Koštunica hapsi Mladića ili će se desiti "nesrećan slučaj"

NN: Za mjesec se navršavaju tri godine od ubistva Zorana Đinđića. Danas, s ove vremenske distance, mislite li da je postignut cilj koji je trebalo da bude postignut ubistvom premijera Srbije?

POPOVIĆ: Cilj je postignut i to na neki način i više nego što je očekivano. S druge strane, nažalost po one koji su u svemu tome učestvovali i koji su sve to pripremali - dosta toga su i promašili. Šta imamo danas, tri godine nakon Đinđićevog ubistva?

Potpunu restauraciju najzločinačkijeg režima u Evropi nakon '45. godine, režima Slobodana Miloševića i to sa svim svojim satelitskim, bratskim organizacijama i strankama u RS i Crnoj Gori. Oni i danas funkcionišu kao jedan organizam.

Drugo: na sceni imamo ponovo sve one koji su vladali bivšom Jugoslavijom, a koji su kasnije ovde i započeli sve ratove. Tu pre svega mislim na tajne službe, vojsku, na komunistički aparat zemlje koja se raspala tako što su se dojučerašnji "drugovi" i saborci, čiji je navodni cilj bio odbrana komunizma, zamenivši petokraku nacionalnim simbolima, istovremeno instalirajući svoje poslušnike na čela tih kvazidržava, vodili rat u kojem su sami odlično, pre svega finansijski, prošli. Takvi danas imaju stotine miliona evra, ne zna se koliko kuća, benzinskih pumpi i ljubavnica, dok većina građana te jadne bivše države - bez čijeg učešća, nažalost, tog krvavog rata ne bi ni bilo - danas jedva preživljava sa penzijama od stotinak maraka ili platom od koje ne može da živi.

Svako onaj ko je imao nameru da se tome suprotstavi, da se s tim suoči, da o takvim stvarima govori i da jasno postavi pitanja - da li smo činili zločine? Da li smo pljačkali i krali i ako jesmo, zašto smo to radili? Da li će neko za to da odgovara? - Prošao je tako što je ili politički najuren, medijski kompromitovan ili ubijen kao Zoran Đinđić.

Zašto je Zoran Đinđić jedini lider koji je pokušavao da se svemu tome suprotstavi? Pa, zato što je bio predsednik Vlade Srbije, najmoćnije države u regionu, a samim tim i formalno prvi čovek najmoćnijeg aparata koji ovde postoji. Mislio je da je samom tom činjenicom njegova odgovornost i obaveza da građanima da odgovore na ta pitanja veća.

NN: Zašto kažete - formalno?

POPOVIĆ: Zato što od celog tog aparata ništa nije kontrolisao. Sve je i dalje bilo u rukama Miloševićevih ljudi. Njihov zajednički interes je bio da ga uklone. To je naročito vidljivo danas, tri godine kasnije, kada su ponovo na vlasti ljudi koji su bili ratni huškači i inspiratori rata, bivši magacineri i KV radnici, koji su svoj "patriotizam" tokom ratova u BiH, Hrvatskoj ili Kosovu unovčili, postavši vlasnici fabrika u Srbiji, vila na Dedinju, imanja ili naftnih polja.

NN: Tvrdite da Srbijom posle ubistva Đinđića vlada organizovani kriminal, da vladaju tajkuni?

POPOVIĆ: Srbijom vlada zločinačko udruženje koje, pre svih, čine bivši Titovi oficiri KOS-a i DB-a, za koje je Staljin još živ. Srbijom danas vladaju plaćene ubice i najamnici, kavih je uvek bilo u svim vojskama i ratovima. Zna se ko su takvi ljudi i gde im je mesto, ali samo je u Koštuničinoj i Srbiji Velimira Ilića i Slobodana Miloševića moguće da takva bagra i ološ ima uticaja na politički i društveni život. Kada su se ratovi u Hrvatskoj i BiH završili, najveći broj takvih je doveden u Beograd, gde su postali pretorijanska garda režima. Nastavili su da se bave kriminalom, da trguju drogom, švercuju automobile, cigarete, naftu i sve to za strukture vlasti. Kod svih njih je postojao strah - s jedne strane od Haškog tribunala, a s druge da će odgovarati za neka od navodno nerazjašnjenih ubistava. I sami znate da se samo u Beogradu, za vreme dok je Jovica Stanišić bio na čelu DB-a, desilo 700 ubistava koja nikada nisu razjašnjena.

Srbijom, osim ubica o kojima sam govorio, vladaju i neuspešni i frustrirani političari kakvi su Vojislav Koštunica, Nebojša Čović ili Mile Isakov, predsednici paraudbinih stranaka. DSS je stranka koja je direktno organizovana i pomagana od strane DB-a. O tome najviše znaju oni koji su 1993. napustili DSS i to u trenutku kada su videli da se stranka preko svojih advokata direkno finansira iz DB-a. O tome mnogo može da kaže Zoran Drakulić, koji je tada bio zadužen za finansiranje DSS-a, kao i advokat Mirko Popović, koji je direktno dobijao novac od agenata DB-a i nosio ga Vojislavu Koštunici, ali i Vladan Batić tada potpredsednik stranke koju je i napustio kad je za to saznao, ne želeći da bude član Udbinog detašmana.

NN: Vi, dakle, tvrdite da je DSS napravila DB, kao opciju kada Milošević ode sa vlasti?

POPOVIĆ: Rekao sam da je DB pomogla DSS u njenom formiranju i osamostaljenju. DSS se otcepila od Demokratske stranke iz političkih razloga, ali i zbog toga što je Vojislav Koštunica čovek koji ne trpi drugačija mišljenja. On je potpuno autističan "mislilac" koji je radio u Institutu, čovek koji bi, kada bi morao da živi od nekog praktičnog rada, sigurno umro od gladi. Prema tome, takva osoba nije u stanju da sa 20 ili 50 ljudi koji su se otcepili napravi organizaciju stranke koja će posle višegodišnjeg vegetiranja i čak skupštine na kojoj su trebali da se ugase, postane značajan faktor u ovoj zemlji, a da nije imao direktnu pomoć DB-a.

NN: Dakle, Koštunica je bio kontrolisana opozicija?

POPOVIĆ: Ne samo da je bio kontrolisana opozicija, nego je imao i ima istu političku osnovu kao i Slobodan Milošević. Njegov sukob s Miloševićem postojao je na nivou Koštuničine kvazilegalističke forme, ali njih dvojica se u suštinskim stvarima nikada nisu razlikovala. Setite se da je na dan pokušaja ubistva Vuka Draškovića i krvavog ubistva njegovih saradnika na Ibarskoj magistrali, Vojislav Koštunica, koji inače ne zna ništa ni o čemu, iz svog ćumeza u Belanovici napisao saopštenje za javnost u kojem je rekao da zna šta je bilo na Ibarskoj? Za njega i za DSS to je bila saobraćajna nesreća! Pa, to nije rekao ni SPS, čak ni Milošević!

NN: Kada su službe bezbjednosti dale podršku Koštunici?

POPOVIĆ: Dvadesetog septembra 2000. su osetili da Milošević više nema podršku naroda i krenuli da koketiraju s Koštunicom, ali su istovremeno, u strahu, poštovali gazdu i jedan deo njih je bio spreman da za njega pogine. Naravno, 5. oktobra su, kada su videli milion ljudi na ulicama Beograda i znali da ne mogu baš sve da ih pobiju, izdali Miloševića, istovremeno shvativši da je Koštunica u stvari mnogo bolji za saradnju od Miloševića. Koštunica, naime, nije imao hipoteku rata i optužnicu za ratne zločine, koja ih je sve zajedno vukla u ponor. Osim toga, bilo im je važno i to što Koštunica nema Marka i Mariju, a time ni potrebu za šleperima, kilogramima droge, delenjem zarade i slično. Odmah su znali da će Koštunica biti njihov zaštitnik, da će im, ako budu sarađivali, pomoći da operu biografije, pune klanja, pljački, kuća od po nekoliko miliona evra… I sve je to Koštunica, nažalost, pokušao da sakrije i da onima koji su pljačkali, ubijali, na tuđoj nesreći zarađivali stotine miliona evra, opere biografije, da ih učini cenjenim i uglednim nosiocima ordena Svetog Save, raznog ordenja za hrabrost, da blagonaklono gleda kako se crkveni velikodostojnici pred takvima klanjaju, da ih u kontrolisanim medijima nazivaju "srpskim Obilićima" i sl. U takvoj situaciji, ako birate između toga da promenite biografiju i mogućnosti da se obelodani da ste ratni huškači i ratni pljačkaši, da niste u Bosni ratovali jer vas je pogodilo ubijeno dete na Sokocu ili Kravicama, pa ste hteli da drugu decu spasite, nego da biste prebacivali šlepere municije Fikretu Abdiću, da ste kao pripadnik "crvenih beretki" za 500 maraka mesečno ratovali u Cazinskoj Krajini i tako prodavali srpsko oružje, municiju, cigarete, naftu Hrvatima i Muslimanima, izbor je veoma lak! Ne država, nego Jovica Stanišić i Frenki Simatović su kontrolisali i usmeravali taj novac, jer su "crvene beretke" bile pod njihovom komandom.

Plašili su se da će se saznati da nisu Srbe kod Ugljevika u selu Koraj branili zbog ugroženosti, već zato što je u blizini bila nova fabrika "Interplet" vredna milione DM. U tom selu su se borili tačno do onog trenutka dok nisu "zauzeli" fabriku i dok mašine nisu preneli u Srbiju, a Srbe iz Lopara ostavili na milost i nemilost muslimanske vojske. Stotinu radnika je ostalo bez posla, a današnji vlasnik te fabrike, milioner i "patriota", ugledni je privrednik u Srbiji, voli Mladića i glasa za Koštunicu!

NN: Vi govorite o ratu iz interesa, o dogovorenom ratu?

POPOVIĆ: Naravno. Da li su se dogovori dešavali između Miloševića i Tuđmana, Legije i Dudakovića, Jovice Stanišića i Miroslava Tuđmana, Ćele i Arkana - potpuno je nebitno. Zanimljivo je da sve strane to kriju: ni Hrvatima ne odgovara da se kaže da je "Oluja" bila deo dogovora s određenim strukturama srpskih vlasti; ni Srbima ne odgovara da im neko kaže da je povlačenje vojske plaćeno milionima maraka ili da se otkrije koji su to "strateški interesi" mafijaških organizacija odlučili da na toj teritoriji više nema Srba.

Deset godina nakon mira, vidimo da su ljudi koji su do juče navodno ubijali jedni druge, koji su nas terali da ih podržavamo, da ulazimo u ratove, u stvari bili najbolji prijatelji koji su, ne u cilju jačanja srpstva, bošnjaštva ili hrvatstva, već svojih mafijaških organizacija, savršeno sarađivali: Gotovina s Legijom, Ćelo s Dušanom ili Ljubanom…

NN: Da se vratimo na DB i osnivanje stranaka. Mediji u BiH mnogo su pisali o tome i da je SDS osnovana po nalogu DB-a, a da je Radovan Karadžić postavljen na njeno čelo odlukom Miloševića. Šta mislite o tome?

POPOVIĆ: Razlika između DB-a i Vojne bezbednosti praktično ne postoji, zato što su i jedni i drugi bili na istom zadatku i imali isti cilj. To je vreme raspada savezne državne bezbednosti, raspada vojske, obaveštajnih službi… Sve se dešava pod dirigentskom palicom Slobodana Miloševića i njegove partije. Jovica Stanišić vodi akciju otimanja od vojske svih vojnih doušnika i ljudi koji su radili za KOS, i njihovog angažovanja u DB, bez obzira na to ko su oni bili - novinari, političari, analitičari... Jedan od najpoznatijih prebega je bio Braca Grubačić, izdavač VIP magazina, koga je od pukovnika KOS-a, Stojanovića, u DB preveo Momir Gavrilović. Gavrilović je kasnije ubijen, a o njegovoj ulozi u angažovanju Grubačića kao saradnika Vojne službe postoje zapisnici u DB-u. Danas je taj Grubačić i dalje sluga Jovice Stanišića, a maskiran u "nezavisnog" političkog analitičara jedan je od glavnih izvora stranih obaveštajno-diplomatskih krugova, koji na osnovu razgovora s takvim osobama šalju izveštaje svojim vladama i odlučuju o našim sudbinama.

Dakle, sve službe i sva sila su bile u rukama jednog čoveka, Slobodana Miloševića. Pomoću KOS-a i DB-a, on je formirao političke stranke u Hrvatskoj i BiH. Pomoću istih službi je kontrolisao tamošnje lidere, tako da mu je bilo potpuno nevažno da li je u pitanju Martić, Babić, Hadžić ili Vučurević. Svi su bili njegovi!

NN: A šta je danas, kada je on u Hagu?

POPOVIĆ: Sve stranke, paravojne i parapolicijske organizacije su i danas pod njegovom kontrolom. Ne mislim na njega lično, već na njegove saradnike, ratna bratstva, kriminalno-poslovne, ratno-profiterske kartele koji, ne samo da su još na slobodi, nego, zahvaljujući onima koje ucenjuju, i dalje vladaju.

To što se dešava u RS očit je dokaz ovoga o čemu govorim. Najveći broj političara SDS-a su pod uticajem i ucenama onih koji o njima znaju sve i imaju dokaze koji mogu da ih oteraju u Hag ili pred redovne sudove. Svi su na neki način u nemilosti Legije, Jovice Stanišića, Frenkija Simatovića… koji su njima upravljali i koji njima i danas upravljaju. Svejedno je kako se zovu - Mićo Stanišić, Ljuban Ećim, Šarović, Kalinić ili Dragan Andan. Svi su deo istog političkog miljea, svi su učestvovali u zločinačkom poduhvatu, s tim što je neko od njih zaradio milijardu, neko sto miliona, neko milion, a neko je sve što je opljačkao prokockao u kafani.

Svi oni znaju da uvek postoji mogućnost da ih neko iz DB-a, Vojne bezbednosti ili neko privatno lice pozove i kaže: "Znaš šta imam". To što ima može biti slično, recimo, snimku "Škorpiona" koji ubijaju muslimanske dečake u Srebrenici. Zamislite sada kako je neko ko je imao tu kasetu prethodnih deset godina mogao da instrumentalizuje te krvoločne ubice kako hoće, da ih koristi i zloupotrebljava za sve svoje lične hirove, od toga da ubiju bilo koga ko im stane na put, preko obračuna s političkim protivnicima, pa do ucene da reketiraju za njega. Naravno, tu je uvek i rizik da mogu da vas ubiju ako otkažete poslušnost, dok vi ne možete ništa toj srpsko-krajiškoj, udbaškoj hobotnici.

NN: Zar deset godina od kraja rata nije počelo njihovo slabljenje?

POPOVIĆ: Tri su presude u srpskom pravosuđu donesene u kojima se jasno vidi da su politička ubistva izvršavana po direktnom nalogu Slobodana Miloševića. To stoji u presudi za ubistvo Ivana Stambolića, u presudi za Ibarsku magistralu, Budvu, iz kojih se jasno vidi da je sve urađeno kako bi se sklonili politički protivnici Slobodana Miloševića. Na to je Koštuničina vlada reagovala nagradom porodici Milošević. Marku je ukinuta tužba, a Miri poternica Interpola? To je jasna Koštuničina poruka građanima Srbije da on odluke suda ne priznaje, a ubicama da se malo strpe. Nažalost, danas Slobodan Milošević podržava Vladu Vojislava Koštunice i preko svojih advokata i prijatelja, Dragana Antića, Milutina Mrkonjića i sl., vlada Srbijom. Zato je logično da danas ovde više niko ne priča o Stamboliću i Ibarskoj magistrali i da je ponovo na sceni zavera ćutanja.

U javnosti, medijima Srbije, RS ili Hrvatske, nema priče o zločinu i kriminalu s kojim se nova vlast nakon 5. oktobra suočila. Niko više ne pominje bivšeg predsednika Skupštine Dragana Tomića, njegovu firmu "Jugopetrol" i kriminal u toj firmi; niko ne pominje INEX, privatnu firmu Slobodana Miloševića, drugu po veličini u ovoj državi, kojom je, opljačkavši milijarde maraka, praktično upravljao njegov brat iz Moskve, Bora Milošević. Niko ne pita Jovicu Stanišića od kojih je para kupio toliko kuća, stanova, zemlje, automobila...

NN: Zašto vi to niste pitali?

POPOVIĆ: Pokušavali smo, ali se sve zaboravilo. Kada je 5. oktobra DOS preuzeo vlast, niko od nas nije bio svestan kolike su razmere zločina i kriminala koji je ostao iza Miloševića i koliko je mnogo ljudi, koji su i dalje sedeli u svim institucijama države, u tome učestvovalo. Osim toga, političari DOS-a nisu bili jedinstveni i odmah nakon 5. oktobra proradila je bivša saradnička obaveštajna kontrola nad pojedinim liderima, kojima su stizali razni kompromitujući računi, posle čega su mnogi od njih morali da se tome suprotstave. Nažalost alavost i pohlepa kod velikog broja političara DOS-a ubrzo ih je skrenula s puta razračunavanja s prošlošću u fazu paktiranja s predstavnicima te vlasti. Dragana Tomića, predsednika Skupštine i direktora "Jugopetrola", direktno je zaštitio Dušan Mihajloviš, ministar policije! Kad se takva stvar desi sve se zaustavlja i svi su abolirani.

Osnovna karakteristika te vlade i Zorana Đinđića je da je on bio vladar nečega što nikad u istoriji čovečanstva nije zabeleženo - bio je odgovoran za sve, a nije imao ništa: ni vojsku, ni carinu, ni finansije, ali ni policiju, DB… Policiju je vodio predsednik jedne druge političke stranke i Zoran Đinđić nije mogao u policiju da zaposli nijednog svog čoveka sve do pobune "crvenih beretki". Tek tada je postavio sebi bliskog čoveka na mesto zamenika ministra policije.

NN: Ali, Zoran Đinđić je na mjestu saveznog ministra policije imao Zorana Živkovića?

POPOVIĆ: Da, ali savezni ministar policije je zadužen za pasoše i državljanstva! Zoran Đinđić nikada nije imao svog ministra vojske i između ostalog je ubijen i zbog toga kako bi bio sprečen da postavi sebi bliskog čoveka za ministra odbrane. Zoran Živković je na čelo tog ministarstva trebalo da bude imenovan 16. ili 17. marta, a Zoran je ubijen tri ili četiri dana pre toga. Znali su da će, ako se imenuje Živković, odmah biti smenjeni, kao što je u DB-u to bio slučaj s Radetom Markovićem.

NN: Kažete da je Đinđić ubijen da ne bi postavio ministra vojske?

POPOVIĆ: Znali su da će, ako Đinđić postavi novog ministra odbrane, nakon nedelju dana neminovno doći do smene dotadašnjeg šefa Vojne obaveštajne službe, čime bi mnoge tajne postale dostupne: gde i ko krije Karadžića i Mladića, ko su u stvari "Kobre", razrešena bi bila mnoga ubistva, politički progoni, trgovina drogom, šverc cigaretama, VII bataljon… Sve! Oni su u strahu da dolazi taj dan napravili kompletnu novu falsifikovanu dokumentaciju u SSNO-u. Zoran Đinđić je sve to znao i na sednicama DOS-a o tome govorio Koštunici, ali to nikoga ne da nije interesovalo, nego je to bila zabranjena tema. Kao što je Ratko Mladić bio zabranjena tema. Danas nam kažu - bili ste vlast, pa zašto niste uhapsili Mladića, iako ste znali gde se on nalazi! Pa, kako da ga uhapsite, kada po zakonu ne možete da uhapsite vojno lice?!

NN: On je u to vrijeme bio aktivno vojno lice?

POPOVIĆ: Njega su čuvala aktivna vojna lica, a vi ne znate da li je i on aktivan, zato što u to nemate uvid i naravno to je vojna tajna. Ne znate da li je on penzioner ili je aktivan, jer se kreće u civilu, čuvaju ga vojna lica, voze ga vojni automobili, oko kuće stoje naoružani vojnici Vojske SCG.

Do te 2002. godine postoji apsolutna zavera ćutanja onih koji su za to odgovorni: vojske i onih koji su iza vojske, Vrhovnog saveta odbrane, na čijem čelu je Koštunica, zatim Saveta ministara, ministra vojnog, načelnika Generalštaba… To je celi lanac odgovornih. Naš uticaj je bio zanemarljiv, jer je svima njima Koštunica apsolutni autoritet. Dobijali smo podatke stranih službi da je Mladić bio na utakmici ili u kafani, da ga je neki ambasador video kada je šetao, ali kada s tim odete kod Koštunice, dobijete odgovor da je dao nalog da se to proveri i - kraj!

Sličan slučaj ste imali kada je navodno nedavno Mladića u Žepi tražio čovek koji je i dan-danas njihov sluga, direktor policije RS. Pa, on bi se ubio kada bi morao da uhapsi Mladića ili Karadžića! Naravno, hapšenje Mladića je neminovno, ali sve je to unapred dogovoren scenario, samo što se traži način kako da se iz svega toga izađe sa što manje štete po Koštunicu, po SDS, Vojsku, po finansijere i jatake.

NN: U isto vrijeme kada MUP RS traži Mladića po Žepi mediji u Srbiji puni su tekstova o pregovorima s Mladićem. Da li znate nešto o tome?

POPOVIĆ: Znam da je sve to jedna velika farsa, jer odgovorno tvrdim da Mladića krije vojska, a ne delovi vojske, kako to neki kažu. Za Karadžića to ne tvrdim, jer nemam pouzdane podatke, ali sam siguran da Karadžića krije Republika Srpska uz pomoć Vojske SCG.

Siguran sam da Mladićevo skrivanje koordinira Vojska SCG, ali i parajedinice kojima rukovodi Jovica Stanišić i slični "heroji". To je tzv DB - bivša, sadašnja i buduća. Svi oni su verovali da će se nekako izvući iz toga, da će možda Mladić umreti, da će Rusi ukinuti Tribunal ili da će Al Kaida da baci atomsku na Hag. Koštunica više ne može da se izvlači. Zato će Mladića, ako već ne uspe da ga nagovori da se preda, a da ćuti, uhapsiti i izručiti, s tim što će pokušati to da izvede u Ukrajini, Moldaviji ili nekoj sličnoj državi. Mada ni nesrećni slučaj nije isključen.

NN: A šta je s pričama da se vode pregovori i da Mladić traži pet miliona, sedam miliona, 77 miliona?

POPOVIĆ: Verujem da to ne može niko sa sigurnošću da vam potvrdi, ali verujem da je 99 odsto toga tačno. Znam da se daje novac, znam ljude koji tvrde da ga daju, koji o tome pričaju po Beogradu i time se hvale.

NN: Ko daje pare?

POPOVIĆ: Razni privrednici u Srbiji...

NN: Ko?

POPOVIĆ: Oni koji najviše kupuju na privatizacijama. Nekoliko dana nakon što po gradu čujete priču da je neki od poznatih "biznismena" i "patriota" dao pare, jedan ili dvojica sa liste zaista "dobrovoljno" odu u Hag. Dva meseca kasnije, finansijer na privatizaciji za sitne pare kupi fabriku koja vredi hiljadu puta više. Pogledajte ko su vlasnici firmi u Srbiji sa najvećim profitom u 2005! Makar prvih pet sa liste tvrde da Koštunici uredno nose keš, koji se upotrebljava u ove svrhe.

NN: Ko su ljudi koji direktno štite haške optuženike?

POPOVIĆ: Grupa "patriota" koju čine oficiri JNA, radnici DB-a, ratni plaćenici i profiteri, salonski nacionalisti, šverceri na nesreći naroda, kriminalci sa Pala, Zemuna... Na Tari, gde je inače poligon JSO, 2002. godine organizovan je skup na kojem je formirano "antihaško bratstvo", iako oni tvde da ne postoje. Tu su bili predstavnici vojske, KOS-a, državne bezbednosti, njihova braća iz RS u našoj policiji. Imao sam priliku da pročitam njihova imena. U policiji Srbije postoji zapisnik sa tog skupa i imena svih učesnika - njih stotinak - koji su se tu okupili uz podršku Koštunice, Pavkovića, Ace Tomića… Bez obzira na to što oni tvrde da je to bio neformalan, spontan sastanak, zna se da je njihov cilj bio formiranje antihaškog lobija, dakle grupe ljudi koji su imali i imaju vezu s obezbeđenjem haških optuženika i rušenjem "izdajničke" vlade Zorana Đinđića.

NN: Na osnovu čega tvrdite da su to znali Koštunica, Tomić i drugi njima bliski?

POPOVIĆ: Kažem vam da sam čitao izveštaj policije i da je Tomić bio glavni organizator tog skupa. Aca Tomić, iako bez odgovarajuće škole i kvalifikacija, postavljen je, po nalogu Ljiljane Nedeljković, inače najmračnije osobe iz tih krugova, na čelo Uprave bezbednosti Vojske SCG isključivo zbog toga što je bio čovek od ogromnog poverenja ljudi poput Ratka Mladića. U tom periodu Luka Karadžić ne izlazi iz kabineta Liljane Nedeljković...

NN: Ko je još dolazio kod Ljilje Nedeljković?

POPOVIĆ: Dolazili su razni...

NN: Pitam Vas za one iz RS?

POPOVIĆ: Svi!

NN: Koji "svi"? Mislite "svi" iz SDS-a?

POPOVIĆ: Naravno. Pa, za Koštunicu u RS drugi i ne postoje. U to vreme se potpisuje "bratski sporazum" između SDS-a i DSS-a. Vođstvo SDS-a je bilo češće u kabinetu Ljilje Nedeljković i Vojislava Koštunice, nego rukovodstvo Koštuničine stranke. Iz DSS-a, iz njegove sopstvene stranke, dolazili su samo privilegovani, a iz SDS-a svako onaj ko je bio član Predsedništva: Kalinić, Čavić i mnogi drugi. Ne zaboravite da su oni i glavni finansijeri Koštuničine stranke, Mandić, Šarović - svi. Zato danas Koštunica mora da moli i daje garancije za Šarovića, Mandića jer nekako svi njegovi finansijeri su iza brave.

NN: A šta su radili oni tamo? Konsultovali su se o čemu?

POPOVIĆ: Zvanično o strateškim i političkim pitanjima regiona! A tim sastancima kao i vojskom predsedavala je Ljilja Nedeljković, šef kabineta? Drugi ešalon, međutim, znao je da to znači: "Ej, dođite da se dogovorimo da vi s vašim, a mi s našim kriminalcima švercujemo naftu, cigarete da se bavimo kriminalom, da spremamo ubice i pripremamo puč". Suština tih sastanaka bila je da se sačuvaju pozicije koje su nekada imali. SDS se u to vreme vraća na vlast u RS i oni su sada uz pomoć Koštunice pokušavali da vrate moć i uticaj koji su imali, a to je podrazumevalo nastavak šverca i kriminala pod zaštitom Koštunice.

NN: Zašto uz pomoć Koštunice?

POPOVIĆ: Sećate li se prvog poteza koji je Koštunica napravio sa mesta predsednika SCG? Otišao je da se nađe sa zločincima u Trebinje, a za sve to je našao jedan divan povod - prebacivanje kostiju Jovana Dučića. Pored, naravno, nekih časnih i naivnih ljudi, tamo se okupio sav šljam regiona, ratni zločinci, klasični kriminalci, šverceri, duvanska mafija, ološ poput onog Damira Fazlića ili Volfa Minića. Svi su se okupili pod Koštuničinu mantiju, a on je bio srpski vožd koji je došao da ih blagosilja. Od tog trenutka, Koštunica je svima nama stavljao do znanja da je on zaštitnik zločinaca i mafije, iako je sve vreme za takve stvari, zahvaljujući medijima koji su bili pod kontrolom mafije i obaveštajnih službi, optuživao Zorana Đinđića. Koštunica laže kada tvrdi da ne zna ko je u to vreme bio u Trebinju. Ne može da kaže da je tu bio zbog višeg interesa, jer su se tu sakupili Srbi. Ma kakvi, bre, Srbi?! To je bila jasna poruka i Karadžiću, i Mladiću, i Božidaru Vučureviću, i Goranu Hadžiću, i Ljubanu Ećimu, i Legiji, i Stanišiću: ja sam vaš zaštitnik, radite za mene i protiv mojih neprijatelja i ne brinite!

NN: Na osnovu čega tvrdite da je Koštunica sačuvao sve kriminalce prethodnog režima?

POPOVIĆ: Sve vreme im je davao podršku. Neposredno posle 5. oktobra, nakon što je neka grupa građana uletela u "Jugopetrol" i tamo formirala Krizni štab, Ljiljana Nedeljković je pozvala DOS i, zapomažući i vrišteći, tražila da se hitno vrate neke dve pumpe koje su uzete od Luke Karadžića i koje su navodno služile za finansiranje "viših interesa".

Sa Zoranom Đinđićem sam bio tokom svih njegovih poseta Vašingtonu. Za ovu priču karakteristične su prve dve. Prva je bila dan ili dva pošto je došao na mesto predsednika Vlade, a druga mesec ili dva kasnije. Prvo pitanje koje su mu postavili bilo je zašto je general Lukić postavljen na to mesto. Kada smo to manje-više prešli, onda je došlo glavno pitanje zbog kojeg su ga zapravo i pozvali: zašto još plaćamo 410. obaveštajni centar Vojske RS koji ima 1.457 vojnika! Nikada pre nismo čuli za taj centar. Zoran je rekao da ćemo proveriti i čim smo se vratili, s obzirom na to da je znao pod čijom je kontrolom sve to moralo biti, upozorio je Koštunicu da prestane. Odgovorio je da se mi ne razumemo u to jer smo civili, da se takve stvari ne završavaju preko noći, da bi to ugrozilo bezbednost i slično.

S tom informacijom smo drugi put otišli u SAD. Prisutan je bio čovek iz stare administracije Dobins, koji je sa nama o tome već jedanput razgovarao i koji nam nije verovao. Naravno da niko živ nije mogao da poveruje da predsednik Vlade ne zna takve stvari… Ne znam koliko dugo je trajalo finansiranje tog centra, ali znam da je to bio jedan od naših glavnih problema u odnosima sa svetom i da je sve to opstruisala Ljiljana Nedeljković i kriminalci koji su sa njom sedeli u kabinetu Vojislava Koštunice.

NN: Dakle, finansiranje nije prekinuto do 7. marta 2003. kada je britanski SFOR ušao u 410.?

POPOVIĆ: Mislim da ne. Tamo su našli informacije koje ukazuju na njihovu vezu s atentatom na Zorana Đinđića, ali, nažalost, nikad ništa od svega toga nisu objavili.

NN: Da li su vas ikada obavijestili o indicijama ili dokazima koji taj centar dovode u vezu s ubistvom?

POPOVIĆ: Ne. Mi smo bezuspešno pokušavali da saznamo nešto o tome. Kako da saznate kada nemate koga da pitate?! Velika enigma je zašto strane službe to nikada nisu objavile i čemu im služe papiri koje su tamo našli. Da li im služe da bi imali kontrolu i moć i da bi na taj način mogli da ucenjuju određene strukture i političare, a u korist svojih država. Jer, Zoran Đinđić je ionako ubijen i ne mogu mu pomoći. Ima mnogo stvari u vezi s ubistvom Zorana Đinđića koje strane službe, nisu htele da objave, iako su nam neke direktno pomagale i u toku same akcije "Sablja". Tako su nam i predstavnici engleske ambasade javili da imaju informacije o izvesnoj komunikaciji koja je vođena na dan ubistva ispred Vlade Srbije i da je pitanje dana kada će nam to dati. Nekoliko dana kasnije obavestili su nas da, nažalost, nemaju i da su greškom pomislili da imaju.

U trenutku kada smo uhvatili grupu "zemunskog klana" iz Požarevca i otkrili tu narko-mrežu, britanski obaveštajci su došli sa dosijeom i pokazali ga tadašnjem predsedniku Vlade, Zoranu Živkoviću. Bili su to dokazi da je "zemunski klan" bio značajna karika najveće organizacije trgovine narkoticima iz Južne Amerike, koja drži Evropu, Bliski istok, Veliku Britaniju, Irsku, Švajcarsku, Belgiju… Pokazali su nam imena nekih ljudi, čak poznatih ljudi, koji žive u Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu, Sofiji, Italiji, njihove brojeve telefona, fotografije, glavnog bossa koji sedi u Švajcarskoj itd. Ali, na tome se stalo! Nikada se o tome više nije saznao nijedan podatak.

NN: Govorite o radu Entonija Monktona čiji identitet su raskrinkali mediji u Srbiji, a potom i hrvatski "Nacional" i neki mediji u BiH. Šta je bio cilj toga?

POPOVIĆ: Iza kompromitacije Monktona stoji Rade Bulatović. Preko vojne obaveštajne službe, jednom novinaru "Nedeljnog telegrafa" je dao Monktonovu fotografiju, da bi ga iskompromitovao. NN: Zašto?

POPOVIĆ: Zato što je znao da je taj čovek nekoliko meseci, možda čak i godinu, bio uključen u akciju otkrivanja najveće zločinačke organizacije, koju je sprovodila naša policija. U to vreme nismo još znali da su to atentatori na Đinđića, ali smo znali da oni rade otmice, ubijaju trguju drogom. Mislim na JSO, na "zemunski klan" i taj deo države koji je bio iznad nje. Monkton je bio upoznat sa bezbroj informacija koje je imala naša policija, pa tako i sa ulogom Bulatovića i Ace Tomića, koji su imali direktne kontakte sa "zemunskim klanom" neposredno pre ubistva Zorana Đinđića. Bulatović i Tomić su verovali da im Monkton nije naklonjen, a istovremeno su ga proglasili našim - onih koji su za njih bili radikalna struja u Đinđićevoj vladi - zaštitnikom. Ne treba zaboraviti da su Bulatović, Tomić,  Nalić bili i aktivni saradnici Ruske službe, pa i tu treba tražiti razloge za kompromitaciju.

U Hrvatskoj je takve stvari prvi počeo da radi "Nacional", notorno glasilo balkanske mafije. Pisanje "Nacionala" gurala je jedna mafijaško-kriminalna grupa, uz pomoć dela hrvatske Službe državne bezbednosti. Glavni razlog njihovih napada bila je osveta zbog lova na generala Gotovinu u kojem su Britanci učestvovali. Kako je "Nacional" glasilo mafijaškog klana Hrvoja Petrača, koji je glavni jatak Gotovine, razlozi su danas očigledni.

NN: Vrlo često ste govorili da je ubistvu Zorana Đinđića prethodila dugogodišnja medijska priprema.

POPOVIĆ: U isto vreme su pravljene pripreme likvidacije i kompromitacije. Određeni mediji su preko Koštuničinog kabineta, pre svih Aleksandra Tijanića, Koštuničinog savetnika za medije, krenuli u hajku i satanizaciju Zorana Đinđića. To danas evo potvrđuje i Bogoljub Karić. Po Zorana Đinđića nažalost kasno, ali za istinu i pravdu ipak ne. Nažalost po vaš list, tu hajku je Tijanić otpočeo upravo sa poslednje stranice vaših novina, pre nego što je postao savetnik Vojislava Koštunice. To mu je bio kvalifikacioni ispit. Nakon 5. oktobra, Tijanić se preko poslednje stranice vaših novina nije obračunavao s predstavnicima režima koji je pljačkao i ubijao, već je, ulizički hvaleći Koštunicu, uporno napadao Đinđića. Zoran mu je bio najveći neprijatelj i to isključivo što nije dozvolio da Miloševićev ministar i lakej Mire Marković postane direktor "Politike". Samo u jednom jedinom tekstu pre 5. oktobra, Tijanić je napao Miloševića, dok su svi ostali tekstovi bili napadi na Zorana. Nakon tog 5. oktobra, objavio je u vašim novinama jedan odvratan i degutantan napad na Miru Marković, tvrdeći da je Milošević zapravo "žrtva kućnog atentata". Kažem odvratan i degutantan zato što je, kao i mnogo puta pre, Tijanić sačekao da vidi ko će biti pobednik i sa sigurne pozicije, kao svaka ništarija i bednik, napao ženu čije je poruke podrške na pejdžeru, u vreme kada su ga, zbog izvesnih finansijskih mahinacija izbacili iz "Politike", čuvao i redom pokazivao ljudima koji su prolazili pored restorana "Šumatovac"! Pogledajte u vašim novinama i videćete da u šestom ili sedmom nastavku pominje i mene, optužujući me za unapred izvršena dela? Počeo je da izmišlja priče o kriminalu, o Čedi, o pritisku na medije, dva meseca pre nego je Zoran postao premijer... Ne zaboravite da je to čovek koji se predstavlja za nekog nezavisnog novinara, a u stvari je obični sluga svih gazda, posebno službi bezbednosti.

NN: Aleksandar Tijanić je došao u "Nezavisne novine" bježeći od Miloševića.

POPOVIĆ: Ma, kakvi! To je čovek koji je, kao i desetine novinara one Titove Jugoslavije, osamdesetih godina bio na vezi s vojnom službom bezbednosti. To nije nikakva tajna. Većina njih to ne krije. Vojska ih je držala na vezi, davala podatke, pomagala, postavljala na funkcije. To je čovek koga je na direktnoj vezi držala i DB Srbije. To je čovek koga su 1997. godine iz beogradskog kafića "Tejlor", u Ulici Đure Jakšića, u kojem je u tom trenutku sedelo dvadeset ljudi, naočigled svih, izvela dva službenika DB-a i odvela kod Jovice Stanišića i koji je nakon toga napisao četiri teksta hvalospeva o istom tom Jovici Stanišiću! To je čovek koji je došao u RS navodno bežeći od Miloševića, i - pazite sad ovaj cinizam! - navodno u strahu da će mu se desiti nešto što se kasnije desilo Slavku Ćuruviji. A ono što zna celi Beograd, od udovice Slavka Ćuruvije, pa do novinara Evropljanina, ali to ne objavljuju javno, jeste da je to njegovo estradno kukanje za Ćuruvijom u stvari farsa i laž i da su u periodu neposredno pred Ćuruvijino ubistvo oni zapravo bili smrtni neprijatelji, da ga je čak Tijanić prijavio policiji i optužio za krađu pištolja. Upravo zato se po njegovom nalogu u RTS snima serija o ubistvu Ćuruvije, gde će pokušati da sebe predstavi kao glavnog protivnika režima i tako falsifikuje sopstvenu biografiju. Tijanić izmišlja i laže samo zato što je bahat, prost i nevaspitan i zato što niko ne sme da mu odgovori. Znaju na kakve je sve gadosti spreman. Dolazi u RS sa Predragom Popovićem i Gradišom Katićem. Dobija fizičko obezbeđenje, na Palama, ljude koji ga i danas čuvaju. Dvojicu mu direktno daje Jovica Stanišić.

Inače, Gradiša Katić je urednik "Identiteta", uhapšen u akciji "Sablja" i optužen kao član "zemunskog klana". Predrag Popović je izbeglica iz Osijeka koga vojska, kada počinje rat, dovlači u Srbiju. Od tada Popović služi da po njihovom nalogu kompromituje ljude, na isti način na koji je to radio SDS preko svog "Prsta", koji je bio medijska batina za kompromitaciju političkih protivnika.

Dakle, Tijaniću je rečeno da dođe u RS i koga da povede. Rekli su mu da se skloni, da izigrava žrtvu, da glasno kaže da je Miloševićev neprijatelj, da bude u banjolučkim novinama, sve dok se i tom čoveku, uredniku tih novina, ne desi nešto što se desilo Ćuruviji.

Tijanić je novinar koji je nosio pištolj koji mu je, zbog hvalospeva koje je pisao o njemu, poklonio Jovica Stanišić. On mu je rekao da ide u RS jer je tamo bezbedan, jer su tamo njegovi koji će da ga čuvaju. Čovek koji je bio ugrožen i koga je navodno proganjao Milošević ne bi ostao živ ni u Americi, a kamoli u Banjoj Luci, gde su u to vreme bili Miloševićevi najodaniji ljudi.

NN: Jeste li vodili "Sablju"?

POPOVIĆ: Nažalost, nisam, jer da jesam, Srbija bi danas izgledala drugačije.

NN: Jedan čovjek iz RS je uhapšen u "Sablji" kao član kriminalne grupe Dušana Spasojevića. U zatvoru je proveo pet mjeseci, ali optužnice nije bilo. Šta se u "Sablji" dešavalo sa slučajem "Mandić"?

POPOVIĆ: Kod Momčila Mandića nismo našli direktan kontakt s ubistvom Zorana Đinđića. Znali smo da je Mandić preko Jovice Petkovića finansirao novine u Srbiji, da je plaćao novinare "Nacionala", lista koji je, dobivši milion DM od Mandića, uz pomoć ljudi koji su ranije radili u "Reporteru", formirao Petković. Sa njima je bio i siva eminencija banjolučkog i beogradskog "Reportera", direktor Grujica Šapić. Svaki od njih je imao zadatak i cilj, a to je rušenje Zorana Đinđića i njegova kompromitacija kao kriminalca, lopova, čoveka koji naručuje ubistva, kontroliše medije i koji je, naravno, izdajnik.

S obzirom na to da je njihov cilj bio da Đinđića uvedu u sukob sa "crvenim beretkama", u "Reporteru" su objavili spisak navodnih putnika za Hag. Ali, da ne bih improvizovao neke stvari koje se odnose na novinare, pročitaću vam deo iz fotokopije zvanične dokumentacije koju sam sačuvao:

"Jovica Petković, koji je pokrenuo 'Nacional', držao je na vezi Željka Cvijanovića, koji je jedno vreme bio šef njegove redakcije u listu 'Ekstra magazin'. Petković je od Mome Mandića dobio milion maraka da pokrene list 'Nacional', a za urednika su postavili Predraga Popovića. Mandić je finansirao i štampao i list 'Prst' iz Obrenovca...

Objavljivanje spiska optuženih za Hag u 'Reporteru' izazvao je u javnosti burne reakcije. Direktor 'Reportera', Grujica Šapić, inače bivši oficir JNA sa područja Šapca i Loznice, koji se po otpočinjanju ratnih dejstava na prostoru bivše SFRJ uključio u oružane snage Vojske RS, često tokom rata boravi i nesmetano putuje u Hrvatsku i Zagreb, što pravda štampanjem glasila u Zagrebu. Tamo se nalazi u bliskoj vezi sa Pericom Vučinićem, koristi te i te telefone, taj i taj auto. Bliska veza Grujice Šapića na području Beograda je Zdravko Vučković, penzionisani pripadnik vojnih organa bezbednosti, koji živi u Batajnici. Supruga Zdravka Vučkovića je zaposlena na VMA na Banjici i tu radi u arhivi, a spisak koji se pojavio u 'Reporteru' onih koji će navodno da idu u Hag je identičan sa spiskom ranjenih i povređenih koji se nalazi u arhivi VMA."

U to vreme u Beogradu je praćen Grujica Šapić i veoma zanimljivo je i to da se često viđao s Obradom Kesićem, čovekom koji važi za američkog analitičara, inače saradnikom Vojne službe bezbednosti i veoma bliskim prijateljem navodnog patriote Majkla Đorđevića, koji je ovde najpre probao da unovči taj patriotizam, a kada nije uspeo, onda je recept sa bankama primenio u RS. Svi oni su imali isti zadatak koji su dobijali iz istog centra, a odnosio se na kompromitaciju Zorana Đinđića.

NN: Koje su to troje novine za koje tvrdite da drže ljudi iz RS, a koje su imale zadatak da kompromituju Đinđića, tu vladu i to vrijeme?

POPOVIĆ: To su novine kao što je bio "Blic news", "Reporter", "Nacional", "Centar"… To su novine koje se pokreću za po 100.000 evra, a iza njih stoje službe koje ih pokrivaju, advokati mafije, odnosno DB-a, koji će ih braniti i uz to imaju podršku političara. Zašto bi inače neko dao Željku Cvijanoviću "Blic news" za jednokratnu upotrebu?! Kada ga je upropastio i ugasio, dali su mu pare da pokrene nove novine koje se, gle čuda, zovu "Evropa"!

NN: Ko mu je dao pare?

POPOVIĆ: Razni finansijeri, paraziti budžeta beogradske vlade, ali "Evropa" je u međuvremenu prodata jednom vašem zemljaku, Milanu Jankoviću. Pored Cvijanovića, u Beogradu danas u dnevnim novinama rade dva ili tri urednika iz Osijeka i desetine iz Bosne. Pa zar je to normalno?!

NN: Možda su sposobni?

POPOVIĆ: Nisu oni ni sposobni, ni pametni. Ovde se radi o poslušnosti i odanosti. Predstavnici tog novinarstva su "Kurir", "Nacional", "Balkan", "Svedok", NIN, "Evropa", "Revija 92"... To su sve novine koje drže službe bezbednosti, a svima njima je model glasilo SDS-a, "Prst". Sve novine u Srbiji danas izgledaju kao "Prst". I, naravno, da u tome učestvuju ljudi koji su došli iz Bosne. Pa, molim vas, glavni urednik "Politike" je Ljiljana Smajlović, Sarajka, koja je pre toga radila u jednom kriminalnom, zločinačkom nedeljniku, glasilu mafije - NIN-u, čiji je urednik takođe iz Bosne, trenutno možda najgorim novinama koje postoje. To je esencija zla! Te novine su najpre pripremale Zoranovo ubistvo, a sada opstruišu sudski proces protiv ubica. To su novine u kojima bivši Miloševićev sef DB-a, Rade Marković, osuđen za ubistva političkih protivnika i najgore zločine, iz zatvora daje "ekskluzivne" intervjue i piše pisma na po četiri ili pet stranica, svejedno.

Liljana Smajlović je iz tih i takvih novina došla u "Politiku" na mesto glavnog i odgovornog urednika, a za svoje zamenike dovela Vladu Radomirovića, bivšeg urednika "Reportera", i Milorada Vesića, takođe novinara "Reportera" i Tijanićevog "Građanina", kao i ženu Željka Cvijanovića, takođe Sarajku. Kako se takvi "novinari" svuda kreću i svuda povezuju? Šta je to što ih zbližava? Šta je to što je opredelilo nekoga da postavi Ljilju Smajlović na mesto urednika "Politike"? Koje su to njene kvalifikacije? Da li to što ima privatnu ili intimnu vezu s nekim u Americi, pa je kao Amerikanci podržavaju? Ili to što tiho govori, pa je to odlika mudrog analitičara? Nažalost, ovo je zemlja u kojoj se autoritetima proglašavaju ljudi koji s tim nemaju nikakve veze.

NN: Zašto optužujete medije, a znate da to nije popularno?

POPOVIĆ: Nije mi važno da budem popularan. Važne su činjenice. Nikada niko nije konkretno odgovorio na moje optužbe. Umesto odgovora, bavili su se kvalifikacijama, lažima i podmetanjima.

NN: A da li Vi imate dokaze za sve to što govorite?

POPOVIĆ: Naravno da imam. Međutim, kod vas novinara nikada nije popularno da pišete o kolegama, iako i sami vrlo dobro znate ko je ko. Možda mislite da čitaoci nemaju pravo da znaju istinu?! Pa, valjda imamo pravo da znamo da je Željko Cvijanović bio ratni urednik u Srni, da je došao ovde u Srbiju, gde ga je odmah preuzela vojna bezbednost, da je kasnije "prešao" u DB i da piše tekstove koje oni od njega naručuju. Zar nemamo pravo da znamo da je to čovek koji je, kada je Bagzi pokušao da ubije Zorana Đinđića, u novinama koje je uređivao ismejao priču o pokušaju ubistva uz pitanja - zbog čega se Zoran Đinđić plaši smrti i zašto neko hoće da ubije Đinđića, a ne recimo Koštunicu! Zašto to piše? Pa, zato što će građanin, kada pročita takav tekst, sebi postaviti pitanje: čekaj, stvarno zašto? Odgovor koji se sugeriše jeste: pa, naravno, zato što je Koštunica pošten i častan, a Zoran Đinđić je kriminalac. Zeljko Cvijanovic kao i mnogi drugi novinari iz RS, danas ugledni urednici u Srbiji - svi oni su prošli kroz Biro Vlade RS u Beogradu, čiji je šef bio Momčilo Mandić, a gde su se nalazili ljudi poput Branislava Puhala ili pukovnik Đoga, uhapšenog ovih dana. To su bili ljudi koji su uticali i oštrili novinarsko pero Cvijanovića. To je bila isturena organizacija SDS-a koja se bavila medijima, trgovinom, dozvolama, političarima, bankama, finansijama… Kada ovo pričam, naravno da ne mislim da je cela Bosna ili RS kao Cvijanović, Smajlović ili Reljić. Samo se pitam da li čitaoci uočavaju nešto čudno u činjenici da te osobe imaju ili su imale uredničke funkcije u medijima koji su nekada bili veoma ugledni, a da su novinari koji u beogradskim medijima rade godinama potpuno na margini. Zar to nije čudno?! Dakle, nisu oni pametniji od ostalih, niti se to desilo slučajno. Njih su nametnule službe bezbednosti koje njima upravljaju. Zašto u Beograd nisu došli novinari iz Crne Gore? Što nisu došli Srbi iz sveta da budu urednici? Nisu, jer su ovi koje sam pomenuo deo zločinačke organizacije koja vlada Srbijom pa time i medijima.

NN: Ali, Perica Vučinić je napravio "Reporter" u Banjoj Luci. Dakle, došli su novinari iz Srbije u Banju Luku i napravili novine koje kompromituju Vladu Milorada Dodika. Šta ćemo s tim?

POPOVIĆ: Već sam vam rekao da je "Reporter" osnovala Vojna služba bezbednosti. Tačno je da su u jednom trenutku počeli da napadaju režim Slobodana Miloševića i vojsku, ali je to bio fingiran napad i zgodna prilika da im međunarodna zajednica, pre svega Šveđani, daju finansijsku podršku.

Recite mi u čijoj se zgradi nalazio "Reporter" u Banjoj Luci. Svaki građanin Banje Luke zna ko je vlasnik te zgrade! Da li je vlasnik te kuće bio aktivno vojno lice? Naravno da jeste! Bili su u kući pripadnika KOS-a.

NN: Kako to da kao veći problem postavljate to što je Željko Cvijanović bio urednik Srne, od toga da je Zoran Janjušević bio vozač šefa Državne bezbjednosti RS?

POPOVIĆ: Nisam ja izabrao, ni Cvijanovića, ni Janjuševića. Međutim, pitanje poverenja u Janjuševića se nikada nije postavljalo, jer je to bila odluka predsednika Vlade. Znam da je njega sa Zoranom Đinđićem upoznao Milan Janković, a kome ćete, pobogu, verovati, ako ne Milanu Jankoviću?! Ne zato što mislite da je loš ili dobar, nego jednostavno zato što mislite da je uspešan i verujete njegovim preporukama.

NN: Kolika je bila uloga Zorana Janjuševića u "Sablji"?

POPOVIĆ: On je bio jedan od motora "Sablje". Najpre je bio Zoranov savetnik za privredu, a onda je, ne znam da li je to bila njegova lična želja ili splet okolnosti, dobio funkciju Zoranovog čoveka za koordinaciju sa BIA, u čijem je organizacionom formiranju i učestvovao. On je postavio Mišu Milićevića i Gorana Živaljevića jer je sa njima imao neka ranija iskustva. U trenutku Zoranovog ubistva, Janjušević je bio na funkciji člana Saveta za nacionalnu bezbednost, tako da je imao svoju ulogu i tokom "Sablje".

NN: Ali, zar nije nelogično da ako kao argument protiv Cvijanovića postavite tezu da je bio urednik Srne, isto pitanje postavite i za Janjuševića?

POPOVIĆ: Zoran Janjušević je dobro radio svoj posao u Vladi i bio odan Zoranu. Inače, postoji mnogo urednika Srne koje nisam pomenuo i za koje ne mislim da su bili problem po Vladu Zorana Đinđića. Zašto? Pogledajte šta Željko Cvijanović radi danas, šta je radio od 5. oktobra do 12. marta, a šta od 12. marta do danas. On i dalje promoviše one vrednosti koje su dovele do toga da RS, nažalost, bude produkt jedne zločinačke politike i tvorevina ratnih kriminalaca. Zato je nestanak RS gotovo izvestan.

NN: Zbog kriminala?

POPOVIĆ: Naravno, zbog kriminala, ali i zbog toga što ne postoji niko u Srbiji ko je spreman da kaže da je Srebrenica zločin genocida i time se odrekne mogućnosti da je RS nastala na državnom projektu genocida!

NN: Zar Boris Tadić u Potočarima nije rekao da je u Srebrenici počinjen zločin?

POPOVIĆ: Zašto u Skupštini nisu izglasali rezoluciju?! Ne može se biti i za i protiv, ne mogu se sakupljati politički poeni tako što ćete otići u Srebrenicu jer će tamo biti prisutni neki ljudi iz međunarodne zajednice i reći kako je to što se dogodilo strašno, a onda doći u Beograd, pa vrištati: a drugi zločini! Odgovorna vlast mora da se suoči a tim zločinom. Neko je te ljude pobio! Zašto ih je pobio?! Zašto su pobijeni?! Vi i danas ovde možete čuti priču da u tom ubijanju hiljada ljudi Srbija nije učestvovala sa svojim dobrovoljcima, parajedinicama, podrškom vojske, policije… Glavni problem je odbijanje da se to prizna i osudi. Boris Tadić je, nažalost, po građane Srbije loše stilizovan "moderni" političar koji bi hteo da nosi prada cipele sa opancima unutra. Možda i može, ali smešno izgleda!

NN: Poslije ubistva Đinđića imali smo priliku čitati da je "zemunski klan" imao svoje ljude u RS, da je JSO imala rezervni sastav u RS i slično. Ko su ti ljudi, naravno, ako je to tačno?

POPOVIĆ: Siguran sam da ljudi koji žive bliže Drini znaju da su tokom rata u svakom selu, u najmanje tri-četiri kuće bili smešteni "vukovi", "škorpioni", "ose", "panteri", "crvene beretke"... Za većinu meštana oni su bili idoli, nešto kao košarkaši NBA. Od 1991. do 1996, kroz te jedinice je prošlo dve do tri hiljade ljudi. U mirnodopskom stanju, od 1996. do 2000. kroz "crvene beretke" je prošlo još nekoliko stotina. U zvaničnim spiskovima je postojalo 180 ili 190 pripadnika rezervnog sastava, od čega je 80 do 90 odsto bilo smešteno u RS ili Vojvodini. Takva kriminalna organizacija je sigurno u proteklih deset godina zloupotrebljavala svoj rezervni sastav, tako da imate ubistva u Beogradu i Bijeljini, Zvorniku, Banjoj Luci, u Palama ili u Crnoj Gori i sva isti potpis. Naravno da oni zvanično ne postoje.

NN: Znači to je rezervni sastav i ne znamo im imena, ali ko su onda ljudi "zemunskog klana" u RS?

POPOVIĆ: Kako mislite - ne znamo imena? Ne znamo Vi i ja, ali znaju ljudi u policiji Srbije i RS. To je mafijaško-kriminalna, patriotsko-politička, lično-interesna organizacija, koja aktivira ljude u određenim situacijama. To je kriminalna banda, ista kao "zemunski klan". Zna se koje su kriminalne bande u Palama, ko su šefovi kriminalnih bandi u Banjoj Luci itd. Poznato je da su Ljuban Ećim i Legija odlično "sarađivali" i da je sličnu "saradnju" imao i s Arkanom.

Znamo da su Legiji direktno pomagali Hrvoje Petrač i Ante Gotovina, ljudi sa kojim je deset godina tobože bio na suprotnim ideološkim i političkim stranama! Isti takav odnos je imao s ljudima s kojima je ratovao u RS. U RS je, između ostalih, njihov čovek bio Slobodan Šolaja.

Pogledajte potpise ubistava u Beogradu i RS: ubistvo Srđana Kneževića, Mauzera, Zeljka Markovića, Todorovića, atentat na Kopanju… Svi znaju ko stoji iza toga! Čak u sudskom predmetu postoje dokazi, DNK… Je li neko otkriven?! Uporedite ove slučajeve s ubistvom šefa srpske policije, Badže! Zašto to nije otkriveno?! Pa, zato što ga je ubila DB!

U srpskoj policiji postoji potpuno jasna slika mafijaško-kriminalne zločinačke organizacije koju je služba sa Jovicom Stanišićem na čelu formirala početkom devedesetih. To su plaćene ubice koje su doveli iz inostranstva i koje je još Dolanc slao da se obračunavaju sa emigracijom i sa protivnicima Jugoslavije. Tu su i trgovci droge koji su pušteni iz zatvora. Uglavnom najgori društveni talog.

NN: Otkud Vi to znate?

POPOVIĆ: Imao sam priliku da za to čujem 2003, a 2004. sam čak video službene beleške koje su davali članovi te bande. Oni objašnjavaju sve od ubistava - Badže, Vlaje, Voje Crnogorca do paljenja kafića Nede Ukraden… Imao sam priliku da vidim belešku od 40 stranica u kojoj se pominju njihova imena. Tu ima i ljudi iz RS. Možda je razlog što se i dalje ništa ne otkriva i to što je jedan od glavnih sa tog spiska danas visoki funkcioner generalnog inspektorata MUP-a Srbije, a neki od njih su danas telohranitelji rođenog brata šefa tog istog inspektorata Vladimira Božovića.

Sve će ovo, naravno, demantovati, kao što su tvrdili da Puhalo ne postoji, da sam ga izmislio. Kao što ste videli, ovih dana se ispostavilo da taj čovek ne samo da postoji, nego je imao ovlašćenje da Ratku Mladiću podiže penzije. Na tih 40 stranica opisana su skoro sva ubistva iz devedesetih.

NN: Ko je policiji dao podatke o toj grupi?

POPOVIĆ: Jedan od glavnih ljudi iz te jedinice, a i policija je manje-više to i znala, ovo je samo bio i sudski dokaz. Mislim da je taj ubijen godinu ili dve nakon toga, ali u tom izveštaju postoji dovoljno tehničkih podaka i policija, da je htela, mogla je da se obračuna sa tom spiralom zla. Ali, ne! Jočićeva policija i Bulatovićeva BIA radije se obračunavaju s Milićem, Čedom, Batićem, Obradovićem, sa mnom...

NN: Da se vratimo na ubistvo premijera Srbije. Kako gledate na tok suđenja za to ubistvo?

POPOVIĆ: Jedno je to što se na tom sudu dešava. Iako advokati i novinari mafije tvrde suprotno, u ovom procesu je sve jasno. Drugo je što je jasno da postoji grupa ljudi koja opstruira sudski proces, a u tome, nažalost, pored Koštunice učestvuje i Boris Tadić jedan od glavnih promotera teorije trećeg metka.

NN: Kako Tadić?

POPOVIĆ: Time što je ucenama prisvojio jednu grupu koju čine telohranitelji, vozači, kafe kuvarice i sekretarice Zorana Đinđića i proglasio ih "tumačima" Zoranovih misli, a sve u cilju otimanja DS-a i kreiranja u javnosti lažne bliskosti sebe i Đinđića. Boris Tadić je bio na potpuno suprotnoj političkoj, estetskoj čak i moralnoj strani u odnosu na Zorana Đinđića, a u njegovoj senci sve vreme i sada ima potrebu, kao i Koštunica, da se dokazuje, ali i sveti mrtvom Zoranu.

NN: Zašto da se svete mrtvom čovjeku, šta imaju od toga? POPOVIĆ: Koštunica je večno imao kompleks Zorana Đinđića. Zoran je bio sve ono što Koštunica nije nikada: aktivan, pun energije, šarmantan… Sviđao se ženama, duhovit, vredan, filozofiju je doktorirao u Nemačkoj… Tadić je oduvek bio u senci: najpre svog oca i Dobrice Ćosića, a onda i u senci Zorana Đinđića.

Da nije osveta u pitanju, zašto bi Tadić podržavao priču o postojanju trećeg metka? Suđenju za ubistvo Zorana Đinđića prisustvovao je jedan jedini put i to kada je Milan Veruović svedočio i po njegovom nalogu pričao o tome kako je navodno Zoran sa nama, članovima svoje vlade, prestao da govori. Veruović je govorio isto ono što ponavljaju Tijanić, Legija, Bulatović.

Ne ulazim u to da li je Veruović čuo tri metka. Moguće da je čuo, iako sam siguran da tri metka nisu postojala. Čovek je možda mogao i to da čuje jer je bio u šoku. Međutim, od tog što je Veruović čuo treći metak, u Srbiji su napravljene dve konstrukcije. Prva: to dokazuje da Đinđića nisu ubili Legija i Zvezdan, što su zločinački mediji jedva dočekali, i druga: mi koji smo imali veze sa istragom namerno nismo otkrili drugu osobu koja je navodno ispalila metak, čime smo pokušali nešto da zataškamo. I onda je logičan zaključak - zataškavali smo jer smo i sami u to umešani. Nije problem što takve gluposti lansiraju mafijaški mediji, nego što isto to Tadić govori na sastancima sa ljudima iz javnog života, što to govori stranim ambasadorima, diplomatama. Ne znam šta priča nakon izveštaja iz Visbadena, ali dokazi su apsolutno jasni. Više nema niti jedne nejasne stvari, osim odgovora na pitanje - ko je Legiji i Zvezdanu rekao: "Krenite". Ali i to Srbija zna, samo nema hrabrosti da se s istinom suoči.

NN: Pa, ko je rekao?

POPOVIĆ: Pogledajte ko je profitirao od smrti Zorana Đinđića! Od kada je sveta i veka, postoji samo jedno pravilo - gotovo uvek je naručilac onaj ko je najviše koristi od tog zločina imao!

Tokom "Sablje" mnoge je uhvatio strah od pitanja šta će se desiti kada uđemo u jezgro, kada dođemo do Ljiljane Nedeljković, koja je tu glavna, kada dođemo do Tomića, Bulatovića, Gradimira Nalića, zločinca koji danas ima parajedinicu u Srbiji. Koštunica je sve koji su učestvovali u hajci na Đinđića nagradio. Tijaniću, koji je Zorana medijski satanizovao, dao je mesto direktora državne televizije; Bulatovića, koji je zajedno sa Lukom Kardžićem i Acom Tomićem promovisao Kardžićeve knjige po kasarnama i koji se viđao sa Zoranovim ubicama 15 ili 20 dana pred ubistvo, postavio je na čelo BIA; Ljiljanu Nedeljković je iz straha sklonio na rezervni položaj u NIN, gde trenutno sedi i čeka povoljan trenutak da se vrati. Koštunica je to uradio kako bi sebe distancirao od ekstremista iz svog kabineta, iako svi u Srbije znaju da su podjednako i Koštunica i njegov kabinet bili najmanje, politički inspiratori toga ubistva, a kako vreme više prolazi očigledno i više od toga.

NN: Ali, nikog ne možete da ubijete ako nemate čovjeka u njegovoj blizini. Ko je bio insajder u ovom ubistvu?

POPOVIĆ: Mislim da ovde ne postoji insajder u tom smislu, zato što to nije predsednik Amerike koji ima savršenu organizaciju i gde uvek morate da imate nekog iznutra ko će vam dostavljati podatke. Petnaest dana pre Zoranovog ubistva, u medijima je objavljena organizaciona shema njegovog obezbeđenja. Zoran je živeo u kući koja je verovatno bila ozvučena, jer je to službena rezidencija. Ko je to slušao? Sigurno nisu Zoranovi ljudi. Nijednog svog čoveka nije imao u BIA. U istrazi su uhapšena dva čoveka iz BIA, a jedan od njih je direktno radio na kamerama i javljao kretanje Zorana Đinđića. Postojalo je još mnogo njih, ali do danas nisu otkriveni, zato što je "Sablja" zaustavljena. Ima takvih puno, ali njih ne možemo nazvati insajderima, jer oni nikada nisu bili ljudi od Zoranovog poverenja.

NN: Poslije ubistva Zorana Đinđića uslijedili su akcije MUP-a Republike Srpske u potrazi za Legijom u blizini Pala i malo poslije toga u hotelu "Bosna" u Banjoj Luci. Šta znate o tome?

POPOVIĆ: Javljeno nam je da je Legija sa Ljubanom Ećimom viđen u Palama 12. ili 13. marta. Međutim, to je izgleda bila lažna dojava. Već smo imali informaciju da je u to vreme Legija još bio u Beogradu. Bio je to pozadinski rad njihovih ljudi, čiji je zadatak bio da krenu sa puštanjem dezinformacija sličnih ovoj da je Legija u Palama, u Francuskoj i slično.

Akcija u Banjoj Luci se odnosila na nekog od članova "zemunskog klana", ali ne mogu da se setim ko je bio u pitanju. Naravno da nikada nijedan odgovor od vlasti RS nismo dobili, iako su, naravno, svi bili vrlo predusretljivi i ljubazni, iako su lili krokodilske suze zato što Zorana više nema, a po kafanama slavili i lumpovali. Znali smo da su nazdravljali činjenici da dolaze njihovi, da dolazi Koštunica i da dolazi njihovih novih pet minuta.

NN: A da li ste kontaktirali obavještajnu službu BiH, SIPA, EUFOR...

POPOVIĆ: Naravno, ali opet sve to dođe do nekog Andana i gotovo.

NN: Zašto stalno pominjete Andana?

POPOVIĆ: Zato što je on simbol tog licemerja, laži, neiskrenosti. Ne pominjem ga zato što me interesuje Andan i RS, nego zato što su istu stvar hteli da primene u Srbiji. Hteli su Zagrađanina, ovog što je uhapšen sa kesom od 100.000 evra, da postave na mesto direktora policije Srbije. I Andan je čovek koga je postavila mafija, iako se predstavlja kao borac protiv mafije.

NN: Zašto sve ovo radite? Imate li namjeru da se bavite politikom?

POPOVIĆ: Ne isključujem tu mogućnost. Doskora jesam, ali više ne. To prvi put kažem, iako me politika ne interesuje. Bilo bi logično pitanje - zašto se bavim nečim što me zapravo ne interesuje. Nije tu stvar u odgovornosti, jer i Zoran je preuzeo odgovornost za društvo, pa je završio tako kako je završio. Mene nisu hteli da ostave na miru. Tražili su razlog da me unište, išli, a i danas idu do toga da me ubiju. I to zato što otvoreno govorim da su ubice i kradljivci, ratni profiteri i lažne patriote. Zato što znam da su ubili Zorana da bi sakrili svoja zlodela i ponovo pljačkali. Javnost to mora da zna, ne smemo sa takvima da živimo u istom društvu i da nam deca pored takvih odrastaju. Zato sve ovo radim.

NN: Javnost je, znači, Vaša zaštita?

POPOVIĆ: I da i ne. Mene vodi potreba za istinom i mržnja prema kamufliranim lopovima i ubicama, kao i želja da se oni raskrinkaju. Odrastao sam u porodici u kojoj sam naučio da je obaveza da, ako znaš nešto što je značajno, nipošto to ne prećutiš. Znao sam ko je ubio Zorana Đinđića, znam to i danas i prvi sam to rekao. Neću se smiriti dok to ne bude opštepoznata i sudski zavšena stvar. I tada će se videti da je sve što sam govorio imalo smisla i da je sve bilo apsolutno tačno.  Međutim, nije glavni problem Srbije to što ja s vremena na vreme nešto kažem u medijima, što skandalizuje javnost nego to, što je ono što govorim, na nesreću Srbije i svih nas, istina!

NN: Zašto, ipak, mislite da treba da uđete u politiku?

POPOVIĆ: Jer ne želim da živim u zemlji kojom vladaju ljudi koji se predstavljaju kao demokrate, a u stvari su nesposobni, agresivni licemeri; u zemlji u koju se vraća vreme Đoga, Noga, Toholja ili Raškovića preko ćerke; ne želim da živim u zemlji koja izgleda kao "Aušvic" u vreme ulaska Rusa 1945, u gradu u kojem su zakopani ne zna se čiji leševi, u kojem se nalaze kradene fabrike, čamci, kamioni, portreti tuđih predaka, imovina drugih naroda, rasklopljene vikendice, u društvu u kojem se prodaje ispod ruke nakit od pretopljenih plombi i mostova.

Ne želim da živim u zemlji u kojoj je bivši novinar državne televizije, danas "ugledni" novinar TV BK, Miodrag Popov, opljačkao 150 slika u Hrvatskoj, a onda kad se za to saznalo, tvrdi da ih je sklonio da bi ih zaštitio.

Ne želim da živim u zemlji u kojoj predsednik države, a u to vreme ministar vojske, Boris Tadić, dobija informacije da se u jednoj banci u Beogradu nalazi opljačkano i kradeno blago sa ratišta iz Hrvatske, srebrni i zlatni escajzi, figure i ko zna šta još, i u kojoj se sve to završi tako što se još jednom na celu tu sramotu lupi pečat - vojna tajna!

NN: Da li ste na spisku 22 osobe koje prisluškuje BIA?

POPOVIĆ: Naravno, samo ne znam da li sam tretiran kao vođa ili samo vrh grupe koja navodno ruši ustavni poredak i sprema se da preuzme vlast od ove grupe, secikesa, drumskih razbojnika, lopova, pljačkasa i ubica. Znam da sam na tom spisku i drago mi je zbog toga. Isto tako znam da će jednog dana neko zbog svega ovoga odgovarati. Odgovaraće, nevažno da li ću sam biti deo te vlasti ili će to biti neko drugi. Sve ovo što rade i što su radili, biće dokaz da je to što smo o njima govorili dok smo bili vlast, tokom "Sablje" i danas, apsolutno tačno. Na nesreću Srbije!