Šta predsednik Buš nije rekao u govoru o stanju nacije

Postalo je tradicionalno od 1970. da predsednik Sjedinjenih Država održi godišnji govor o "stanju nacije" na početku godine. To je u skladu sa našim ustavom koji zahteva od predsednika da da ocenu o položaju Sjedinjenih Država na domaćoj i na međunarodnoj sceni i da obezbedi preporuke Kongresu da pokrene zakonodavne inicijative u tekućoj godini, da bi se pozabavio izazovima sa kojima se suočava nacija.

Neki od govora bili su zaista istorijski. Džems Monro je 1823. lansirao Monroovu doktrinu kojom je isključio evropsko mešanje u američke poslove. Abraham Linkoln je 1862. nagovestio emancipaciju robova. Franklin Delano Ruzvelt je 1941. izložio svoje čuvene "Četiri slobode" koje su od suštinske važnosti za čitav ljudski rod: sloboda govora; sloboda veroispovesti; sloboda od siromaštva; sloboda od straha.
"Stanje nacije" predsednika Buša u utorak veče veoma se razlikovalo od tih ranijih govora. Njegovo obraćanje je bilo dosadno, nedostajala mu je vizija i nije imalo jasan smisao kako se posebno pozabaviti izazovima sa kojima se zemlja suočava. Sam govor, iz savim razumljivih razloga, već je u procesu zaboravljanja.

Nije to sve greška predsednika Buša. Proteklih pedeset godina govor "Stanje nacije" polako je evoluirao od svoje prvobitne svrhe i postao daleko više pristrastan, kampanjski govor ispunjen optimizmom i nedostatkom iskrenosti. Degradacija govora je verovatno počela kad se predsednik Truman 1947. prvi put pojavio na televiziji, a sasvim sigirno se ubrzava kad je predsednik Džonson 1965. odlučio da održi govor u udarnim večernjim satima kako bi ga pratio maksimalan broj televizijskih gledalaca. Dalja degradacija je usledila kad su pratije počele da priređuju ovacije, uključujući i brojna ustajanja sa sedišta i aplauze, kad god bi predsednik načinio neku opasku koja im se dopadala. Prošle godine, na primer, govor je bio prekidan aplauzima 66 puta u toku 53 minuta, a najmanje polovinu prekida činile su stojeće ovacije. Konačno, predsednik Regan je uveo naviku da se pozovu specijalni gosti na koje će ukazati u svojim govorima da bi naglasio posebne opaske. Predsednik Buš je u utorak pozvao tako udovicu, oca i majku vojnika poginulog u Iraku i obratio im se u delu govora kad je objašnjavao zašto je potrebno da ostanemo na kursu u toj zemlji.

Ukratko rečeno, govor je počeo da liči na cirkus. Pisci govora su pokorno dodali prečišćene liste prijatno zvučnih ciljeva i klišea da bi izazvali aplauze koji se očekuju. Prevazilaženje te neukusne tradicije bilo bi veoma teško i za najsposobnije predsednike, a kamoli za predsednika Buša.
Predsednikovi problemi bili su sjedinjeni sa katastrofalnom godinom koju je imao tokom 2005. On se sada suočava sa padom popularnosti ispod 40 procenata i sve većim razočarenjem glasača na širokom frontu pitanja. Uz izglede da će međuizbori biti održani u novembru, lideri republikanaca su s pravom zabrinuti zbog mogućnosti značajnog gubitka mesta u Predstavničkom domu i Senatu, čak i gubljenja kontrole u jednom od ovih domova. Porast skrepticizma prema Iraku, neprikladan odgovor na uragan Katrinu, nikad okončana serija političko/lobističkih skandala koja utiče na republikansko rukovodstvo i osoblje Bele kuće, porast cena energije - kombinovani su u pravi veštičin napitak negativnosti i pesimizma. Štaviše, rat u Iraku je značajno smanjio našu sposobnost da vojno delujemo još negde drugde; u velikoj meri doprineo je budžetskom deficitu; potrošio kreativnost i bodrost najviših zvaničnika Administracije. Njihovi lični motori, ironično, rade na prazno.

Suočen sa opisanom situacijom, predsednik se uzdržao politički, finansijski i vojno da pokrene nove, široke inicijative. Dao je pomirljiv govor ispunjen umerenim predlozima od kojih se mnogi već godinama recikliraju. U govoru su tu i tamo bile razbacane reči koje je trebalo da nas uvere u snagu Sjedinjenih Država i njihovu ekonomsku vitalnost. Predsednik je pokazao stast jedino kad je ponavljao svoj poznati refren o jačanju uloge Sjedinjenih Država u Iraku i potrebi da se nastavi borba u ratu protiv terorizma.

Ono što, međutim, izaziva ljutnju jeste činjenica da danas u svetu postoje brojni izazovi koji će odrediti budućnost čitave planete, u nekim slučajevima i ulogu Sjedinjenih Država. Sjedinjene Države bi trebalo da imaju vodeću ulogu u suočavanja sa tim izazovima. U svom govoru predsednik ih nije ni dotakao, ili je to učinio na način koji nije definisao kako se praktično pozabaviti tim pitanjima.

Kao primer toga jeste podatak da u govoru nije bilo ni jedne jedine reči o globalnom zagrevanju. Jedina debata među naučnicima, bez obzira na stav koji podržavaju, vođena je oko toga koliko je daleko odmakao trend globalnog zagrevanja i da li ga je sada uopšte moguće zaustaviti. Neophodan je globalni napor da se ozbiljno pozabavimo tim problemom, a to se ne može uraditi bez potpunog i aktivnog učešća Sjedinjenih Država.

Drugo, iako je predsednik pomenuo da su Sjedinjene Države "naviknute na naftu", njegove solucije su bile marginalno povećanje sredstava za istraživanja alternativnih izvora energije. Njegov zavet da će smanjiti zavisnost od nafte sa Bliskog istoka u narednih 20 godina bio je jednostavno patetičan. Pre svega, svi predsednici u proteklih 35 godina, počev od Ričarda Niksona davali su slične zakletve. Drugo, nafta sa Bliskog istoka čini samo 17 odsto našeg uvoza proizvoda od nafte, a mnogo više dolazi iz Kanade, Meksika i Venecuele. Nafta se u suštini može razmenjivati. Problem nije u tome odakle stvarno dolazi nafta, već koliko se toga ukupno potroši. U govoru nije bilo nijedne reči o tome da se obeshrabri potrošnja nafte i gasa u Sjedinjenim Državama. Očigledne solucije su povećanje poreza na benzin i proizvode od nafte, dok povećane prihode valja preusmeriti u altenativne izvore energije, transport i zahteve za proizvodnu automobila koji mogu da pređu više kilometara po litri goriva. Tako nešto zahteva, međutim, žrtvovanje, i to je stvar s kojom predsednik ne želi da se Amerikanci suoče.
Energetska kriza koja je pred izbijanjem imaće, u krajnjem slučaju, kao rezultat dramatično povećanje cena i nestašice kakve smo videli u Evropi zbog ekstremnih temperatura. Svet mora da bude pripremljen za tu eventualnost već sada i Sjedinjene Države treba da budu predvodnik u tom pravcu. Umesto toga, predsednik se ponaša kao da je to drugorazredno pitanje bez stvarne urgentnosti. Da stvar bude još poraznija, nestašice i povećana potražnja donose neizrecivo bogatstvo i moć "otpadničkim državama" koje su opasne po našu bezbednost, uključujući naravno i Iran.

Konačno, delovalo bi umirujuće da smo čuli neki razumljivi jezik kad je reč o ostalim izazovima sa kojima se danas suočavamo, uključujući i pitanje nuklearne proliferacije u Iranu i Severnoj Koreji. (Severna Koreja nije pomenuta, a problem Irana prepušten je "nacijama sveta" da se pobrinu na nedefinisan način); kako postupati sa Rusijom koja se izgleda vraća autokratskoj, nedemokratskoj vladavini; i izazovo Kine i Indije. Iako je priznao da postoji problem globalizacije, on je uveravao američki narod da je američka privreda i dalje jaka i sposobna da odgovori na sve izazove koji leže pred njom, implicirajući time da je globalizacija manja pretnja nego što je stvarno slučaj. On se nije, takođe, adekvatno pozabavio zagonetkom izazvanom naširoko prodavanom podrškom demokratiji i izborima na Bliskom istoku, koja je kao rezultat imala porast moći i uticaja radikalnih islamističkih partija, kao što su Hamas u Palestini, Muslimanska braća u Egiptu i okoreli ekstremisti u Iranu i Iraku.

Sve u svemu , predsednikov govor "Stanje nacije" bio je značajan samo po onome što nije rekao; izazovima kojima se nije pozabavio; žrtvovanjima američkog naroda koja od njega nije ni zatražio; i po nedostatku vizije sveta onakvog kakav jeste sa preporukama kako se pozabaviti brojnim izazovima s kojima se sasvim sigurno suočavamo. I zato se pitam, ako mi ne predvodimo ovu bitku, ko će? Jesmo li spremni da priznamo opasnosti koje leže pred nama, hoćemo li ikad biti deo rešenja, ili jednostavno glavni deo problema?