"Odliv mozgova” ugrožava razvojne šanse

Dugo je na jednoj gradskoj fasadi stajao grafit “Menjam indeks za pasoš i vizu”, kao upozorenje svim prolaznicima kojima su još jedina uzdanica mladi obrazovani naraštaji, ali i opomena akademcima da univerzitetska diploma nije dovoljna za srećan život u ovoj zemlji.

Prema nezvaničnim procenama oko 400.000 naših državljana, od toga deset odsto visokoobrazovanih, u proteklih 15 godina je uspelo da dobije vizu, udomi se i zaposli u zemlji koja pruža više šansi za bolji život. Sigurno je među njima dosta onih kojima je uspelo da svoju životnu gastarbajtersku priliku zgrabi i za naše prilike imaju pristojne plate. Tu je i elita visokostručnih kadrova koji su svojom stručnošću i znanjem izborili pozicije i ušli u visoko cenjene timove. Tako je poznat podatak da je od 35 inženjera NASA-e koji su kreirali “apolo” raketu, bilo 13 Srba.

Naš čovek je i konstruktor francuske rakete “ariana”, dizajner koji je napravio najnoviji i najluksuziniji “rols rojs fantom” je opet Beograđanin Marek Đorđević, njegov kolega, a naše gore list, dizajnirao je “ferari F-360”, a naš sunarodnik je „odgovoran” i za konstrukciju sportskih modela marke “venturi”. Na spisku svetskih “top inženjera” su i Dragan Vukadinović koji radi za “micubiši”, kao i 27-godišnji Marko Luković koji je nagrađen za futuristički “pežo munstar”.

Iako sve ovo izgleda kao već otrcano “ostvarenje američkog sna”, iza svakog ovog imena stoji i višegodišnja priča o pokušajima stručnjaka da se dokažu i u svojoj zemlji, koja im očigledno to nije omogućila, pa su odlučili da svoje znanje i ambicije ostvare drugde.

Prema rečima stručnjaka, dovoljno je da iz velike zemlje ode 50 vrhunskih naučnika, pa da se u njoj obezglavi nauka. Prema procenama međunarodnih organizacija, stvaranje jednog visokobrazovanog stručnjaka, košta znatno više od samog školovanja, i u proseku iznosi oko 300.000 dolara, ne računajući propuštenu, a očekivanu dobit. Po ovoj računici gubitak naše zemlje se meri milijardama dolara. Pri tome ne gubimo samo novac, nego i demografski potencijal stanovništva. Ispada da samo u jednoj godini – gubimo ceo jedan grad.

Ekonomija se zasniva na znanju, a najrazvijenije zemlje teže da dobiju najkvalitetnije stručnjake, a da ne ulože ništa u njihovo skupo obrazovanje. Našu zemlju je tokom poslednjih 15 godina napustio veliki broj umnih ljudi, a državna briga je i dalje vrlo mala. Procene pokazuju da je reč o više od 30.000 visokokvalifikovanih stručnjaka. Taj “odliv” ima i imaće, u godinama u koje dolaze, negativne implikacije za sveukupni razvoj Srbije. Što je još gore, naši talenti ne vide budućnost u svojoj zemlji. Odlazak naših stručnjaka govori da više veruju u rizičan odlazak u inostranstvo, nego u budućnost svoje zemlje.

Ne treba zaboraviti ni činjenicu da stvaranje stručnjaka svetskog ranga, koji je u stanju da kreira i rukovodi projektima traje, nakon završetka studija, još najmanje 10 godina. Prema podacima naše “Mense”, na školovanju u inostranstvu, trenutno se nalaze i naš Ratko Jović, hipertalenat sa Univerziteta “Jejl”, Novosađanka Natalija Novta koje je postdiplomac na “Harvardu”, Nikola Kraljević u Sankt Petersburgu, Ivan Jakovljević na “Stanfordu”...

Prema procenama statističara, od oko 400.000 naših državljana na radu u inostranstvu, samo 9,7 odsto ima diplomu visoke i više škole. Sa srednjom stručnom spremom u Srbiji živi 41,1 odsto građana, a među našim gastarbajterima ih je 27,9 odsto. Sa završenom osnovnom školom, među našima u svetu je 35 odsto, a u Srbiji 23,9 odsto populacije. Bez školske spreme i sa nepotpunim osnovnim obrazovanjem u drugim zemljama živi 22,9 odsto naših ljudi, a ovde jedan procenat manje. U poslednjih deset godina “trbuhom za kruhom” otišla je polovina naših gastarbajtera i među njima je 17 odsto visokoobrazovanih. Alarmantno zvuči i podatak da među našima koji u belom svetu rade godinu dana, ima 15 odsto sa visokim i višim obrazovanjem.

Posle petooktobarskih promena u zemlji, nova vlast je tvrdila da će odliv mozgova biti zaustavljen. Tadašnji ministar finansija Božidar Đelić je čak pozivao sve mlade stručne ljude da se vrate u otadžbinu, ali ništa epohalno se nije dogodilo. Prema pedantnoj statistici zvaničnika, dve godine pre promena svaki stoti Jugosloven tražio je azil za neku od zemalja Evropske unije, a u 2000. broj onih koji su želeli da se isele smanjio se za 70 odsto. Ipak, građani Jugoslavije i dalje su ostali na prvom mestu iseljeničke “top-liste” članica EU. Ovi podaci objavljeni su i u uglednom “Fajnenšel tajmsu”.

U Srbiji poslednje dve tri-decenije vlasti očigledno nemaju sluha za probleme mladih, pa se time i njihove šanse da se izbore za svoj status umanjuju. U politiku “staračkih ideja” uklapa se i intelektualna elita, što je dovelo do fenomena “produžene mladosti”. Mladi odlažu “za neka bolja vremena”stručno usavršavanje, napredovanje, pristojan životni standard i sigurnost, pa već drugu deceniju omladina “čeka da diplomira pa da emigrira”. Jedina razlika što je devedesetih dve trećine njih htelo da napusti zemlju, danas - svaki drugi.

U mnogim zemljama u tranziciji, značajni strateški programi su posvećeni sprečavanju “odliva mozgova”, ali izgleda da su kod nas važnije strančarenje i borba za fotelju, od brige “za budućnost” ove zemlje.
Prošlogodišnji sastanak predsednika Srbije Borisa Tadića sa predstavnicima asocijacije MENSA, koja okuplja najinteligentnije ljude u našoj zemlji, tek je pojedinačni pokušaj da se zaustavi ili makar umanji zlokobni “odliv mozgova” i promoviše mlada domaća inteligencija. Postoje i brojne nagrade najuspešnijim studentima, ali je sve to nedovoljno da se zaustave mladi ljudi da odu. Bez strateškog opredeljenja države i dugoročnih sistemskih programa grafit “Menjam indeks za pasoš i vizu” će i ubuduće ostati putokaz za mnoge.