Kraljevi moraju biti razgolićeni

Filma „Žurka“, scenariste i reditelja Aleksandra Davića (premijera je danas u 20 sati u Domu sindikata), na ironičan i duhovit način prati sudbine 13 mladih ljudi koji se suočavaju sa ratnom paranojom. Film je nežan omaž duhu bezbrižnih osamdesetih, a značajan je i po tome što na veliko platno, nakon duge pauze, vraća Sonju Savić, jednu od najvećih zvezda tih godina. Osim nje, u filmu igraju Goran Šušljik, Nenad Jezdić, Nada Šargin, Anđelika Simić, Aleksandar Đurica, Jelena Ćuruvija-Đurica...

- Ovaj film je u zakašnjenju od deset godina. Da je snimljen kada ga je Saša Davić napisao, bio bi bum, možda bi osvestio hipnotisan narod. Umetnost tome i treba da služi, da kralj postane go - počinje intervju za „Blic“ Sonja Savić.

Da li umetnost zaista ima toliku moć?

- Danas ne. I u svetu je film prilično propao, gledam ga samo iz dosade. Dnevno možeš da odgledaš na televiziji 50 filmova. Volim romantičnu komediju, ono na šta sam bljuvala u mladosti; da mi prolaze neke slike, da me uspavaju, da mi spuste kapke...

Šta mislite o filmova koji se u novije vreme kod nas snimaju?

- Svi su u Srbiji oduševljeni kinematografijom, koja zapravo, ozbiljno uzev, ne postoji; ovo što imamo je zabava miliona. Ko je pričao vranjanski sad mi priča beogradski, a ovamo vranjanski na filmu, i to iskvareni vranjanski. Pa koja su to presvlačenja? Čisto državno, političko, ideološko petljanje sa mozgovima ljudi. Ljudi su bravi, treba ih najesti i dati im jeftinu zabavu. Gospodin Dragan Bjelogrlić se nameračio na milion i petsto hiljada gledalaca sa „Ivkovom slavom“... „Zona“ je bar izrežirana, a ovaj drugi je havarija od gluposti. Čula sam da će čovek sa „Pinka“ da otvori veliki filmski studio, lepo, narodna nošnja, folklor, ništa ne košta.

Verujete li u frazu „bezbrižne osamdesete“?

- Ne! Ne bi se raspala država da je bilo srećno. Mi smo duboko nesrećna generacija. Ne bi srećni ljudi tako mladi umrli, a nisu bili partizani. Pavle Vuisić je umro pored Save igrajući fudbal sa nekom decom, bez dinara u džepu, da ne pričam o Cici Peroviću, Pepiju Lakoviću, koji je takođe umro na Savi, u kolima, nije imao da jede... Ova država ubija svoju najbolju decu.

Kako sebe vidite u današnjem svetu?

- Ja pripadam jugoslovenskom kadru i osećam se više kao Pavle Vuisić, kao Radmilović, kao pokojni Ljuba Tadić, nego kao bilo koji glumac danas. Odrekla sam se porodice zbog ove profesije, sve sam izgubila zbog ove profesije i šta na kraju?! (kaže kroz suze). Nezavisni srpski, jugoslovenski film ranih 80-ih mi je oštetio i mozak i dušu i zdravlje, napravivši od mene zvezdu, da ljudi misle da sam puna kao brod. Pune su Jelena Karleuša i Ceca Ražnatović, a Sonja Savić sve zajedno za prvih deset godina svoga filmskog rada nije prešla pet hiljada dolara, a snimila je 30 filmova. Put alternativnom pozorištu 80-ih kopala sam iz sve snage sa ljudima iz Srbije i Hrvatske. Digitalni zvuk sam radila ‘93, kada ljudi nisu znali šta je to. Mi smo hteli of-of-Brodvej, a narod to nije hteo. I sada je Sonja Savić već polako za penziju. Ako ova država ima iole dostojanstva, očekujem nacionalnu penziju i da me zaborave, svi!

Šta vas je održalo u najtežim trenucima?

- Održavaju me moji mrtvi, imaginarni prijatelji. Srećna sam, iako sam polumrtva. Ne nalazim novi optimizam, ideal mi je kratka i vesela smrt. Pred sobom imate potpunog dekadenta i disidenta, ne mogu da radim na B92, gospodin Tijanić je, kad sam ‘92. godine pitala za posao na „Politici“, rekao da „nisam bila dobra kad sam bila mala“. Jedan producent me je pitao „Šta ti je trebalo kada si se vratila iz Amerike da padaš po crkvama?“ Padam po crkvama?! Išla sam u crkvu zato što je moja baba išla u crkvu. Danas vrlo retko i tamo idem, sada je moja crkva u meni.

Imate li bar malo optimizma?

- Da li ljudi uopšte znaju kakav je ovaj grad? Beograd će biti velika favela. Ekonomsko-militarni patriotizam, samo imam psovke za sve vlasti. Ja sam oštećeni element, nisam isplaćena do kraja ni za jedan jedini film koji sam radila izuzimajući „Život je lep“ 1985. godine.

Kakva je uloga umetnosti u takvoj situaciji?

- U narodu koji političari tretiraju kao brave umetnost treba pojedincima da se uteše u ovom paklu. Umetnost ovde vode zavereničke grupe. Elizabetansko pozorište se pravilo od drveta, od Arkanovog drveta se napravilo 50 sala u „Šećerani“. Deca se upisuju masovno na akademiju Braće Karić, moje kolege predaju glumu... Snašli se, nisu opušteni, nego zapušteni.

Nude li vam uloge?

- Koje bre uloge?! Ko meni da nudi ulogu kad ovako govorim. Saša Davić, Puriša Đorđević i Milutin Petrović su mi ponudili uloge u poslednjih deset godina. Radim isto kao onaj slepac što ide u krpama i slika, pa što pre umre, bolje će se prodati