EU – druže Tito, mi ti se kunemo

Moja osmogodišnja ćerka se strašno sekira što Srbija tako sporo napreduje ka Evropskoj uniji. U strahu da njena domovina ne bude jedina koja je izopštena iz ove oaze mira i blagostanja, stalno proverava ima li još država koje nisu članice Evropske unije i zapitkuje kakav je život u njima. Ponekad izgubi strpljenje pa pita ima li neka druga unija čiji bi Srbija mogla da bude član, ali da, ipak, Evropsku uniju vrednuje najviše uverila sam se kada je nedavno, čuvši kako izgleda život u Dubaiju, prokomentarisala da mora da je u pitanju članica EU.

Ima tu dečijeg patriotizma, želje da država u kojoj živi ne bude “najgluplja u društvu” – sećam se koliko sam se ja samo radovala, posle mnogih godina nadanja da evo, baš sad će nama neko dati 12 poena, četvrtom mestu Danijela i “Džuli” na takmičenju za pesmu Evrovizije (kada je pobedila zadarska grupa Riva, već je prestalo da me bude briga), ali je i odgovor na činjenicu da o Evropskoj uniji sluša svakodnevno i na svim medijima. Te Srbiji odložena Studija o izvodljivosti, te Srbija dobila Studiju izvodljivosti, pa Srbija započela pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i proširivanju, prva runda, druga runda, pa moramo brže u Evropsku uniju, pa ako ne učinimo to i to ugrozićemo napredovanje ka Evropskoj uniji (o Hagu bolje da i ne govorim – moja mlađa ćerka se u vrtiću igra da je Hag deo sobe od koga svi beže), pa treba da zadovoljimo evropske standarde... Sve u svemu, razume dete da naša evropska putanja nema alternativu.

Atmosfera u kojoj i dete razume da “evropska putanja nema alternativu” pre mi, na žalost, miriše na neku novu vrstu dogme, mantre, nekog “Druže Tito mi ti se kunemo” naših dana, čijim prihvatanjem i širenjem se dalje potvrđuje politička korektnost. Zato se i nije čuditi što se  danas političari u Srbiji najviše uvrede kada im se prigovori nedostatak evropske orijentacije i zato se nadmeću ko je bolji Evropljanin i ko će pre zemlju odvesti u EU. Takva situacija prikriva dve veoma važne stvari. Prva je da, i pored punih usta Evropske unije, naše putovanje u Jevropu mnogo dugo traje. Biće da je u pitanju situacija da i pored zaklinjanja “da sa pravog puta ne skrenemo”, mnogo spremnosti da se od uvreženih navika odustane zapravo i nema, nezavisno od toga da li je u pitanju ponašanje u saobraćaju, skupštini ili privredi. Ne može se pričati o Evropskoj uniji, a ne biti spreman da se razbiju monopoli, provetre univerziteti i škole i ojačaju sudovi. Često baš oni koji najviše pričaju o Evopskoj uniji čine stvari koje nas od članstva u njoj udaljavaju ili, pak, svojim ponašanjem pokazuju da ta evropska pravila o kojima govore oni još nisu usvojili. Evropska unija je, jednostavno, klub uređenih država u kojoj postoje pravila, unapred svima poznata. To ne znači da se ova pravila ne krše – i u Evropskoj uniji žive ljudi koji nekad probaju lakšim putem da dođu do novca ili položaja – ali postoji i nekakav sistem koji sprečava da taj “lakši put” postane business as usual i ostaje, ipak, samo izolovani incident. Sve dok oni koji u Srbiji pričaju o Evropskoj uniji ne budu spremni da prihvate da pravila postoje i kada njima nisu zgodna, odnosno da ona, pre svega, obavezuju upravo zagovornike evropske ideje, ništa od napretka ka EU.

Druga negativna posledica horskog pevanja o Evropskoj uniji je da nema prave debate šta ovo opredeljenje znači. A ako nema prave debate, ne može biti ni pravog, što će reći informisanog, konsensusa o tome šta podrazumeva evropska integracija i šta treba učiniti da bi se pridruživanje EU ubrzalo. Ovakav konsensus može proizaći samo iz debate u kojoj će se čuti razlozi za, ali i protiv EU, kao i troškovi i koristi koje podrazumevaju obe ove opcije. Ne sme postojati mit o Evropskoj uniji kao klubu bogatih ili obećanoj zemlji u kojoj je sve moguće ostvariti. S druge strane, ono što se najčešće čuje protiv EU – da put u EU znači odricanje od nacionalnog dostojanstva – mit je ništa manji od prethodnog. Samo argumentovan razgovor o svim alternativama može razbiti ovakve predrasude. S druge strane, u meri u kojoj nema pravog razgovora o Evropi, javni život je mnogo siromašniji. Činjenica da sam ja zagovornik evropske integracije i članstva Srbije u EU, ne znači da ne uvažavam ili čak ne prihvatam neke argumente evroskeptika – recimo, birokratizovanost u odlučivanju i delovanju EU, rigidnost viznog režima ili besmislenost Zajedničke poljoprivredne politike, od koje knez Albert od Monaka godišnje dobija 390 miliona evra. Jednostavno mi se čini da, i pored toga što se može reći “protiv”, ono što se može reći “za” daleko preteže. Sadašnja većinska podrška građana članstvu u EU će opadati kako se njihovo poimanje evropske integracije i koristi koju ona donosi bude pokazivalo netačnim. Zato je debata u kojoj će biti i informisanih evroskeptika korisna i za pristalice integracije, jer će očekivanja građana biti realnija.

Članstvo u Evropskoj uniji nije nešto što će stići preko noći niti brzo. Stići će onda kada uređenost, stabilnost i predvidivost, koje čine da sadašnje članice izgledaju tako privlačno, zavladaju i u našoj zemlji. Kada se to desi, promeniće se i način na koji o mnogim stvarima razmišljamo i vrednujemo ih. Zato je put u EU bar podjednako važan kao i samo članstvo. Ali, šta to vredi mojoj ćerki koja, kada vidi plakat “Sve smo bliže” sa zvezdicama EU, viče “Vidi, mama, Evropska unija. A kada ćemo mi postati član?” Tja, mislim se, može li neko lakše pitanje...