Koliko šargarepe za Gotovinu

Hapšenje hrvatskog generala Ante Gotovine na španskim Kanarskim ostrvima ima implikacije za čitav region. Za Hrvatsku je najvažnije što joj Međunarodni sud za zločine počinjene na prostorima bivše Jugoslavije (ITCY) neće više visiti kao mač nad glavom. Godinama su nove optužnice i neprestani pritisak da "sarađuje u potpunosti" sa Haškim tribunalom značajno pomagale održavanju plamena nacionalizma. Taj period je sada u osnovi okončan. Vrata su sada otvorena, pod uslovom da EU i SAD održe data obećanja za ubrzani prijem Hrvatske u EU i NATO. Biće zanimljivo pratiti razvoj događaja narednih meseci, jer nije izvesno da li će ijedna od organizacija biti spremna da ispuni obećano brzinom kojom će to Hrvati očekivati

Hvatanje Gotovine će, takođe, stvoriti probleme vladi HDZ premijera Ive Sanadera. Nema sumnje da su informacije koje su dovele do hapšenja Gotovine plod saradnje hrvatske obaveštajne službe sa obaveštajnim službama zainteresovanih zemalja kao što su SAD i Velika Britanija. To će desničarski Hrvati, među kojima su i mnogi iz Sanaderove stranke, protumačiti kao izdaju. Istovremeno, to mu neće doneti veću podršku partija levog centra i levice. To znači da će se HDZ, koji već gubi podršku, još više osipati, posebno ako EU i NATO ne reaguju blagovremeno.

Koncentrisanje napora na hvatanje Gotovine uzeto je kao "lakmus-test" za Hrvatsku, međunarodna zajednica je umanjila važnost pitanja tretmana hrvatskih Srba koji su izbegli tokom sukoba u minuloj deceniji i još se nisu vratili u svoje domove. Mali napredak je učinjen, ali i dalje suviše bosanskih Hrvata živi u njihovim domovma, deset godina nakon prekida neprijateljstava. Tako nešto je u potpunom kontrastu sa Bosnom gde je vlada uz intenzivnu podršku i pritisak međunarodne zajednice vratila kuće i stanove njihovim pravim vlasnicima. Pošto je razgnevila desnicu povodom slučaja Gotovina, teško da će sadašnja hrvatska vlada biti spremna da pogorša situaciju insistiranjem na rešavanju i ovog pitanja. Pitanje bez odgovora jeste koliki će pritisak EU izvršiti na hrvatsku vladu da vrati domove njihovim vlasnicima kao preduslov za članstvo.

Kad je reč o međunarodnoj zajednici, pronalaženje Gotovine na Kanarskim ostrvima i otkrića o njegovim putovanjima po zemljama EU trebalo bi da izazove značajno preispitivanje njihovih obaveštajnih izvora, koji su dugo rutinski tvrdili da je Gotovina u Hrvatskoj ili u susednoj Bosni. Setite se skorašnje pritužbe Karle del Ponte Vatikanu da Gotovinu čuvaju u samostanu u Hrvatskoj ili Bosni? U najmanju ruku, od svih ovih "pouzdanih izvora" treba zatražiti da vrate honorare za svoje izveštaje. Ako su toliko pogrešili oko Gotovine, šta to govori o tačnosti teorija o kretanju Karadžića i Mladića?

Od daleko većeg značaja za Bosnu, Srbiju i Crnu Goru je ipak to da je politika međunarodne zajednice o zabrani članstva u evroatlantskim institucijama do izručenja svih optuženih za ratne zločine bila, bar u očima članica, u potpunosti opravdana. Teorija je sve vreme glasila: ako vlade u regionu zaista upotrebe sve resurse koji su im na raspolaganju, pojavile bi se informacije koje bi dovele do hapšenja optuženih. To je upravo ono što se dogodilo u slučaju Gotovina i što će mađunarodna zajednica sada očekivati čak i više od Bosne i Srbije i Crne Gore, zbog činjenice da su svi preostali begunci od Haškog tribunala Srbi ili bosanski Srbi.

Na kraju će rezultat biti povećanje pritiska na samu Srbiju. Još jednom, kao na početku 1990-tih Srbija se našla izolovana i pod pritiskom međunarodne zajednice koja nema simpatije prema njenim specifičnim brigama i strahovima. Što duže Mladić i Karadžić ostanu na slobodi, toliko će biti jači kontrast između Srbije i ostalih zemalja u regionu.

Dilema u kojoj se nalazi međunarodna zajednica jeste da ona konačno počinje da shvata da destabilizovana i radikalizovana Srbija nije u njenom interesu ili u interesu regiona. Štaviše, međunarodna zajednica počinje da shvata da bi nezavisno Kosovo moglo da donese takav rezultat. Tako se međunarodna zajednica potpuno oslanja na šargarepe članstva u evroatlantskim institucijama kao primarnim načinom da omekša srpska reakcija. U međuvremenu, ove iste šargarape su sada čvrsto primenjene u potpuno drukčijem pitanju - hapšenju Mladića i Karadžića. U izvesnom stepenu, problem je nastao zato što postoje različite interesne grupe, od kojih su neke posvećene apsolutnoj podršci Haškom sudu i neophodnosti da se uhapse svi optuženi, dok su drugi odlučni da Kosovo dobije nezavisnost. Bez mnogo razmišljanja iste šargarepe mame kao podsticaji u oba slučaja.

Region će sada posmatrati vrlo pomno da vidi hoće li Hrvatska stvarno biti nagrađena za hapšenje Gotovine. Ukoliko se međunarodna zajednica odluči da ubrzano i potpuno uključi Hrvatsku u evroatlantske insitucije, ona će u velikoj meri povećati verodostojnost svojih šargarepa. Nasuprot tome, ako proces bude razvučen, kredibilitet podstreka biće odgovarajuće smanjen. EU treba, takođe, da obezbedi značajnu finansijsku pomoć u kratkom roku za preseljenje bosanskih Hrvata na druge lokacije, tako da oni hrvatski Srbi koji to odluče mogu da se vrate mirno u svoje renovirane domove. Ukoliko je moguće da se ovakvi koraci preduzmu u skorijoj budućnosti, Srbi će moći da jasno vide koristi od funkcionalnog kompromisa i razumevanja sa međunarodnom zajednicom. Kako sad stvari stoje, obećanja o pomoći i ubrzavanje članstva suviše su neodređeni da bi bili ozbiljno shvaćeni. Štaviše, međunarodna zajednica će morati da bude određenija u pokazivanju koje su tačno koristi od saradnje u svakom pitanju, a koje su kazne za nesaradnju. Možete da probate da prodate jednog konja dva puta, ali su mali izgledi da se tako izvučete. Nisam uopšte siguran da su povodom bilo kojeg od ovih pitanja Srbija ili bosanski Srbi spremni da sarađuju na način na koji to želi međunarodna zajednica.