Državni razlog

Parlament Srbije usvojio je prošlog ponedeljka plan državnih prihoda i rashoda za iduću godinu. Za razliku od ranijih godina, ovog puta to nije bilo samo obično glasanje o javnim finansijama, već i neka vrsta testa izvršne vlasti. Usvajanjem budžeta okončani su višemesečna neizvesnost i agonija, neizbežni i neprijatni pratioci odnosa Srbije i Međunarodnog monetarnog fonda.

Ovo je štedljiv budžet, hvalila se Vlada kao njegov predlagač, pred poslanicima i javnošću, tvrdeći kako će država dogodine za 1,3 odsto smanjiti udeo javne potrošnje u bruto domaćem proizvodu.
Ovo je, rekli bi kritičari Vlade, najskuplji budžet u novijoj istoriji Srbije, ako se meri štetom koja je državi napravljena u parlamentarnoj raspravi o planu javnih finansija za 2006. godinu.  

Rasprava o budžetu bila je idealna (ne)prilika za Vladu i Skupštinu da na svojoj koži osete značenje izreke "da put do pakla može biti popločan dobrim namerama". Nesumnjivo, usvajanje budžeta važno je za svaku normalnu demokratsku državu, a prihvatanje plana državnih finansija, koji je obećan Međunarodnom monetarnom fondu i od koga zavisi 700 miliona dolara teška pogodba sa Pariskim klubom, više je nego značajno za Srbiju. Možda iz tog ugla gledano treba razumeti žar izvršne vlasti da u parlamentarnoj debati brani i progura budžet za narednu godinu baš sa svakom tačkom i zapetom koja je dogovorena sa šeficom Misije MMF-a, Piritom Sorsom. I sve dok se Vlada držala demokratskih pravila igre, imala je naklonost, ne samo političke, već i šire društvene i intelektualne javnosti, jer je taj posao zaista od prvorazrednog državnog interesa.

Bojeći se parlamentarne delegitimacije u raspravi o budžetu, izvršna vlast je posegla za nedemokratskim sredstvima, služeći se, istovremeno, već otrcanim frazama o višim državnim razlozima zbog kojih se moraju žrtvovati zakoni i pravni poredak. Tako je Vlada uz "pomoć" Parlamenta podarila Srbiji oktroisani budžet, ali je istovremeno okrnjila ugled demokratske države u kojoj je moguće da Vlada nekažnjeno krši Ustav. Plan državnih prihoda i rashoda usvojen je prošle nedelje u atmosferi mučnih pretnji sudskim istragama i policijskom silom zbog navodne korupcije i spremnosti nekih poslanika da uzmu pare da bi glasali protiv budžeta. Ni jedan ozbiljan branitelj zakonitosti, bez obzira na političko opredeljenje, nije imao razumevanja za otimanje dva poslanička mandata, a naklapanja o legalitetu "blanko ostavki", iako ih forsira legalističko-ekspertska koalicija, zaista pripadaju mentalnom sklopu staljinizma. Neprijatno je i saznanje da ovo sa budžetom nije prvi put da Vlada Vojislava Koštunice, kome je Parlament predao izvršnu vlast na dobro upravljanje, poteže Policiju i Tužilaštvo da bi neki problem rešila po svojoj volji. Sličan skandal Vlada je sebi priuštila i pre godinu i po dana kada je svoju moć upotrebila da arbitrira prilikom prodaje akcija fabrike mineralne vode "Knjaz Miloš". 

Sklonost ka pravnom i policijskom nasilju Vlade koja je pobedila na izborima nudeći legalizam kao melem na rane koje je, navodno, otvorila prethodna (Đinđić-Živkovićev kabinet), obesmislio je stvarne argumente o potrebi usvajanja budžeta za narednu godinu i završetka trogodišnjeg aranžmana sa MMF-om.

Koji su to državni razlozi da se zgazi Ustav (oduzmu mandati poslanicima) i ugrozi demokratija (Vlada instrumentalizuje parlament, tužilaštvo i policiju)?

Zar Vlada Zorana Živkovića nije prekinula pregovore sa Misijom MMF-a kad više nije imala legitimistički kapacitet da ih dalje vodi i Srbija je u odnosima sa MMF-om godinu dana tapkala u mestu.
Dileme s kojima se suočilo srpsko društvo u raspravi prilikom usvajanja budžeta ozbiljne su i dalekosežne, a od odgovora i rešenja zavisiće demokratska budućnost države. Srbiju je zahvatila ozbiljna anomija, jer je Skupština pribegla neustavnim i nezakonitim radnjama kako bi uradio - nešto dobro za državu. Ako se pred tom anomijom zažmuri, a vlast to traži zarad državnih interesa, onda će Srbija biti u problemu, jer će važiti za državu u kojoj nema pravila. Takvu državu već je jednom od Srbije napravio Slobodan Milošević i svi znamo kako su nas zbog toga gledali u svetu. Uostalom, sve to sa budžetom moglo je da prođe mnogo jeftinije da je bilo mudrosti političke elite. Ako su, zaista u pitanju bili tako važni državni razlozi kao što je odnos sa MMF-om, zar nije bilo celishodnije ispuniti samo dve male želje. Ako je tačno to što tvrdi ministar finansija, poslanik njegove stranke Sovranije Čonjagić tražio je da njegov prijatelj bude postavljen za direktora filijale neke banke u Šapcu, a Vesna Lalić htela je da bude direktor novobeogradskog doma zdravlja. Da je Vlada ispunila samo želje ovo dvoje poslanika, a tolikima je već ispunila razne prohteve, ne bi morala da se onoliko blamira i državne razloge za usvajanje budžeta plaća najvećom mogućom cenom... ...Gaženjem Ustava, poništavanjem institucija i urušavanjem demokratije.