U lirici je spas

Marti Ahtisari je u Beogradu. Od sada pa do večnosti, svake jutarnje vesti će nam počinjati izveštajima o njegovoj maršruti, svaka srpska porodica će znati gde je zanoćio, a gde osvanuo međunarodni posrednik; da li je možda u ljutnji na Albance zbog lošeg smeštaja, zgužvao i progutao Kumanovski sporazum, pa sad možemo sve iz početka. Kad bi nam dali samo još jednu šansu, sve bismo drugačije uradili. Ne bismo leševe zakopavali u Batajnici i gurali hladnjače u Dunav. To je bilo glupo i neozbiljno. Sledećeg puta bi pametnije postupali.

Osvanuo je i taj dan, saopštili su nam ko su članovi pregovaračkog drim tima - sve savetnik do savetnika. U Srbiji je ovih dana lakše sresti savetnika nego odžačara i putara. Dakle, od sada, pa sve dok Ahtisari ne kaže - dosta, gledaćemo kako savetnici i njihovi šefovi biju bitku za svaki znak interpunkcije u budućem sporazumu. Biće mnogo besanih noći za Samardžića i Batakovića, koji ne žele da ih istorija prezre zbog pogrešnog zareza. Savetnici veruju da će, ako svi zarezi budu na pravom mestu, Kosovo opet biti naše. Dok se savetnici budu nadmetali u gramatici, Tadić i Koštunica će spremati govore za završnu konferenciju o Kosovu. U stvari, Tadić neće, on je rođeni orator i ne želi da gubi na spontanosti. I Koštunica veruje u magijsku moć retorike. Kad im on bude objasnio šta sve u njihovoj zamisli nije u skladu sa međunarodnim pravom, Kontakt grupa će ostati bez reči i rasturiće se - zauvek.

Kad su se onomad Rimljani naljutili na pobunjene Grke i poslali vojsku na Atinu, neki grčki Koštunica je poslao dva retora da svojim govorničkim umećem ubede rimskog predvodnika da prekine opsadu. A ovaj im je odgovorio: Senat i rimski narod me nisu poslali ovde na časove iz retorike, već da vas kaznim.

Mi smo i do ovoga sa Kosovom i Crnom Gorom imali premijera i predsednika, koji su svoj posao shvatali: dođeš bilo gde, kažeš bilo šta i onda lepo odeš svojoj kućici, svojoj slobodici. A tek sada, kad su avanzovali u pregovarače, neće nas ni pogledati. Ko će smeti da ih pita bilo šta u vezi sa nama koji živimo van Kosova i Crne Gore. Sva pitanja će biti ukinuta, a pokretanje bilo koje druge teme biće proglašeno narušavanjem naše pregovaračke pozicije. Pitanje je ko će da vodi ovu zemlju u sledećoj godini. Izgleda se selektoru Koštunici svojom igrom nametnuo magistar Ilić, koji je pre neki dan u Zagrebu nešto potpisivao, boga pitaj šta. Možda je kupio još malo vagona; nek stoje, ne traže leba da jedu.

Izvesnost velike propasti koja nam se smeši, može da parališe i najodvažnije među nama. Navodno, na nesreću čovek treba da odgovara hrabrošću. Pitanje je međutim, u odnosu na koju nesreću i kojom vrstom hrabrosti. Da li je nesreća proglašenje nezavisnosti Kosova ili prosta činjenica da živiš u Srbiji, sa ili bez Kosova. Kakvu hrabrost ima smisla pokazati pred ljudima koji UNESCO-u, kao najbolji uzorak srpske epike, šalju novokomponovane guslarske pesme o Karadžiću i Mladiću. Na šta ministar kulture kaže – dobro, epika nam je propala, ali nema veze, izvadićemo se kad na red dođe lirika.