Evropski kurs promeniće Srbiju

Ocenom da pravu tržišnu privredu u Srbiji zagovara samo mali broj ljudi i gotovo nijedna partija, dr Vladimir Gligorov kao da se udaljio i od svojih istomišljenika sa liberalnog krila srpske ekonomske misli. Pojedini mu čak zameraju da dešavanja na privrednoj sceni posmatra suviše kritično. Međutim, višegodišnje bavljenje problemima tranzicije u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (WIIW) daje njegovim stavovima posebnu težinu. Mada su početne stepenice našeg kursa ka Evropskoj uniji (EU), bar u početku, čisto ekonomske - Sporazumom o stabilizaciji i asocijaciji se prevashodno uređuju međusobni trgovinski odnosi - dr Gligorov u razgovoru za „Dnevnik“ približavanje posmatra više iz političkog ugla.

- Ima mesta radovanju - kaže dr Vladimir Gligorov. - Srbija je jedna od poslednjih zemalja u Evropi koja normalizuje svoje odnose sa Unijom i to tek pet godina posle početka demokratizacije. - Druga je stvar što bi trebalo biti realističan, jer je reč o sporazumu koji je sam početak procesa priključenja EU.

Pojedini analitičari procenjuju da, naspram te napadne euforije, ne stoje zdravi ekonomski i politički oslonci i entuzijazam da se uporno i hrabro čine koraci u tom pravcu. Da li su druge zemlje, koje su članice ili su pred vratima EU, pokazivale više želje?
- Antievropska politika jeste uticajna u Srbiji. Najveća partija, Radikalna stranka, je takva, a i jedna od članica vladajuće koalicije, Socijalistička partija, je glavni krivac za antievropsku politiku vođenu u dužem vremenskom periodu. Uostalom, veoma uticajni član vladajuće koalicije je Slobodan Milošević kome se sudi u Hagu za veoma teške zločine. Tako da će se tek u toku pregovora i posebno kasnije kada bude potrebno primenjivati preuzete obaveze, videti kolika je stvarna spremnost da se Srbija evropeizuje. Druge zemlje, posebno one u srednjoj Evropi, nisu imale takve antievropske partije i nisu imale antievropsku inteligenciju, za razliku od Srbije. Dileme oko EU su nastajale kasnije u procesu približavanja, jer ponekad koristi nisu bile svima vidljive, a bilo je i onih koji su bili pogođeni promenama. Ali, postojao je visok stepen saglasnosti u zemljama srednje Evrope da je za njih od istorijskog značaja da se vrate u Evropu.

Mada u vrhovima vlasti ističu da je Srbija spremno dočekala ponudu i da bi se Sporazum mogao zaključiti za devet meseci, očigledno je da će put u Evropu biti dug i naporan.Šta sve Srbija mora učiniti da bi ispunila evropske kriterijume?
- Potrebno je, kao što sam već rekao, biti realističan kada je reč o značaju i sadržaju ovoga prvog sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. U osnovi je reč o sporazumu o trgovini i svemu onome što je sa tim u vezi. U trenutku kada se sporazum potpiše, a pre ratifikacije koja zna da traje i nekoliko godina, primenjuje se samo taj deo o trgovini. Tek kada se pređe na pregovore o članstvu u EU potrebno je primeniti Kopenhaške kriterijume, a to podrazumeva potpuno institucionalno preuređenje Srbije. To ne može da traje samo godinu-dve, a koliko će biti naporno zavisi veoma mnogo od toga koliko je demokratizovana i liberalizovana zemlja. Što je više, to je manji napor.

Jedan segment pridruživanja su trgovinski odnosi, drugi je harmonizacija zakonodavstva, a treći efikasne institucije. Mogu li se ti poslovi razdvajati i na kom planu će biti najteže?
- Obično se najviše raspravlja o trgovinskim odnosima, budući da mnoge vlade teže da se postave zaštitnički prema svojoj privredi, tako da im se čini da je protekcionizam nekako patriotski i prirodan, a slobodna konkurencija štetna i zahteva nepotrebne žrtve. No, time se može samo produžiti period potpune liberalizacije spoljne trgovine i spoljnih privrednih odnosa uopšte. Cilj se ne može promeniti. Harmonizacija zakonodavstva je veći problem zato što Unija ne posmatra samo da li su napisani i usvojeni zakoni, već i da li se i kako primenjuju. U Srbiji vlast zakone ne poštuje, u stvari smatra da na to ima pravo (jer inače čemu služi vlast?), tako da će ta legalizacija vlasti, da se tako izrazim, biti ozbiljan problem. Kada je reč o efikasnosti, to će biti posebno teško jer podrazumeva suzbijanje svih oblika korupcije. Zašto? Zato što je kod nas žilavo još jedno anahrono razmišljanje: ako nema korupcije, od koje je koristi vlast?

Predstavnik Evropske komisije u Beogradu je nedavno izjavio da približavanje EU ne nosi samo dobitke, već i neizbežne troškove. Da li je to, možda, razlog što antievropske snage u Srbiji nisu u defanzivi?
- Ne, jer prava rasprava o tome šta znači integracija u Evropsku uniju nije još ni počela. Antievropske snage su snažne jer se nije raskrstilo sa politikom koju Srbija sledi od kraja osamdesetih godina prošloga veka. Mada je glavni gubitnik čuvene Osme sednice ubijen na zverski način, još uvek se čuje kako se sa prezrenjem i nipodaštavanjem govori o gubitničkoj strani u tom političkom sukobu. Pobednici na toj sednici i njihovi saputnici moraju da izgube u toku evropske integracije. Što se tiče drugih troškova, oni naravno postoje, ali najčešće je reč o odricanju koje predstavlja investiciju u bolje političke i privredne institucije.

Zanimljivo je i razmišljalje koje polazi od toga da je otvaranje evropskog puta korisno, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što će stalna senka Evrope, po inerciji, gurati stvari napred, bez obzira na apatičnu političku scenu u Srbiji?
- Ključno je to što će se promeniti politički dnevni red. Sasvim druge teme će doći na dnevni red i to će veoma mnogo promeniti politička ponašanja i političku javnost uopšte. To će dovesti i do kadrovskih promena, jer ni političari niti birokrati, a ni ekonomski niti pravni stručnjaci, kojima danas Srbija raspolaže neće biti od velike koristi u pregovorima i u saradnji sa Evropskom unijom.

Kakva je Vaša prognoza? Koliko brzo će se stvari odvijati, odnosno kada bi naša zemlja mogla da računa na punopravno članstvo?
- Kada su primane nove članice Evropsku unije u maju prošle godine, izneo sam očekivanje da će integracija Balkana početi prijemom Bugarske i Rumunije 2007, da će Hrvatska postati član 2009-2010, a Makedonija negde oko 2012, dok će sve ostale ući u Evropsku uniju oko 2015. Srbija će biti, kako sada stvari stoje, poslednja ili među poslednjima, znači negde 2015. (ovde ostavljam po strani Tursku, koja je zaseban slučaj). Naravno, sve pod pretpostavkom da ne dođe do ozbiljnih poremećaja u samoj Uniji.