Samoubistvo iz milosrđa

Pišući svoje gorke priče o civilima i vojnicima, Embrouz G. Birs je skoro savršeno obrazložio magiju smrti za ratnički soj. Bez nje nema ni njih, umiranje bi moralo da bude misija višeg reda, čak i ako se pojmi kao besmisleno.

Za poznatog ugursuza, koga niko nije voleo sem čitalaca, ratna klanica je proizvod zvanične ludosti, koja ne prestaje ni kad se koplja pobacaju u trnje. Ali, šta se događa kad vojnici stradaju izvan ambijenta i logike ratišta, kad ginu u okolnostima koje su redovno neobjašnjive?

Uzroka za incidente sa smrtnim ishodom ima beskonačno mnogo. Statističke mere su surove, taman kao i zakon velikih brojeva. Učestalost nesreća ponekad je izvan proporcija mera za njihovo sprečavanje. U (brojčano) velikoj JNA, mesečno je bilo 8-12 smrtnih slučajeva.

Nikakve mere nisu uticale na taj mračni trend. Vojnici su umirali naprasno (srčani, moždani udari), na stražama, u saobraćajnim udesima. Armija SFRJ je bila vrlo osetljiva na suicid, ali protiv njega se nije moglo ništa. Mesečno su, u proseku, tri vojnika nasrtala na svoj život, sa „procentom realizacije” od oko 50 odsto. Neki pokušaji takve vrste bili su užasan vapaj za pomoć onima koji nisu mogli da pristanu na bilo koju vojničku surovost.

Vojnici, koji su zaista imali nameru da se ubiju, činili su to sa upornošću kojoj nije bilo odgovora. Pre poslednjeg čina, takvi ljudi nisu upućivali nikakve signale okolini. Samo su otišli, bez bilo kakve mogućnosti da im se pomogne.

Statistika, sama po sebi ili u službi velikog sistema, sasvim je bespomoćna pred realnom smrću. Devedesetih godina prošlog veka, kod tadašnjeg načelnika Generalštaba došla je rodbina poginulog vojnika. General je bio pribran, možda čak za nijansu više nego što je trebalo. Navodio je podatke o tome kako se u armiji ipak gine manje nego što je moguće, pa je svoju ubedljivost ojačao promilima, „u odnosu na ukupan broj vojnika”.

Otac poginulog je rekao: „Generale, ne mogu i ne želim da vas slušam. Za vas su to samo promili, za mene je sto posto!”

Ali, u to vreme je bila razrađena surova arhitektura smrti. Čitav život kao da je bio posvećen „slavnom umiranju”. Otadžbina se mogla voleti samo kroz otvoreni prezir prema životu. Vrednosni sistem se okrenuo naglavce, a vojska je postala deponija opravdanja za sve sunovrate. Život i smrt više nije imao ko da odeli, u vojsku se odlazilo sa kapitalnim naslagama fatalizma: „Šta mu gospod da – to mu je!” I mediji i politika su slavili smrt, kao neizbežni stepenik ka spasenju.

Konačno je u Srbiji neka verzija mudrosti savladala smrtonosno rogušenje. Male zemlje mogu da dobiju rat samo na jedan način: ako ga ne vode. U okrilju takve spasonosne filozofije, zadržala se stajaća vojska, kao konzervativni stožer prošlosti. Nije mogla da se menja, jer to niko nije želeo, iz dva razloga: nije bilo dovoljno para, niko nije znao kako da sve to učini.

Zato je sistem odbrane u raspadanju otišao na marginu. Jedna glomazna varijanta siromaha, kome treba sve više hleba da bi gladovao. Sveukupno razaranje imovine stajaće vojske, koju je vreme davno ostavilo iza sebe, savršen je ambijent za skandale i nesreće. Komandiri četa i komandanti bataljona nemaju gde da žive, a uglavnom nemaju ni od čega. Zato mnogi od njih posle radnog vremena saviju novine, naprave molersku kapu i idu da majstorišu i kreče. Ili pakuju buvlju robu na svoje popodnevne tezge. Oni nisu potpuno prestali da brinu za svoje čete, ali znaju da o njima lično ne brine niko.

Država nije razumela da briga za komandire višestruko nadmašuje službeni altruizam. To je staranje o najdragocenijoj supstanci društva: mladim vojnicima. Uz slabu obuku, retko kupanje i hranu koja je sve tanušnija, lako je zamisliti sliku opšte depresije. Najslabiji mogu da ,,traže rešenja” u radikalnom kažnjavanju sebe. Vojnik koji se u Pirotu ubio pred četom, želeo je svima da kaže da nikako nije mogao da izađe iz lavirinta. Taj sistem izgubljenih hodnika i nije bio njegov, ali možda bi dečko preživeo svoj duševni pad, da nije uspeo da sakrije za sebe bojevi metak.

Vojnici ginu tamo gde se jedinica pretvara u gomilu. Gde se uporno ignorišu bezbednosni imperativi. Tamo gde se o ljudima brine kao o elementarnoj statističkoj građi, ako uzmemo onaj užasni primer koji je ocu poginulog vojnika ispričao general bez emocija.

Incidenata ima u svim vojskama, i oni se bukvalno ne mogu eliminisati. Čak i veliki sistemi, poput vojske SAD, nikako ne uspevaju da izbegnu pogubne efekte fenomena „prijateljske vatre”. Više desetina vojnika, u ratu i na vežbama, gine godišnje zbog nepažnje, loše obuke, trapavosti ili ležernosti. Samo prvoga dana rata u Iraku, 35 američkih marinaca poginulo je od vatre sopstvenih jedinica.

To za nas nije nikakva uteha. U Srbiji je javnost ušla u kasarne, mediji su svaku vojničku smrt podvrgli paralelnoj istrazi. Rodbine poginulih, posebno posle rašomona u Topčideru, više ne veruju zvaničnim izjavama. Više niko ne zna šta se zaista događalo. Misterija vojničkih smrti dodatno je zapetljana uticajima koji slobodno ulaze u vojničke zabrane.Sumnja se da je mafija već duboko prodrla u neke vojne strukture. Moguće je da se negde u skloništima kriju haški begunci. Ili da su se krili. Sve je manje nade da topčiderska tajna bude rešena. Ko je koga ubio i zbog čega, zašto su se vojnici poubijali međusobno, i ko ih je likvidirao, ako nisu?

Sve te mračne tajne podstakle su iskopavanje leševa od pre više godina, i bolne sumnje rodbine čak i u relativno jasne slučajeve samoubistava: „Naš sin to nikada ne bi učinio sam. Sigurni smo da ga je neko ubio, ubila ga je vojska!”

Još nekoliko skandala sa mrtvim vojnicima, pa bi vojska mogla da ostane bez regruta. Više ni Srbin ne ide rado u vojnike, familije tih dečaka pet para ne daju za statistiku, njih zanima samo život i zdravlje momka koga šalju. Ako odluče da ga pošalju.

Država, ili državna zajednica, ili države koje je čine, morale bi da traže rešenje. Svi zajedno, ili svako ponaosob, to je već pitanje modela. Načelni model bi mogao da bude spasonosan: to je profesionalna vojska. Dakle, relativno brzo ukidanje regrutne obaveze, i konstrukcija elitnog jezgra profesionalaca, koje će biti doraslo krizama na Balkanu. A onda će narastati, do optimalne dimenzije jednog intervidovskog korpusa.

Mi više nećemo ratovati sa komšijama i sa najjačima. Takvi se ratovi ne mogu dobiti. Mi se moramo braniti od pobuna na jugu Srbije i od terorizma. I možda od opasnog kriminalnog kartela, organizovanog kao paravojska. Za sve to će stručnjaci, neopterećeni teretom raspale ideologije, naći savršeno ekonomične dimenzije nove srpske vojske. (Ili, srpsko-crnogorske.) Nije tačno da država nema para. Ovo što sada imamo, najskuplje je i ne vredi mnogo. Ovo što sada imamo, ne može podneti ni ekonomski mnogo snažnija država. U onome što propada, ima para i za pravedan socijalni program.

No, da li je moguće da u najboljim okolnostima i vrhunskoj organizaciji ginu i profesionalci? Naravno da jeste. To je jedan opasan zanat. Ali, kao u svakoj drugoj profesiji, tu će biti uračunat rizik posla. Bez patetične ideologije i legende o „najčasnijem pozivu”! Posao pekara ili vozača autobusa je isto tako častan. Vojnici će biti plaćeni, ne da čuvaju otadžbinu, nego da savršeno urade svoj deo posla. Otadžbinu bi morala da čuva pamet onih koji će prvi razumeti kakva nam to vojska treba.