Da li treba verovati obećanjima

Veliki razvoj kompjutera i novih tehnologija u drugoj polovini XX veka, praćen razvojem i širenjem World Wide Web-a, obezbedio je kompanijama jeftin i moćan način za komunikaciju sa ulagačima, potrošačima, vlasnicima akcija, oditorima (ljudima zaduženim za nezavisnu procenu stanja kompanije) i istraživačima finansijskih tržišta. Već je pokazano da ovaj novi izvor informacija može da promeni odluke o ulaganjima, pa čak i da Internet diskusione liste mogu da izazovu promene na tržištima.

Većina ovih informacija je dostupna ulagačima kroz finansijske izveštaje kompanija koji su dostupni na Internetu. Među kompanijama je široko prihvaćeno da ovi izveštaji ne treba samo da informišu trenutne i potencijalne ulagače o rezultatima postignutim u prethodnoj godini, već i da im pruže pomoć u procenama budućeg kretanja vrednosti kompanija. Analiza godišnjih izveštaja može nam pružiti vredne informacije, i to čak i one koje uprave kompanija nisu želele da objave! Da bismo to ilustrovali, hajde da uporedimo podatke o broju obećanja datih u izveštajima za prethodnu godinu i budućeg kretanja cena akcija kompanija.

Najpre treba da definišemo veličine kojima ćemo baratati. Cene akcija su kvantitativan parametar, dok su obećanja matematički dosta teško opisiv pojam. Zbog toga ćemo kao meru broja obećanja uzeti broj pojavljivanja budućeg vremena u rečenicama izveštaja. Iako bismo očekivali da u finansijskim izveštajima za prethodnu godinu nema mnogo mesta za upotrebu budućeg vremena, situacija je sasvim drugačija u realnosti – buduće vreme se intenzivno koristi. Proučili smo izveštaje 88 američkih kompanija za poslednjih 11 godina. Pošto su u pitanju izveštaji na engleskom, buduće vreme u rečenicama je identifikovano pomoću reči will, shall i going to. U ukupno 555 analiziranih izveštaja, verovali ili ne, buduće vreme se pojavljuje čak 313852 puta! Međutim, još je zanimljiviji podatak da je buduće kretanje cena akcija neke kompanije negativno korelisano sa brojem budućih vremena u njenom izveštaju, odnosno, što neka kompanija više obećava, veći su izgledi da vrednost njenih akcija u budućnosti pada. Matematički gledano, dobili smo da se buduća cena akcija C može vrlo dobro opisati linearnom funkcijom broja budućih vremena V u izveštaju, C = A V + B, pri čemu je koeficijent A negativan, pa sa porastom veličine V (broja budućih vremena u izveštaju) buduća cena akcija C opada. Kada se nalaze u krizi, u želji da privuku ulagače, kompanije obećavaju brda i doline. Dakle, ne smemo verovati onima koji previše obećavaju!

Da ovo nije pojava vezana samo za ekonomiju, lako se može videti ako se analiziraju govori političara. Pošto naši političari nisu bili tako dobri da nam dostave svoje govore (iz razumljivih razloga), analizirali smo debate između predsedničkih kandidata u SAD koje se vode javno, uz televizijski prenos, još od 1960. godine (Kenedi protiv Niksona). Ako primenimo isti metod (pri čemu je ovde buduća cena akcija – da li je kandidat pobedio ili ne) dobijamo iste rezultate. Onaj ko manje obećava, sigurno pobeđuje! I to uvek! Ako ste zainteresovani da i vi malo proučite finansijske izveštaje i predsedničke debate, posetite sajtove www.sec.gov i www.debates.org.

Na kraju, da li možemo da ponudimo neko objašnjenje za opisanu pojavu? Sigurno je da bi ekonomisti koji se bave mikroekonomijom, makroekonomijom, istraživači u političkim naukama, psiholozi i drugi eksperti našli, u okviru svojih oblasti, neko prihvatljivo objašnjenje. Pošto smo mi ipak fizičari, ostavimo to njima, dok mi možemo da uživamo u samoj pojavi i uticaju njenog otkrivanja na buduće pisce finansijskih izveštaja i političkih govora.