Neću da živim lažni život

Naslov predstave "Fake porno" odnosi se na totalni lažnjak kao preovlađujuću vrednost u našem životu. Svi su u fazonu avioni kamioni, švalerske šeme i slično, a u suštini je reč samo o žvaki iza koje nema ništa, kaže Jelena Bogavac, rediteljka čije je ime dominiralo na 39. Bitefu.

Predstave ove mlade rediteljke "Fake porno", premijerno izvedene u programu "Premijere" "Bitef teatra", i "Crvena", koja je reprizirana, u skladu su sa trendovima koji su dominirali i glavnim programom Bitefa i preovlađujućim pozorišnim izrazom u svetu. Govoreći o životu koji opisuje u svojoj predstavi, ona kaže: "Reč je o jednom, kako se kaže u žargonu, izfejkiranom, lažnom životu. U Beogradu se više nego bilo gde drugde pričaju masni vicevi iza kojih se kriju ozbiljne ispovesti koje potiču od socijalnih i drugih problema, i iza kojih stoje mnogo tužnije sudbine od tog prodavanja magle i lažnog predstavljanja u svakom pogledu." Kog žanra je vaša predstava i koja je njena tema?

- Moj cilj je bio da u jednom žanru unapređene stend ap komedije ispričam priču o jednoj konstantnoj usamljenosti raznoraznih aktera iz raznih socijalnih slojeva u Beogradu. Cilj je bio da se pozabavimo likovima kao što su intelektualke, nimfomanke, male droce i blejači, futeri koje povezuje jedan lik taksiste. Pri tom lik taksiste, koji je nastao radom nas nekoliko, iako naizgled fini čovek zapravo je manijak. Tokom rada mi smo imali puno razumevanja za njega, nismo hteli da ga prodamo ni po koju cenu, ali posle svega što se tom čoveku dešava tokom dana ipak dođe do kvrca u glavi. Na kraju on jeste neko sa stranica crne hronike, fini čovek pun razumevanja za sve, koji kad dođe kući, leši svoju ženu i decu. Vaše predstave se znatno razlikuju od većine postojećih, šta je vaš ideal?

- Ne gledam na sebe kao na revolucionara koji hoće da menja pozorište, ali su mi ustanovljene mejnstrim forme u našem pozorištu dosadne. Možda su moje predstave drugačije po formi i zbog toga što se meni malo više igra. To znači nije reč o tendencioznom pomeranju nekog pozorišnog toka, nije mi važno da sada ja kao pomerim neke tokove već da se moja ekipa i ja zabavimo dok radimo, da uživamo. Imate li podršku za takve stavove?

- Malo je neobično da beogradski pozorišni, preovlađujući mejnstrim na moje pokušaje ili pokušaje još nekih mladih ljudi gleda skoro sa podsmehom, dok, s druge strane, takve predstave, ostvarenja takve poetike razvijene do kraja, i realizovane uz mnogo sredstava, kada dođu na Bitef, proglašavaju velikim, proglašavaju se čudima što je sve malo fejk, lažno. Kad prođe Bitef, opet se radi po starom. Ohrabrujuće je da nam je od nove uprave "Bitef teatra" obećano da ćemo jednom sedmično moći da realizujemo te neke parateatarske događaje, neku platformu gde ćemo moći često da probamo, da utičemo jedni na druge, što ne košta mnogo, ali može da stvori Prater ovde a ne u Folksbineu. Bili ste angažovani ne samo u pozorištu, šta se promenilo?

- Stigla je jedna nova generacija koja mi liči na totalno skeptične mlade ljude koji imaju kritički um koji sve situacije prihvata sa dovoljno prezira. Možda se ovo što pripisujem mladim ljudima u stvari desilo meni. To znači - ako si pametan čovek, ne možeš da imaš politički stav zato što si deset godina na televiziji gledao raznorazne apsurde i znaš da se ono što danas izgleda kao konkretna ideja vodilja već prekosutra ubuđa, pretvori se u svoju suprotnost. Zato ja više volim da se moj angažman i analiza sveta svodi na dnevnu pozorišnu ideologiju