Dražen Dalipagić: "Na piti s’ jabukama kod gospođe Dolanc”

"U seniorsku reprezentaciju Jugoslavije sam ušao 1973. godine zajedno sa Zoranom Slavnićem, Draganom Kićanovićem i Željkom Jerkovim na Evropskom šampionatu u Barseloni. Tada je Mirko Novosel postao savezni kapiten. Kiću i Jerkova je pozvao jer su te godine na juniorskom prvenstvu Evrope u Zadru osvojili zlatnu medalju, dok smo Moka i ja bili van generacije.

Slavnić je i ranije očekivao poziv u reprezentaciju, ali  nije imao neki specijalno dobar odnos sa Rankom Žeravicom, pa je debitovao tek 1973. godine. Naši selektori kroz istoriju su uvek za prvenstva Starog kontinenta birali i određeni broj mlađih igrača koji bi predstavljali pravo osveženje za nacionalni tim. Već posle samo dve godine provedene u reprezentaciji na Evropskom šampionatu smo Moka, Kića i ja vodili glavnu reč. Tada smo postali ključni oslonac košarkaške reprezentacije  i sve do 1980. godine smo bili predvodnici". Igrače za svako veliko takmičenje birao je stručni savet Košarkaškog saveza Jugoslavije. U to vreme, to telo je bilo izuzetno jako sa Borisom Kristančićem na čelu, koji je bio dugogodišnji predsednik. Savet je u dogovoru sa selektorom Novoselom pravio selekciju igrača. Postojalo je jedno nepisano pravilo u sastavljanju tima.

Uvek je postojao oslonac reprezentacije na koji se ubacivala grupa od dvojice-trojice-četvorice mlađih igrača koji su posedovali potencijal da postanu nosioci u narednom periodu. Sve se znalo i nije bilo mesta za neku preteranu filozofiju. Sada je situacija sasvim drugačija. Željko Obradović mora da bira 12 najboljih igrača i da razmišlja ko će od njih doći da igra. Sada su prvenstva previše duga, mnogo naših najboljih igrača nastupa u NBA, pa se preko godine previše iscede. Mi smo onda igrali samo naše prvenstvo i to nije predstavljalo veliko opterećenje. Čak su i neke ekipe izbegavale da igraju Kup.

Sredinom 70. godina, vodila se velika borba između Crvene zvezde i Partizana u domaćem prvenstvu. Ali kada smo igrali u reprezentaciji, bili smo vrlo jedinstveni. Bilo je i drugih jakih timova, jer su u svakoj ekipi igrala po dva – tri fantastična igrača.

Zato je tada naša liga bila izuzetno jaka. Kića i ja smo došli iz Partizana, Moka i Kaponja (Dragan Kapičić) iz Zvezde, Žiža(Rajko Žižić) je tada bio junior OKK Beograda. Jugoplastika, Cibona, Bosna, sve su to bili timovi izuzetnog kvaliteta. Recimo da je Mirza Delibašić bio najmlađi od svih nas, ali je u reprezentaciju ušao kao prvi igrač sarajevske Bosne.

       Na Evropskom prvenstvu u Beogradu 1975. godine od iskusnih igrača tu su bili Ćosa (Krešimir Ćosić), Vinko Jelovac, Kaponja i Damir Šolman. Ja i Moka smo već imali dva odigrana prvenstva za reprezentaciju – EŠ u Barseloni i SP u San Huanu. Na prvenstvu u Beogradu debitanti su bili Žiža i Mirza.

Pripreme za to, ali i za sva ostala prvenstva i Olimpijske igre uvek smo kretali iz Kranjske Gore. Tu smo radili bazični deo, a nastavak smo odrađivali u Poreču. Pripreme su bile veoma temeljne i vrlo dugačke. U ono vreme nisu se igrala ovako duga i naporna prvenstva, Evroliga nije bila komplikovana – igralo se na ispadanje, tako da su praktično svi igrači jedva čekali da dođe vreme priprema reprezentacije.

Vežbali smo u serijama, 20 dana treninga, pa 4-5 dana odmora i tako nekoliko puta. U globalu pripreme su trajale duže nego sad, ali je bilo i slobodnih dana. To je jednostavno bio program od dva – tri meseca u zavisnosti od završetka prvenstva, pa su treneri mogli da dosta kalkulišu. U bazičnom delu imali smo i po tri treninga dnevno. U Kranjskoj Gori nismo imali šta da radimo, pa da ne bi “blejali” , vežbali smo. Kića, recimo je vrlo retko dizao tegove. Ali tada mu nije palo teško. Rad sa loptom pre i popodne, između teretana i trčanje u prirodi. Nikome ovi napori nisu smetali. Atmosfera među igračima je bila fantastična, jer su svi igrači bili duhoviti i prijatni.

Tada nije bilo vreme idola. Američka košarka još uvek nije bila toliko popularna. NBA nije bilo na televiziji, samo smo mogli da čitamo časopise. Bili smo normalna grupa ljudi bez nekih svojih idola. Mi sami smo u našoj državi i Evropi već postali veliki igrači, pa smo mi služili kao idoli nekim mlađim generacijama. Ipak, kada već pričamo o američkoj košarci moram da kažem da je svake godine naša reprezentacija u sklopu priprema za evropsko, svetsko ili olimpijsko takmičenje išla u Sjedinjene Države gde je igrala utakmice protiv koledž ekipa. Amerikanci su igrali vrlo agresivnu odbranu koja se nije viđala u Evropi.

Išli smo na usavršavanje, igrali mečeve, gubili sa 30, dobijali sa 20 poena razlike. Bile su to vrlo prijatne turneje. Na njima smo se spremali da kasnije bolje reagujemo na agresivnu igru protivnika. Turneje su organizovane u novembru mesecu pred početak NCAA sezone. Selektor reprezentacije Mirko Novosel je imao posebno dobre kontakte sa američkim koledžima iz Big 8 konferencije i ABA ligom.

I tada se nacija razumela u igru i svi su očekivali da napravimo neki rezultat. Mi smo pre prvenstva u Beogradu osvojili zlatnu medalju na Evropskom šampionatu u Barseloni, na Svetskom prvenstvu u San Huanu smo u finalu izgubili od Rusa. Već smo imali značajne rezultate i očekivalo se da ćemo i u Beogradu biti favoriti i osvojili zlato. Imali smo vrlo jaku reprezentaciju sa 11 jednakih igrača. Rato Tvrdić je bio samo kapiten. Nije ulazio u igru, jer se tako dogovorio sa Mirkom Novoselom. Tvrdić je već bio u godinama i Mirko je tražio da bude u reprezentaciji samo zbog atmosfere. Rato nije želeo više da igra, ali je svojim prisustvom uticao da atmosfera bude sjajna.

  Što se tiče same ekipe i sastava koliko se sećam na mestu krila smo se menjali Kaponja, Šolman i ja. Moka, Kića i Nikola Plećaš su igrali na dve bekovske poziciji, a Jelovac, Jerkov i Žiža su bili centri. Sa takvim timom smo se prošetali kroz prvenstvo. Nismo imali ravnog, sve do finala i utakmice protiv Sovjetskog Saveza. To je bio izuzetno težak meč. Inače čitavo prvenstvo obilovalo je sjajnim igračima. Kod Sovjeta su bili Sergej Belov, Zarmuhamedov, Jedeško, Italijani su imali Menegina, Marcoratija, Barivijeru, Jelinija, u Čehoslovačkoj je igrao Zidek, za Španiju Korbalan, Rulan, Amerikanci Brabender i  Luig. Bilo je to vreme kada su zemlje zapadne Evrope počele više da ulažu u košarku, ali i da dovode Amerikance, koji su sa novim pasošima igrali za nove reprezentacije. Moram da priznam da je tada taktika na utakmicama bila u drugom planu. Mirko Novosel nije pravio šeme. Igralo se kreativno, sa super dodavanjima i super koševima. U akcijama smo znali kako da se krećemo: ja kao krilo, Kića kao bek, a Moka kao plej. Svi smo bili upoznati sa kretnjama, ali nije bilo prozivanja akcija.

Odbrana je vrlo jednostavan element košarke. U igri čovek na čoveka moraš da imaš volju da trčiš za svojim igračem i pokušavaš da ga sprečiš da primi lopti ili da ga udaljiš od koša. Tada su se više cenili dobri napadači, nego dobri odbrambeni igrači. Napad se više koristio nego odbrana i uvek smo želeli da damo koš više od protivnika. Danas se svi trude da prime koš manje i vrše opstrukciju igre. Onda nije bilo taktičkih faulova i nije bilo prekida utakmica.

Sledi: Žarko Varajić (1979 - bronza) "Neuspeh u senci dominacije jugoslovenske klupske košarke”...