Svako peto vanbračno

Svaki četvrti stanovnik Srbije stariji od 15 godina nije stupao u brak, što je najnepovoljniji trend od završetka Drugog svetskog rata. Mlađe generacije odlažu ovaj korak, što je, s jedne strane, posledica nesrećnih devedesetih godina prošlog veka, stalne političke krize, neizvesne budućnosti, razmišljanja o emigraciji, a, s druge strane, objektivnih razloga, želje da se ne ponovi bračni model roditelja, raznih nezadovoljstava sobom i ostalo.

Kako objašnjava sociolog Filozofskog fakulteta Mirjana Bobić, kod nas je na delu „demografska tranzicija”, odnosno porast razvoda i rađanja izvan braka. U Srbiji i Vojvodini svako pete dete rađa žena koja nije udata.

Prema njenim rečima, težište porodice se s roditeljstva premešta na partnerstvo, što je prouzrokovano sve intenzivnijom individualizacijom, težnjama k ličnoj karijeri, pa i hedonizmu, tako da pojedini autori govore o rađanju „kulture narcizma”. Profesija i karijera postaju lični ciljevi, kako žena, tako i muškaraca. Zahvaljujući kontracepciji, začeće i rađanje je moguće odlagati i planirati.

– Prema tome, dok je sve do sredine šezdesetih godina pad nataliteta bio posledica kontrole bračnog fertiliteta, u narednim decenijama pad rađanja je povezan s promenama u bračnim strukturama stanovništva, odnosno sa značajnim smanjenjem sklapanja bračnih zajednica. Prateći bračnu strukturu stanovništva centralne Srbije i Vojvodine, vidi se da je sve više neoženjenih muškaraca i neudatih žena.

U pojedinim državama, pre svega, severne Evrope registrovan je porast vanbračnih rađanja nevenčanih majki, što se smatra indikatorom viših faza u transformaciji braka, kad kohabitacije postaju potpuno legitimni izbori alternativnog životnog stila – kaže Bobić.

Pojam kohabiticije se upotrebljava u političkom žargonu, ali zbog sve raširenije prakse parova da žive u vanbračnom partnerstvu, najviše je u upotrebi ovaj pojam koji se definiše kao „zajednica u kojoj dve osobe suprotnog pola žive zajedno, dele postelju i sto, a da pri tome nisu u formalno-pravnom sankcionisanom braku”. Ovaj životni stil praktikuju najčešće pripadnici mlade generacije, ali je prisutan i među sredovečnim i starijim.

Demografski podaci i kvalitativna istraživanja pokazuju da su kohabitacije pretežno predbračni aranžmani, mada postoje i postbračni (nakon razvoda i u starosti), kao i trajni oblici vanbračnog partnerstva.

Osim kohabitacije, među stanovništvom razvijenih država Evrope i Severne Amerike veoma su rašireni i životni aranžmani u formi LAT (Livig apart together). Ovaj pojam podrazumeva parove koji ne žive zajedno (u istom domaćinstvu), ali ne moraju da budu samci (obično studentska populacija). Reč je o mladalačkom zabavljanju, to jest slobodnom eksperimentisanju s različitim partnerima da bi se steklo odgovarajuće predbračno iskustvo. Individue se povezuju na osnovu romantičnog kompleksa (ljubavi, seksualne privlačnosti), ali izostaju bitne dimenzije čvršće unije (zajedničko stanovanje, domaćinstvo, rađanje, socijalizacija, personalizacija). Partnerstvo je u procesu nastajanja, uzajamnog odmeravanja želja, očekivanja, preispitivanja, planiranja... Zbog sve češće raširenosti širom sveta, postoje gledišta da bi ih trebalo obuhvatiti sistemom statističkog beleženja i praćenja.

Imajući u vidu da većina preferira život u paru, Bobić kaže da bi logično bilo ispitati da li je u Srbiji na delu otklon od tradicionalne institucije braka. „Na nivou stavova i vrednosti, promene su evidentne. Prvo, svi ispitanici imaju jasan stav po pitanju ličnog odnosa prema parovima koji žive zajedno, a nisu venčani, što govori o tome da su se sa ovakvim životnim obrascem već susreli, te da su o njemu promišljali. Više od polovine ispitanika odobrava takav životni stav”, komentariše ona.

Kako kaže, pojam partnerstva obuhvata veoma raznolike, manje ili više trajne, odnose (života u paru) muškaraca i žena u čijoj suštini leži uzajamna razmena osećanja ljubavi, erotizma i drugih uživanja. Ljubav je cement intimnog života parova, pa zato se i partnerstva lako raskidaju onda kad se ovo osećanje izgubi. To je moderna suština braka koja u krajnjoj liniji vodi njegovom odumiranju.

– Kad je reč o menjanju sadržaja braka i (porodice) misli se na kompleksan proces koji se već duže vreme odvija u savremenim populacijama Zapada, a svodi se na pomak od braka kao institucije ka partnerstvu kao takozvanom „čistom odnosu” – kaže Mirjana Bobić.