Fatalni defekt Evropske unije

Evropska unija je kao svetlo obojena, beskrajno privlačna kočija koja je stigla u grad prepuna srećnih putnika. Bez mnogo razmišljanja, uskačete u tu kočiju i eto vas na putu. Jedini problem je to da u jednom trenutku shvatate da niste sigurni kuda idete ili koliko će putovanje koštati. Što je još gore, vaši saputnici izgledaju ili zbunjeni koliko i vi, ili imaju radikalno različite odgovore na ova dva pitanja.

To je fatalni defekt Evropske unije, koji su protekle nedelje ogolili birači u Francuskoj i Holandiji odlučnim odbijanjem predloženog novog Ustava EU. Nema apsolutno nikakvog konsenzusa o tome šta bi tačno EU trebalo da postane ili o stepenu suvereniteta koji bi bio ostavljen njenim državama-članicama. Izbegavanjem da se toliko dugo odgovori na ova pitanja, njihovo rešavanje postaje neizmerno teže.

Ironijom sudbine, motorna snaga iza evolucije EU bila je upravo Francuska, u partnerstvu s Nemačkom. Zajedno s malom ali delotvornom elitom u drugim zemljama, njih dve imale su osnovni cilj da stvore neku vrstu sjedinjenih država Evrope. Zavidele su Amerikancima na jedinstvenom tržištu, centralizovanom donošenju odluka o ključnim pitanjima spoljne politike i odbrane, i na moći i uticaju u svetu koje su zbog toga dobile. Verovale su - i još veruju - da bez sličnog uređenja odnosa Evropa (pod njihovim vođstvom, naravno) neće moći da delotvorno kontroliše svoju ekonomsku moć ili da na svetskoj sceni igra snažnu ulogu koju bi trebalo da diktira njena kombinovana ekonomska i vojna snaga.

Ovi argumenti imaju vrednost. Evo samo jednog pojednostavljenog primera; pogledajte ambasade različitih zemalja članica EU u vašoj sopstvenoj zemlji. Ako zbrojite ukupne finansijske i personalne resurse svih ovih ambasada, oni bi vrlo lako nadmašili bilo koju drugu zemlju, uključujući Sjedinjene Države. Ali podeljene kao sada, one repliciraju zajedničke funkcije, što velikim delom umanjuje njihovu efikasnost i delotvornost. Zamislite da imate 25 različitih ambasadora i 25 različitih sistema za komunikacije i osoblja za podršku umesto jednog!

Izazov je, međutim, bio u tome što je stvaranje ovako snažne Evropske unije bilo moguće jedino ukoliko se njene države članice odreknu još većeg dela svog pojedinačnog suvereniteta. Shvatajući da je to nepopularno, elita iza ovog koncepta centralizovane EU krenula je lakšim, ekspeditivnijim putem. Umesto da se suoči sa svojm građanima i organizuje zaista demokratske debate i glasanje o zajedničkoj viziji za budućnost, ta elita pribegla je brojnim strategijama za pokretanje ovog procesa napred bez prethodnog informisanja i direktne saglasnosti ljudi kojih se to tiče.

Jedan takav primer je odluka da se priključi novih deset država članica. Ona je tada doneta bez direktnog izjašnjavanja građana EU, iako su implikacije tog povećanja bile i ostale ogromne. Referendumi su bili izbegavani i u drugim prilikama, a korišćena je praksa većinskog glasanja u poslušnim nacionalnim parlamentima. Osam od devet zemalja koje su odobrile Ustav koristile su ovaj način. U Briselu su s veoma malo fanfara usvojeni propisi s vrlo ozbiljnim implikacijama za prosečne građane. Stalno se primenjivala taktika zastrašivanja da bi se sprečila stvarna debata. Bivši predsednik Evropske komisije Romano Prodi, na primer, rekao je da bi odbijanje Ustava značilo "kraj Evrope".

Ipak, s daleko najviše uspeha koristila se taktika koja je problem stalno predstavljala kao izbor između EU, onakve kako ju je zamislila ova mala elita, ili ničeg. Na žalost, protivnici ove šire, centralizovane Evropske unije nikada nisu artikulisali jedinstvenu alternativnu viziju, koju bi mogli da podrže građani.

Realnost je da mnogi ljudi u zemljama EU žele da imaju ono što bih ja nazvao EU-litom. Oni žele da lako putuju i komuniciraju, što im EU omogućuje. Oni su beskrajno zahvalni što su prevaziđeni vekovi ratovanja i sukoba između država-članica. Ponosni su što su Evropljani. Vide prednosti otvorenog tržišta, naročito kad sve članice imaju relativno podjednake prihode i troškove.

Ali, većina takođe želi da zadrži svoj pojedinačni nacionalni identitet i suverenitet. Oni ne žele da se u Briselu donose odluke u njihovo ime i osećaju se nesigurnim zbog kombinovanog uticaja globalizacije i povećane centralizacije vlasti u EU. Brine ih da će niži životni standardi u novim članicama za posledicu imati povećanje njihovih troškova, kao i povećanu konkurenciju. Ima dosta razloga zašto čak niko ne zna reči himne EU, ili što ne pozdravlja njenu zastavu. Lojalnost prosečnih građana još je vezana za pojedinačne zemlje.

Novi ustav bio je savršena meta za one što su bili zabrinuti zbog pravca kojim se kretala EU. Pre svega, bio je napisan "euro-govorom" na više stotina stranica i s 448 različitih članova. Drugo, bio je naslovljen kao Ustav, ali je u mnogim aspektima u stvari bio ugovor. Iako su mnogi njegovi delovi jednostavno bili konsolidacija pravila iz ranijih ugovora, Ustav je takođe otvorio značajan novi prostor. On bi Briselu dao povećanu vlast i eliminisao mogućnost pojedinačnih zemalja članica da stave veto na akcije u mnogim oblastima. Stvorio bi ministra inostranih poslova EU (i početke diplomatskog kora) i predsednika EU, a obojica bi imali povećana ovlašćenja. On jasno definiše u kojim će pitanjima EU preuzeti vlast (trgovina i carine, poljoprivreda, sigurnost radnih mesta, izdavanje viza i čovekova okolina, između ostalih). On podvlači standardnu definiciju po kojoj zakoni EU imaju prednost nad domaćim zakonima.

Gromoglasno "ne" u Francuskoj i Holandiji, dvema od šest članica osnivača prvobitne Evropske ekonomske zajednice, iznelo je čitav ovaj problem u javnost. Iako je sve veći jaz između želja građana i akcija što ih je preduzimala elita u Briselu već dugo vremena bio opšte poznat, sada predstoji direktno suočavanje s tom situacijom, a s neizvesnim rezultatima. Nije jasno da li će čitav ustavni proces morati da se vrati na ponovnu izradu, ili će doći do pokušaja da Ustav ratifikuju sve druge zemlje-članice, a potom do pritiska na Francusku i Holandiju da još jednom razmisle o svemu. Poražavajuće glasno "ne" u Francuskoj, s njegovim implikacijama na predsednika Širaka, izvesno je ubedilo Tonija Blera da izbegne sličan referendum u Velikoj Britaniji. Jedan od verovatnih rezultata biće izvestan period introspekcije ili stagnacije, koji bi lako mogao da odloži uključivanje Bugarske i Rumunije u EU (planirano za 2007), a takođe da za izvesno vreme stavi na stranu njenu dalju ekspanziju.

Zemlje u ovom regionu trebalo bi da iskoriste ovaj događaj kao katalizator da ponovo ispitaju prednosti i nedostatke članstva u EU, i da ih razjasne javnosti u celini. To nije bilo rađeno na odgovarajući način. Lično verujem da pojedinačno najvažnji razlog za to što su zemlje ovog regiona toliko za Evropsku uniju leži u tome da članstvo u EU, ili čak poziv za pristupanje, zemljama daje pečat priznavanja koji gotovo očajnički žele da dobiju narodi koji su prošli kroz raspad bivše Jugoslavije. Hrvatska, Srbija, Crna Gora i Bosna žele da budu priznate kao normalne članice evropskog kluba i veruju da je ključ za to članstvo u EU. Obični građanin verovatno to takođe vidi kao način da eliminiše poniženje stajanja u redovima pred stranim konzulatima, čekajući na razgovor s nižim činovnicima koji procenjuju da li je neko zaslužio da dobije vizu za putovanje.

Ali, članstvo u EU zaista nije neophodno da se postigne bilo koji od ovih ciljeva. Oni se mogu ostvariti i ostvariće se samo ispravnom političkom praksom na domaćem planu, koja konsoliduje demokratsku tranziciju u tim zemljama i, isto toliko važno, stvara snažnu i živahnu ekonomiju. Norveška i Švajcarska su samo dva takva primera uspešnih zemalja izvan EU.

Treći razlog za pridruživanje EU jesu izgledi za značajnu ekonomsku pomoć, kao što je bila ona koju je EU u svojim ranijim danima davala svojim manje razvijenim članicama. Na žalost, ti dani su odavno prošli i priključenje toliko mnogo novih članova iz Istočne Evrope dramatično je smanjilo mogućnost i volju EU da pruži takvu pomoć. Konačno, članstvo u EU daje izglede za popravljanje ekonomske snage neke zemlje. To je, međutim, mač s dve oštrice i većina novih članova će otkriti da su njihove domaće industrije oštro ugrožene efikasnijim konkurentima u zemljama-članicama EU.

Moja osnovna poenta nije da obeshrabrim članstvo u EU i svakako ne da diskreditujem uspeh koji je Unija očigledno postigla. Jednostavno osećam da njeni građani - i oni koji razmatraju mogućnost priključenja - zaslužuju da tačno znaju šta je to što EU jeste i šta će postati i da imaju šansu da direktnim glasanjem učestvuju u procesu donošenja odluka. Činjenica da je to do sada bilo rađeno na neodgovarajući način jeste razlog što je EU u sadašnjim nevoljama.