Ruan među Švajcarcima

Priča počinje pre nekoliko meseci, tačnije, u decembru prošle godine, u Švajcarskom kulturnom centru u Parizu, na izložbi Swiss-Swiss Democracy. Thomas Hirschhorh, swiss umetnik, poznat i priznat više van zemlje negu u zemlji (poznat sindrom, zar ne?), svojim novim izloženim radom priredio je još jednu umetničku provokaciju i izazov  politički, manje-više, svesnoj javnosti. Umetnički slobodno i društveno odgovorno, umetnik prikazuje apsurd neposredne swiss demokratije – simbolično mokreći na portret desničarskog političara Christopha Blochera, i tako iz večeri u veče. U pariskom kontekstu, bila je ovo sasvim prosečno zanimljiva i solidno posećena izložba, bila i prošla. Među Alpima, u matici, međutim, pariski skandal postavlja test granicama swiss-swiss demokratije: “Izložba izluđuje Bern”, “Umetnost i politika - nemoguć brak” , “Skandal u Parizu, opsesija demokratije”. Mediji su se usijali, političari namrgodili, javnost zbunila, umetnik je proglašen vešticom, ali ga je neprikosnoveni umentički imunitet spasio od lomače.

Ipak, sa swiss-swiss demokratijom nema zezanja: kazna za neposlušnost je naplaćena - Švajcarskom kulturnom centru umanjen je budžet za 2005. godinu za milion CHF.

It is happening again!

Mestimično kišoviti i pretežno zamrli avgust, uzburkala je nova afera na relaciji “Umetnost i politika – nemogući brak”. Još početkom leta otvorena je velika Izložba savremene kineske umetnosti Mahjong u Muzeju lepih umetnosti u Bernu. Premijerno je izloženo 1200 radova iz zbirke najvećeg kolekcionara kineske savremene umetnosti, Švajcarca Uli Sigga.

Predstavljena je angažovana umetnost na zavidnoj visini društvene odgovornosti: post Mao tragi-komični efekti, kritika komunističkih zabluda, izazovi multikulturalnog društva. I, jedna od najpotresnijih i najprisutnijih tema savremene Kine - morbidni zakon koji predviđa pravo na samo jedno dete. Doista, među najupečatljivijim radovima jeste “Ruan”, instalacija na kojoj je umetnik Xiao Yu ušio glavu fetusa bebe za telo galeba, sa očima zeca. Stravičan i morbidan prizor. Anyway, ne više od zakona koji ograničavaju život.

E, a onda se jedan ovdašnji Mladi Istoričar, u svojoj avgustovskoj dokonosti, uputio u prestoni Bern da vidi što su se Kinezi toliko zadržali u njegovom selu. I doživeo kulturni šok! I potegao sa svim raspoloživim sredstvima neposredne demokratije da javno ispolji svoje zgražavanje, protest, glupost, nad sramotnom umetnošću i, ogrezlim u grehu, umetnicima. Mladi Istoričar iskoristio je svoja demokratska prava, iskustvo iz svog, ne baš uspešnog, političkog angažmana ispred Švajcarske narodne partije (iste one čiji je lider simbolično popišan u Parizu), i podneo tužbu protiv umetnika, kolekcionara i Muzeja: “Hoću da znam odakle fetus potiče; da li je beba ubijena zarad umetnosti? Pozivam na ispitivanje moralnosti ovog umetnickog dela!” Umetnik je, međutim, imao pravo na svoju reč: “Ovo sam uradio upravo zato što poštujem svaki život. Želeo sam da provociram gledaoce na temu apsurdnosti života.” Mediji su se usijali, javnost se zbunila, nadležni podigli obrve, kustosi Muzeja potegli za lomačom: kontaverzni  Ruan povučen je od očiju javnosti, kako, pred skandalom, čitava izložba ne bi propala. Cenzura na delu, do ishoda sudskog procesa.

“Švajcarskoj demokratiji trebalo je dva meseca da shvati ono što je diktatorski režim u Kini odmah prepoznao”, pobednički je pokliknuo Mladi Istoričar.

WOW!

Švajcarska javnost se još meškolji u ovoj ne baš udobnoj situaciji “bračnog” klinča politike i umetnosti/ cenzure i demokratije. Ako već ni demokratija ne može da se odrekne cenzure, možda je potrebno izmisliti novu reč za političke zabrane. Mladi Istoričar, neodoljivo me je podsetio na čuvenog Mileta u borbi protiv tranzicije, u epizodi Inat. Sećate se, onda kada je reč “inat” zvanično zabranjena putem sredstava javnog informisanja, kako bi tranzicija mogla da bude uspešno nastavljena. E, a onda se Mile sa Čubure dosetio da spase naciju izmišljajući novu reč, srodnog značenja. I dosetio se: Určenje! Ako  je reč “cenzura” ružna reč u razvijenoj demokratiji, Mladi Istoričar setio se “morala” u ime kojeg moče slobodno da se “urči” pred očima švajcarske demokratske javnosti.

Hm, ali šta bi sa demokratskom javnošću, koja umeseto da se smeje svom antiheroju, sleže ramenima na njegove kapriciozne trikove? Ne želim da verujem da je u pitanju epidemijalna identifikacija sa likom i delom ovog švajcarskog Čuburca. Možda indiferentonst koju uzrokuje životni komfor, ili tradicija neutralnosti, ili ograničenost planinskim zidinama, šta li?  Hello, desila vam se cenzura usred demokratskog sistema! Alo, ima li koga?!

Ima. 22. avgusta biće priređen Simpozijom na kojem će umetnici, filozofi i stručnjaci za moral biti pozvani da raspravljaju na temu prisustvu mrtvih u umetnosti. Biće to, valjda, nešto umesto završne reči društvene savesti pred konačnom odlukom suda o sudbini Ruana među Švajcarcima.