Pogled na nas sa 24. sprata

„Mi živimo vreme tranzicije i takozvane prvobitne akumulacije kapitala i tu se ništa ne može promeniti. Nemam ništa protiv ljudi koji su sposobni da zarade novac, samo je važno da nisu ubijali i tako postali sposobni. Ne verujem da bismo sada sedeli ovde ako bismo imali saznanja da je neko na nelegalan način napravio ovu zgradu. Naprotiv, sasvim sam siguran da su ljudi iz kompanije čije je ovo vlasništvo, ljudi koje ja znam jer dolaze u „Atelje“, da su oni iz ljudskih razloga želeli da nam ustupe ovo mesto koje bi nam inače skupo iznajmili.“

Ovako Svetozar Cvetković, upravnik „Ateljea 212“ i jedan od aktera predstave „Društvene igre“, odgovara na pitanje da li je sam čin igranja predstave na vrhu nekadašnjeg CK simboličko oplemenjivanje ovog, za mnoge Beograđane sada tajkunskog centra? Predstava „Društvena igre“ Ivana M. Lalića, u režiji Egona Savina, naime, premijerno je izvedena pre nekoliko dana, na dan otvaranja Poslovnog centra „Ušće“ u sali od stakla koja se nalazi na 24. spratu ovog zdanja.

Kako se predstava uopšte popela na tada još nezavršenu zgradu PC „Ušće“?

- Kada je reditelju Egonu Savinu palo na pamet da bi predstavu mogli da igramo na vrhu zgrade nekadašnjeg CK, ja sam organizovao sastanak sa vlasnicima i vrlo brzo smo se dogovorili oko svega, premda ti ljudi nisu vezani za pozorište, a mi nismo za njihov posao. Meni je u stvari veoma žao što ne možemo da napravimo dugoročniji ugovor jer ovo je mesto neka vrsta ekskluzivnog prostora za pozorište. Beograd u pozadini jeste prava pozorišna scenografija. Drugo, pretpostavljam da trenutno nema čoveka koji nije zainteresovan da se popne i vidi kako izgleda Beograd sa visine, a izgleda mnogo bolje nego što može i da se pretpostavi.

U kojoj su meri junaci vaše predstave vezani za ovaj prostor koji uglavnom budi sećanja na partije, policiju, muvanje novca?

- Vezani su kao tri prototipa slojeva našeg društva. Jedan od njih, koga ja igram, vezan je za policiju i sasvim je moguće da takav čovek iz jednog ovakvog prostora, koji je pri tom još njegovo vlasništvo, nadgleda čitav grad. Drugi je vezan za ono što se zove stalni, večiti opozicionar, dakle vezan je za ljude koji su prikopčani na nevladine ogranizacije. Taj segment Lalić je jako dobro tretirao. Prvi put se neko kod nas bavi kritikom tog sloja društva koji je već postao prilično stamen, zna se kome pripada, zna se šta misli, zna se čime raspolaže ali se ne zna koliku korist ima od toga. Treći junak simbolizuje one koji su petog oktobra izašli iz šerpi i lonaca, umetnike i obične ljude koji su pokrenuli revoluciju. One koji su otvorili vrata demokratiji koju već živimo neko vreme i vidimo njene dobre, a još više njene loše strane.

Kao upravnik „Ateljea 212“, već ste videli predstavu „Radovan Treći“; šta će publika videti večeras na premijeri?

- Prema sadašnjem interesovanju koje vlada za ovu predstavu, očekujem dobru posetu već u ovom prvom krugu, jer se svi živo sećaju onog „Radovana“. Međutim, u tom tekstu postoji još mnogo toga što će zanimati publiku. Mi smo, naime, kao mladi počeli da gledamo „Radovana Trećeg“ negde od 250. reprize i to je već tada bila Radmilovićeva predstava. Ovom predstavom, glumac Branimir Brstina, koji je i reditelj predstave, i ja kao upravnik želeli smo da napravimo neki vrstu omaža herojima naše mladosti. Svako je imao svoje heroje, dok su naši heroji kada smo upisali Akademiju bili Radmilović, Butković, Načić, Ljuba Moljac, Bora Todorović, Bata Stojković, Cica Perović - cela ta ekipa velikih glumaca od kojih većina više nije sa nama. Oni su ostavili za sobom jednu atmosferu koja je krasila „Atelje 212“, ali koja po mom mišljenju više ne može da se vrati. Zato smo mi sada dužni - i njima i nama, a možda ponajpre mladima ljudima koji nemaju pojma o čemu ja sada govorim - jedan pogled unazad. Pri tom komad Dušan Kovačevića „Radovan Treći“ danas liči na nešto što ima duboke korene u dramaturgiji Beketa i Joneska i što svojom iracionalnošću prevazilazi i ono što su oni tada radili. Mislim da će se ljudi jako smejati i ovom Radovanu, ali da će shvatiti da on uopšte nije tako bezazlen, već da je ovo komad o samoizdaji.

Šta će „Atelje“ raditi u predstojećem periodu, u vašem novom mandatu?

- „Ateljeu“ predstoji obeležavanje pedeset godina postojanja. Mnogo se toga danas naslanja na tu istoriju „Ateljea 212“, počev od nekih konkretnih imena do, recimo, Bitefa. Na nama je da napravimo pogled u budućnost i vidimo na koji način se neki komadi, od kojih je prvi „Radovan“, mogu čitati u sasvim novom okruženju. Kako mladi ljudi vide budućnost „Ateljea 212“ i našeg pozorišta uopšte? Predstoji nam i da se pripremimo za buduće vreme u kome će postojati opasnost od velike komercijalizacije. Moj cilj u trećem mandatu jeste da pomirim te dve strane.