Posle inauguralne poruke američkog predsednika Buša: Privežite svoje pojaseve

Postoji samo jedno pitanje koje valja postaviti u vezi s inauguralnom porukom predsednika Buša prošlog četvrtka: da li on to zaista misli? Hoće li tokom sledeće četiri godine politika Sjedinjenih Američkih Država zaista biti - "tražiti i podržavati rast demokratskih pokreta i institucija u svakoj zemlji i kulturi, čiji će krajnji cilj biti okončavanje tiranije u našem svetu"? Hoćemo li "ovaj izbor odlučno stavljati pred svakog vladara i svaku zemlju: moralni izbor između represije, koja je uvek pogrešna, i slobode, koja je večno u pravu. Amerika se neće praviti da utamničeni disidenti vole svoje okove, ili da žene pozdravljaju poniženje i podređenost, ili da bilo koje ljudsko biće želi da živi na milost i nemilost siledžija".

Predsednik je u govoru reč "sloboda" upotrebio 42 puta (27 puta freedom i 15 puta liberty). On se uopšte nije bavio specifičnim problemima, osim u aluzijama. Bio je to govor s jednom temom, u kojem je na najsnažniji mogući način istaknuto da će politika broj jedan Sjedinjenih Američkih Država pod Bušovom administracijom, biti veoma aktivna promocija demokratije širom sveta.
Verujem da je predsednik mislio o svom mestu u istoriji i da je pokušao da oponaša veliki i istorijski inauguracioni govor predsednika Kenedija 1961. Ako pročitate ta dva govora, postoje veštačke sličnosti u idealizmu i apelu Amerikancima da se ujedine oko zajedničke stvari širenja slobode i demokratije. Problem je u tome što je predsednik postavio nemoguće visok standard i sebi i Sjedinjenim Državama. Ako sada konkretnim akcijama ne pokaže da je ozbiljan, otvorio je vrata žestokim kritikama pa čak i podsmehu. Svaki put kad se sretne sa Saudijcima, pitaće ga šta je učinio za poboljšanje prava žena i disidenata u toj zemlji. Svaki put kad se sretne s Putinom, pitaće ga o opadanju demokratije u toj zemlji, da ne govorimo o situaciji u Čečeniji.

Zašto je, onda, on to uradio? Odgovor je veoma jasan. On to zaista veruje. On je izrastao u predsednika koji sebe vidi kao izabranog da ispuni jednu istorijsku misiju, a to je da svetu donese demokratiju. Ili, kako on to radije kaže, "slobodu". Njemu sve izgleda veoma crno i belo. Pored toga, on je stvorio Kabinet i unutrašnji krug koji će slediti njegovo vođstvo s minimumom neslaganja. Njega će iz neposredne blizine savetovati ista grupa neokonzervativaca (potpredsednik Čejni, ministar odbrane Ramsfeld i drugi viši zvaničnici u Pentagonu) koja je dovela do katastrofe u Iraku.

Vredno je napomenuti u ovom smislu da je, suočen s rastućim kritikama u Sjedinjenim Državama zbog rata u Iraku, predsednik bio kristalno jasan rekavši da su njegove postupke ratifikovali rezultati nedavnih američkih izbora. Kraj svake diskusije! On je naizgled gotovo indiferentan prema realnosti na terenu u Iraku, bilo zbog vere u ispravnost svog kursa ili nedostatka realizma u brifinzima koje dobija.

Takođe je vredno napomenuti da jedan nedavni članak Simura Herša u magazinu Njujorker (potom potvrđen u Vašington postu) otkriva da je Pentagon dobio daleko širi mandat i ovlašćenja nego ikad ranije da sprovodi tajne misije širom sveta. To se fino uklapa u pripreme za buduće vojne ili tajne akcije protiv terorista ili drugih za koje se smatra da su potencijalna pretnja Sjedinjenim Državama. Kao bivši ambasador s velikim iskustvom u poslovima s vojskom, mogu reći da je to izuzetno opasno. U suštini, sada je eliminisan veliki broj ‘provera i bilansa’ koje smo imali u Sjedinjenim Državama pre nego što bi se preduzela bilo kakva tajna akcija u bilo kojem delu sveta.

Visoki pomoćnici predsednika brzo su objasnili "bekgraund" predsednikovog govora tvrdnjom da on u stvari ne znači dramatične promene u američkoj spoljnoj politici, već jednostavno "ekspanziju postojećih prilaza". "To je... ubrzanje, naglašavanje prioriteta", rekao je jedan od njih. To je verovatno tačno, do izvesne mere. U svakodnevnom diplomatskom poslu i odnosima sa zemljama širom planete jednostavno neće biti moguće osloniti se samo na demokratske vrednosti i pitanja ljudskih prava, ili ih učiniti jedinim lakmus testom za naše odnose s nekom posebnom zemljom. Stvarni svet jednostavno ne funkcioniše na taj način. Previše često mora se napraviti izbor između suprotstavljenih prioriteta i preći preko nekih drugih zabrinutosti.

Bila bi, međutim, greška, otpisati govor kao besmislenu retoriku. Garantujem da će tokom sledeće četiri godine misli i zaveti izloženi u tom govoru biti temelj i opravdanje za stavove koje zauzimamo o širokom opsegu pitanja i za potencijalno snažnu akciju, uključujući vojnu silu, koju će Sjedinjene Države primeniti protiv jedne ili više zemalja. Na početku ova akcija verovatno može biti diplomatska, s pokušajima da se uključe međunarodne organizacije i saveznici koji slično misle kako bi se promenilo nečije ponašanje. Ali kako se ti koraci budu pokazivali nedovoljnim, retorika - i ulozi - neizbežno će se povećavati.

Smatram da tokom ove godine možemo očekivati da će naša pažnja sve više biti uperena na jednu ili dve zemlje zbog kombinacije njihovog nedemokratskog ponašanja, loših odnosa sa Sjedinjenim Državama, njihove podrške teroristima i moguće percepcije da one rade na tome da destabilizuju Irak. Verujem da su dve najverovatnije mete Sirija i Iran. Sirija je kandidat zbog svoje istorije podrške terorizmu i pružanja utočišta i podrške pobunjenicima u Iraku. Iran će još verovatnije biti izabran zbog svog rastućeg nuklearnog programa, podrške organizaciji Hezbolah i autoritarne vlade. Evropska unija već dugo teško radi na tome da ubedi Iran da napusti svoje napore za razvoj nuklearnih kapaciteta. Ovi napori dosad nisu bili uspešni i Sjedinjene Države apsolutno ne veruju da će ikad biti. Ove iranske aktivnosti, kombinovane s njegovim uspehom u razvoju projektila sposobnog da ponese nuklerano oružje, brinu ne samo Sjedinjene Države već i Izrael.

Potpredsednik Čejni pomenuo je u jednom intervjuu pre nekoliko dana mogućnost da Izrael unilateralno preduzme vojnu akciju da zaustavi iranski program naoružavanja, kao što je to uspešno uradio pre više godina u Iraku (uništavanjem njegovog nuklearnog reaktora i unazađivanjem iračkog programa za desetak godina). Nažalost za Izrael ili Sjedinjene Države, iranski program daleko je bolje zaštićen nego što je bio irački, a šanse da se on zaista uništi mnogo su manje. Osim toga, dok će odluka da se preduzme akcija biti pod našom ili izraelskom kontrolom, snage koje će tada biti oslobođene potpuno su nepredvidljve, a konsekvence možda suviše strašne da se o njima i razmišlja.

Jedan od problema u vezi s predsednikovim govorom, kao i s njegovom odlukom da intervenište u Iraku, jeste u tome da ovi koraci otvaraju drugima vrata da preduzmu slične korake i primene isto opravdanje. Videli smo da su, na primer, robusniji izraelski odgovor na palestinske terorističke akcije i snažne ruske akcije protiv Čečena predstavljeni istim terminima koje mi koristimo za 11. septembar.

Sve ovo bi svakoj pragmatičnoj osobi predstavljalo razlog da zastane i razmisli o tome. Nisam, međutim, siguran da predsednik Buš i njegovi savetnici razmišljaju na taj način. Konačno, kako je predsednik rekao u svojoj inauguralnoj poruci, "mi smo spremni za najveća postignuća u istoriji slobode". Privežite svoje pojaseve. Kao što ponekad kažu piloti u avionima, "pred nama je možda polje turbulencije".