Džao Cijang, čovek koji je stigao prekasno

Zhao Ziyang, koji je smenjen s mesta lidera Komunističke partije Kine jer se 1989. suprotstavio nasilnom okončanju protesta, umro je u 85. godini. Da nije bio smenjen, Kina je mogla da postane mnogo drugačije mesto nego što je danas.

U zoru 19. maja 1989, kada su tadašnje pro-demokratske demonstracije na pekinškom trgu Tjenanmen bile na vrhuncu, i kada se činilo da predstavljaju ozbiljnu pretnju vladavini kineske Komunističke partije, lider partije Zhao Ziyang odjednom se pojavio među studentima koji su demonstrirali. Obrativši im se preko megafona sa suzama u očima, rekao je da je "došao prekasno". Nije rekao šta time hoće da kaže, ali na šifrovanom jeziku kinske političke retorike, njegova poruka bila je više nego jasna. Došao je prekasno da spase demonstrante – i tražio je da napuste trg pre nego što za njih bude prekasno. Sledećeg dana, u Pekingu je proglašeno vanredno stanje. Demonstranti su ignorisali Zhaovo upozorenje i, petnaest dana kasnije, vojnici Narodne armije otvorili su vatru na njih, pobivši na stotine.

Tvrdokorni partijski zvaničnici ignorisali su Zhaove molbe da se ne primeni sila prema demonstrantima, sklonili ga s položaja i stavili ga u kućni pritvor. Nikada više se nije pojavio u javnosti. I pored toga, kinesko rukovodstvo i dalje strahuje da bi njegova smrt mogla da izazove nove proteste – kao što su i sami protesti na trgu Tjenanmen izazvani smrću jednog drugog reformatora, HuYaobanga. Glasine da je Zhao umro kružile su već u nekoliko navrata prethodnih godina, a pojedini veruju da su ih lansirale vlasti kako bi testirale reakciju javnosti. U danima koji su prethodili njegovoj smrti u ponedeljak 17. januara, bezbednost je pojačana na trgu Tjenanmen i ispred Zhaove kuće – očigledno da bi se sprečilo da se na tim mestima organizuju novi protesti. Osim toga, vlasti sada nisu sigurne da li bi zvanični pogreb uzburkao ili smirio javnost. 

Trenutno se čini da nema mnogo izgleda za nemire. Protok vremena, uspeh tvrdokornog krila da uguši tek rođeni demokratski pokret, i ponajviše ekonomski progres Kine od 1989. do danas, doprineli su da sećanja nestanu. Javna diskusija o tome šta se dogodilo između aprila i juna te godine ostaje tabu. I uprkos tome što bi putem interneta mogli da dođu do necenzurisanih informacija, Kinezi izvan Pekinga, pa čak i mlađi stanovnici prestonice, često izgleda da nisu svesni koliko je ozbiljna i okrutna bila vojna akcija kojom je okončan protest. Petnaestogodišnjica gušenja protesta prošlog juna protekla je gotovo neprimećeno u unutrašnjosti Kine, mada je bilo demonstracija u Hong Kongu.

Da nije bio sklonjen i učinjen "nepostojećim", Zhao je mogao Kinu da pretvori u zemlju mnogo drugačiju nego što je ona danas, ako ne ekonomski onda makar politički. Stav partije je da je put kojim je Kina tada krenula bio ispravan: brutalna represija, pa za njom eksplozija kapitalističke energije koja ju je izbacila u prve redove svetskih ekonomskih sila. Zhao je, s druge strane, verovao da je kapitalizam moguć i bez ućutkivanja kritičara partije zastrašivanjem.

Međutim, njegovo ponašanje tokom Tjenanmena nikada nije bilo herojsko. Studenti okupljeni na trgu nisu ga naročito simpatisali, a razlog njegovog pojavljivanje na trgu mogla je da bude čista politička ambicija. Ni pre ni posle Tjenanmena on nije pokazivao znake protivljenja jednopartijskoj vladavini. Ali u političkom okruženju koje nije iznedrilo nijednog disidenta, on je nesumnjivo bio reformator.

Sin bogataša iz pokrajine Hunan, Zhao je rođen samo šest godina nakon kraja poslednje kineske imperijalne dinastije 1911. Član komunističke partije postao je sa 20, i posle njene pobede u građanskom ratu 1949, probio se do prvih partijskih redova. Kada je Mao Zedong pokrenuo svoju kulturnu revoluciju 1960ih, Zhao je bio u grupi sa mnogim partijskim zvaničnicima koji su potisnuti u stranu. Ali posle nekoliko godina obnovio je svoju poziciju u partiji, i 1975. postao je partijski sekretar u pokrajini Sečuan, rodnom kraju Deng Xiaopinga.

Uprkos plodnoj zemlji, ekonomija u Sečuanu bila je u takvom haosu kada je on preuzeo upravljanje da su neke seljačke porodice prodavale svoje ćerke kako bi preživele. Zhao je shvatio da centralizovana i birokratska kolektivna poljoprivreda koju je nametnula partija ne predstavlja podsticaj za rast proizvodnje. Ubrzo je dozvolio individualnim domaćnistvima da uzgajaju sopstvene proizvode i da ih prodaju na tržištu. Fabrikama u pokrajini je takođe dozvoljeno da plasiaju sopstvene proizvode, umesto da ih nude državi na otkup. Prihod pokrajine značajno je porastao, a u narodu je počela da se širi izreka, Yao chi liang, zhao Ziyang – ako oćeš pirinač, potraži Ziyanga. (Zhaovo prezime je homonim za kinesku reč "potraži".)

Početkom 1980ih, Zhao je postao premijer Kine i insistirao je da kineski gradovi dobiju ekonomsku autonomiju sličnu onoj koju je uveo u unutrašnjosti pokrajine Sečuan. Deng, tadašnji vrhovni lider Kine, unapredio je Zhaoa u generalnog sekretara Komunističke partije. Nije pokazivao znake neslaganja sa Dengovim željama – ekonomske reforme, plus malo političkih reformi, sve dok partija čvrsto stoji na vlasti. Ali Zhao je impresionirao strance. Pojavljivao se lično, dobro informisan, zagrižen za kapitalističke ideje – i spreman da o njima diskutuje sa stranim novinarima, što nije viđeno ni pre ni posle njega.

I pošto je uklonjen, nikada nije zvanično izašao iz partije. Nije se obraćao medijima. A opet, za mnoge, njegovo neslaganje sa post tjenanmenskim poretkom bila je inspiracija. Mogao je da spasi ponešto od svoje političke karijere da je javno priznao svoje "greške", ali to je odbio. U svom dobro obezbeđenom domu u uličici u samom komercijalnom centru Pekinga, proživeo je svoje poslednje godine bez otvorenog suprotstavljanja partiji. Strani lideri su tokom posete Pekingu učtivo izbegavali da ga pominju. A partija, plašila ga se sve dok nije umro.