Diskriminacija invalida

Prema podacima kojima raspolažu organizacije invalida, u Srbiji ima oko 14 i po hiljada telesnih invalida, a u Beogradu ih je preko 4.000. Međutim, kad bismo obratili pažnju na ulice, prevoz i javne ustanove, pomislili bismo da u našoj zemlji ne postoje osobe koje koriste kolica ili beli štap. Diskriminacija koju je doživela porodica Colić pokazuje da tamo gde ne postoje fizičke barijere, ponekad postoje prepreke u svesti ljudi.

Goran Colić, otac hendikapiranog deteta, kaže: "Prilikom ulaska u supermarket imali smo jedan problem, odnosno neprijatnu situaciju. Objasnili su nam da je protiv njihovih pravila da kolica ulaze u prodavnicu. Moj sin ima redak problem, u pitanju je hromozomopatija, nepokretan je i ne razume. On mora da bude u dečijim kolicima, jer je mali za invalidska kolica. Mi smo bili i u novom 'Merkatoru' i tamo je, videli ste, sve prilagođeno takvim kupcima, tako da smo baš bili iznenađeni takvim njihovim gestom. Mi smo vrlo osetljivi na tu njegovu bolest i ja sam se, u prvom momentu, strašno iznervirao, ali sam se ubrzo i smirio. Polako smo pokušali da objašnjavamo o čemu se radi. Međutim, nikakvo razumevanje nije postojalo. Ni dan danas, niko nas iz 'Metroa' nije pozvao, a telefon mogu da nabave, to nije problem."

Potredsednica Zajednice Organizacija Invalida Srbije Ljubinka Borizovski, kaže da su priče, slične ovoj dosta česte, ali da prolaze mimo nas: "Možemo da kažemo da ima tzv. prikrivene diskriminacije, kao što je na primer, porodica Colić. Zatim, nedavno smo imali priču i da invalid ne može da uđe u Dom sindikata, jer nemaju adekvatno rešenu protiv-požarnu zaštitu. U svakom slučaju, toga ima. Neke se stvari rade, a neke ne, a neke se čine i slučajno, kao što je slučaj da već desetak godina egzistira javni prevoz za osobe sa invaliditetom, a ta služba, kao i svaka druga ima neki svoj pravilnik, stim da taj pravilnik u neku ruku, zabranjuje vozačima da izlaze iz vozila. To podrazumeva da taj vozač ne sme da izađe iz automobila i da pomogne invalidu da u njega uđe. Doći do vozila, a nemati mogućnost da se uđe u to vozilo, to je strašno. To je kao iz one basne, kada lisica pozove rodu na ručak. Sada postoji i mogućnost civilnog služenja vojnog roka, pa se ti mladići mogu angažovati, jer to nije neki posao koji iziskuje neku posebnu stručnost."

Goran Colić kaže da im nedavni problem, pored svih problema koje imaju, nije trebao: "Međutim, on se desio i mi smo morali da odreagujemo. Naravno, treba se boriti protiv diskriminacije, nikako pognuti glavu. Uvek ima ljudi sa sličnim problemima, koji ili nisu dovoljno hrabri, ili uopšte ne znaju kakva su im prava. Ima i takvih ljudi i zato se treba boriti uvek."

Ljubinka Borizovski navodi da , za sada, ne postoje nikakve sankcije, već samo javno mnjenje. "Ono što je dobro, kada su ranije bile takve situacije, ljudi su se stideli, ili su se jednostavno povlačili, a sada se o tome često govori i to često dođe i do sredstava javnog informisanja. Oni koji imaju onog normalnog u sebi, oni na to odreaguju i o tome se priča. Sigurno da će to pomoći da se o tome i više razmišlja. To je već jedan način da se borimo protiv te diskriminacije, a ono što je bitno, na čemu država radi, na naš predlog, donosi se zakon protiv diskriminacije. Interesantno je da je to prvi zakon koji će isključivo biti posvećen pravima osoba sa invaliditetom", kaže Ljubinka Borizovski.

Od maja prošle godine, u okviru Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, postoji Sektor za osobe sa invaliditetom. O  nacrtu zakona protiv diskriminacije invalida razgovarali smo sa pomoćnicom ministra, Slađanom Marković: "Što se tiče zakona, on se zasniva na načelima ravnopravnosti, ljudskih prava i njihovog poštovanja u svm oblicima, zabrani diskriminacije i naravno, na uključenosti osoba sa invaliditetom u sve sfere društvenog života i u procese odlučivanja. Zakon predviđa i kazne, i zapravo, objašnjava šta je to diskriminatorsko ponašanje. Naime, može biti posredna i neposredna diskriminacija, zatim, recimo diskriminacija obrazovanja, pristupačnosti zdravstvenim i socijalnim uslugama. Naravno, zakon govori i o onome što se vrlo često dešava, a to je pristupačnost javnim objektima. Kada je reč o ovoj priči, da je ovaj zakon na snazi, to bi bio jedan vrlo ozbiljan oblik diskriminatorskog ponašanja i morao bi da se nadoknadi novčanom kaznom."

Prema nacrtu Zakona predviđene su novčane kazne od pet do 500 hiljada dinara. Slađana Marković kaže da će tražiti, nakon mišljenja ostalih ministarstava i vlade, donošenje ovog Zakona po hitnom postupku. A Ljubinka Borizovski podseća da su mnoga javna mesta nedostupna za invalide: "Imamo železničku stanicu koja je veoma prometna, a opet ona nema ništa regulisano u smislu da osobe sa invaliditetom mogu neometano da putuju. Ni jedan invalid, ne samo onaj u kolicima, već i onaj koji se teže kreće, prevoz apsolutno ne može da koristi bez usluge železnice. U Ljubljani je to savim fino regulisano, postoji lift, postoji čovek koji je, kada vi dođete da kupite kartu, zadužen da vas dočeka i da vas smesti u voz. Ta služba je u obavezi i da vas iskrca iz voza. U Hrvatskoj je još bolje. Oni imaju dva vagona, specijalno projektovana. Čim se prijavi neka grupa od dvoje, troje invalida koji hoće da putuju, ti vagoni se angažuju, a oni su posebno prilagođeni za takve putnike. Kod nas, jedina adekvatna služba radi na aerodromu. Mi apelujemo i na to da ni jedan javni toalet u gradu nije prilagođen osobama sa invaliditetom."  

Slađana Marković kaže da je predviđeno da u Srbiji do 2015. godine svi objekti od javnog značaja budu arhitektonski pristupačni: "Nedostupnost javnih toaleta je jedna od stvari koja se tiče lokalnih samouprava, odnosno opština i gradova. Ja verujem da će se to promeniti, ne samo u Beogradu, nego i u drugim gradovima, odnosno da će biti pristupačni ne samo toaleti, nego i svi javni objekti koji su svima nama značajni. Ja zaista verujem da će Beograd nešto uraditi po tom pitanju, ali ono što smo mi pokrenuli sa Ministarstvom za kapitalne investicije i našim invalidskim organizacijama, jeste određivanje prioriteta i urgentnih tački gde trebaju arhitektonske barijere gradovima da se sruše, kako bi se omogućilo kretanje osobama koje su korisnici kolica. Ali, ne samo njima, jer mi imamo i stare ljude, majke sa decom. Naravno, taj se problem nije dogodio preko noči i nije se naše društvo, u tom diskriminatorskom smislu razvilo tokom noći, tako ne možemo ni očekivati da će to preko noći da nestane. Međutim, ako krenemo da radimo, možemo da dođemo do toga da zaboravimo da je to tako nekada bilo, odnosno da ste imali samo stepenice. Naravno, nije problem prevazići samo fizičke barijerem, najveći je problem prevazići barijere u svesti ljudi." 

Na kraju, potrpedsednica Zajednice Organizacija invalida Srbije, Ljubinka Borizovski kaže  da grad radi i projekat na Adi Ciganliji, kako bi i kupalište bilo prilagodjeno osobama sa invaliditetom, i dodaje da Savez za cerebralnu i dečju paralizu planira edukaciju za taksiste i policiju, jer se pokazalo da je takva obuka neophodna, pošto mnogi žele da pomognu osobama u kolicima, ali ne znaju kako.