Zimske čarolije

Ako mu i nije pošlo za rukom da formira koncentracionu vladu, srpski premijer Vojislav Koštunica može da se pohvali da je sebi osigurao podršku, uslovno rečeno, koncentracione, odnosno svojevrsne rotirajuće interesne većine u republičkom parlamentu, čiji se akteri po potrebi (ili dogovoru) smenjuju za glasačkim tasterom, nikad ne ostavljajući Vladu "u minusu". Po završetku poslednje ovogodišnje sednice parlamenta, minule srede, Koštunica je sa zadovoljstvom konstatovao da je Zakon o neposrednom izboru poslanika Skupštine državne zajednice SCG izglasan dvotrećinskom poslaničkom većinom koja se, inače, traži za usvajanje ustava. Time je poslao nedvosmislenu poruku da ovaj skupštinski saziv, ma šta ko mislio, ima ustavotvorni kapacitet.

Na opšte iznenađenje, već je za sledeći dan zakazana više puta najavljivana sednica skupštinskog Odbora za ustavna pitanja, na kojoj se od članova očekivalo da utvrde, ni manje ni više, nego predlog novog republičkog ustava. Ispostavilo se da je to radni tekst koji je ponudila Vlada, o kome će se tek raspravljati, zajedno sa konkurentskim tekstom koji će do kraja godine uputiti Demokratska stranka.

Iako se do nedavno činilo da je svima u interesu odlaganje ustava i izbora, sada je, posle prazničnih poruka, bliže pameti da bi političkim liderima godilo da sebi upišu u biografiju da su tvorci novog i oslobodioci balasta Miloševićevog ustava. Sva je prilika da je Zakon o izboru poslanika SCG bio probni test za ustav, pošto je prethodno za to brižljivo pripreman teren stvaranjem pogodne klime u kojoj su sve parlamentarne stranke dobile ponešto od onoga što su tražile.

Onima u G17 Plus, koji drže finansijske resore, "srce je na mestu" otkad je izglasan budžet za iduću godinu. Verovatno se nikad neće saznati po koju cenu je budžet prošao, budući da su baš u to vreme pale neke trgovine i otimanje poslaničkih mandata na relaciji dve demokratske stranke - jedne Koštuničine, a druge predsednika Srbije Borisa Tadića. Od tada su se u G17 Plus samo još jednom otvoreno suprotstavili Koštunici, tražeći odlaganje izbora poslanika SCG sve dok se Beograd i Podgorica ne dogovore o sudbini državne zajednice. To bi, po njima, bilo prihvatljivo i za Evropu i čitav svet. Blizu takvoj ideji su i Tadićeve demokrate. Uprkos tome, oni su podržali ovaj zakon, jer to, po njima, nalaže Ustavna povelja, a pozicija Crne Gore ionako nije do kraja definisana. Istina, teško da bi stranka jednog predsednika Republike, kome je Ustav isto što i moreplovcu kompas, makar ona sebe smatrala opozicionom, ustala protiv najvišeg pravnog akta države. Ipak, podrška DS neposrednom izboru poslanika SCG doživljava se kao vid kompenzacije za njihovo prethodno miniranje zakona o poslaničkim privilegijama, kojim su demokrate, praktično, i započele izbornu kampanju.

Glavobolje Koštunici je počela da zadaje mala, ali prkosna tročlana grupa poslanika Socijaldemokratske partije, koja je u više navrata odbijala da pravi kvorum vladajućoj većini, iako ima ministra u Vladi. Ona se jedina pridružila socijalistima koji su se, kao nastavljači komunističke tradicije, oštro suprotstavili rehabilitaciji ravnogorskog pokreta, na kojoj su insistirali predstavnici Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića. Svi ostali su stali iza SPO glasajući za njihov, popularno zvani, "ravnogorski" zakon kojim se izjednačavaju prava četnika i partizana.

Pravo je čudo kako vladajuća koalicija, uprkos otvorenim neslaganjima, i dalje funkcioniše, a i "opozicija" je kooperativna. Da li je to samo prednovogodišnja "šarena laža", pokazaće se u drugoj polovini januara, kada parlament, posle zasluženih zimskih ferija, najavljuje nastavak rada. Ovakvo, spolja gledano, gotovo idilično stanje, bez obzira što se lideri javno svađaju za govornicom, moglo bi se pripisati samoj prirodi stranaka. Sve su, manje-više, nacionalističke, a sem jedne, i to uslovno, i antikomunističke. Imaju približno slično poimanje nacionalnog interesa. To se pokazalo za vreme četvorodnevne debate o ravnogorskom zakonu koji je SPO, izgleda, skupo koštao. Sva je prilika da ima istine u tvrdnji da su poslanici SPO "kupili" naklonost radikala time što su se, u neku ruku, odrekli svog šefa stranke Vuka Draškovića, jer radikali ne mogu da mu oproste zalaganje za saradnju s Hagom, odustajanje od tužbe protiv NATO, pozivanje kosovskih Srba na izbore i slično. Zašto bi se, inače, baš u vreme kada se za skupštinskom govornicom vodila žestoka bitka za izjednačavanje prava ravnogoraca i partizana, u javnosti pojavila peticija desetak poslanika i ministara SPO protiv njihovog šefa.

Drašković se, reklo bi se, javno barem, prilično olako "odrekao" svojih donedavno najjačih igrača, protiv kojih je njegova supruga Danica podigla čak i tužbu. Jedan od od njih, Bogoljub Pejčić, svojski se zalagao za ispravljanje istorijskih nepravdi, istrajno se noseći sa socijalistima, pa čak i radikalima koji su bili prilično nedokučivi u svojim izjavama. Čas su pozivali na pomirenje, čas su bacali kosku razdora, optužujući Draškovića da je izdao najsvetliju četničku tradiciju, da se u zakonu SPO koriste grube reči protiv partizana i da se radikali neće boriti "za one koji idu na Ravnu goru da se najedu i napiju". Mada su ostale stranke, osim socijalista, najavljivale da će podržati njihov zakon, utisak je da poslanicima SPO nije bilo svejedno kako će se opredeliti radikali, kao pojedinačno najbrojnija parlamentarna grupacija. Nakon svega SPO je, zvaničnim zakonskim proglašenjem četnika ravnogorskog pokreta za antifašiste, praktično ispunio svoju "istorijsku misiju", pa se sad može okrenuti "svakodnevnim problemima" - sopstvenom raspadu.

"Osim Koštuničinih, i Tadićeve demokrate su glasale za "nacionalno pomirenje". Jedino su socijalisti puna četiri dana pokušavali da odvrate ostale od nauma da donesu zakon koji će rehabilitovati one koji su sarađivali s okupatorom u vreme Drugog svetskog rata. Argumente SPO, socijalisti su vešto pobijali stavovima samog "mladog" Vuka i, mora se priznati, bili su ubedljiviji u nastojanju da ne dozvole krivotvorenje istorije, nego u pokušaju da spreče nacionalno pomirenje. Jer, pomirenje je za njih već i to što su na mestu gradonačelnika Beograda svojevremeno radije videli unuka komandanta ravnogorskog pokreta Draže Mihailovića, nego tadašnjeg lidera DS Zorana Đinđića. Za njih je pomirenje i to što je Drašković bio Miloševićev državni funkcioner.

Uprkos pretnji socijalista da će izglasavanje "četničkog" zakona imati reperkusije na opstanak Vlade, on je donet dvotrećinskom većinom glasova parlamentaraca, a potonje odluke su prošle bezbolno, krčeći put, kako se stekao utisak u prazničnom raspoloženju, za donošenje čak i novog ustava. Socijalisti zasad nisu ostvarili svoju nameru da "ispraše" Vladu, jer su, izgleda, shvatili da im ulogu "stabilizatora kvoruma" prilikom glasanja povremeno preuzimaju demokrate i radikali.

Možda je i to jedno od objašnjenja što je ovoj garnituri političara pošlo za rukom ono što nije mnogima pre njih - da "pretvore" četnike u partizane, da započnu novo istorijsko poglavlje sa starim znamenjem i prvim šefom države koji nije komunista, sa novim institucijama koje treba da demonstriraju državnost i jedinstvo. Posle svega, zašto ne bi nastavili sa novim ustavom, bogomdanim da odvrati pažnju javnosti od gorućih socijalnih i ekonomskih problema, problematične privatizacione politike za koju treba da odgovara, pre svega, sama Vlada. Afera "Knjaz Miloš" je splasnula, mnogo toga je zataškano, a aktuelne vlasti više brine što bi Srbiji, pored Kosova, mogla da "izmakne" i Republika Srpska, koja nije ni započela saradnju s Hagom.

Nakon nedavnog zatvorenog sastanka Odbora Skupštine Srbije za bezbednost sa predstavnicima vojnog vrha, stižu vesti o "pojačavanju vojnog prisustva" na jugu Srbije iz preventivnih razloga. Iz protesta što ovaj Odbor zaseda iza zatvorenih vrata, radikali napuštaju njegove sednice, a onda njihov šef Tomislav Nikolić zakazuje tajne sesije Administrativnog odbora, na kojima poslanici, po svemu sudeći u idiličnoj atmosferi sloge, dižu sebi plate u zamenu za privilegije. Način na koji se usred "narodne" skupštine radi, možda i više iritira narod koji živi u nemaštini, nego sama visina plata njegovih izabranika. Zauzvrat, novinari su, kako je neko primetio, "transparentno" pozvani na novogodišnji koktel, koji je održan posle bogatog obeda u kome je centralno mesto zauzeo punjeni ćuran sa farme jednog od poslanika G17 Plus. Sve je dobro zaliveno, sa željom da i naredna godina za parlamentarce bude zakonodavno berićetna.