Mač osvete nad Balkanom

Pre oko dve nedelje govorio sam grupi od tridesetak studenata Univerziteta u Beogradu. Dvočasovno predavanje je, više ili manje, bilo odraz mojih iskustava u drugim učionicama ili salama za predavanje širom regiona. Bez obzira na predmet predavanja, razgovor se neizbežno završavao pričom o proteklih desetak godina na Balkanu. Kao i na svim drugim stranama, i u Beogradu sam od studenata čuo mnogo strasti, gneva i gorčine. Mada je nešto kritike izrečeno i na račun njihovih političkih lidera, većina je bila usmerena prema Sjedinjenim Državama, međunarodnoj zajednici i drugim etničkim grupama. Svaka etnička grupa po pravilu vidi sebe kao žrtvu, verujući da su zverstva počinjena isključivo protiv njenih pripadnika, i smatra da su sve njihove akcije bile potpuno opravdane.

Bilo mi je zanimljivo da su studenti, od kojih su neki jedva bili tinejdžeri kada je započelo nasilje, izgleda bili emocionalniji oko pitanja u vezi s ratom nego starije generacije. Možda su oni samo otvoreniji u iskazivanju svojih osećanja. Možda se osećaju kao generacija koja je izgubila budućnost bez ikakve svoje krivice. U svakom slučaju, bilo je više nego jasno koliko malo tačnih informacija svako od njih ima o događajima što su tako dramatično uticali na njih i njihove najbliže. Nijedan nije mogao da navede bilo kakav primer o tome kako su akcije njihove vlade ili etničke grupe na bilo koji način doprinele eskalaciji nasilja. Izgledalo je da malo ko uopšte ima tačnih predstava o bivšoj Jugoslaviji. Ironično je da su svi obrazovani u školskim sistemima međunarodno priznatim po kvalitetu, ali su verovatno bolje informisani o istoriji zemalja u drugim regionima nego o svojoj. Svi su imali snažnu želju ali ne i sposobnost da kritički misle. Ima malo osećanja pojedinačne ili kolektivne odgovornosti za događaje u poslednjih 15 godina. Možda je ovo jedan od uticaja višedecenijskog života pod autoritarnom vladavinom.

Ovaj susret nastavlja da me brine, pošto se plašim da predskazuje zlo za budućnost regiona. Obično su mladi ljudi ti koji vode putem ka boljoj budućnosti i koji pokazuju najviše fleksibilnosti i želje za pozitivne promene. Nisam siguran da je to i ovde slučaj.

Činjenica je da u ovom regionu ne postoji zajedničko tumačenje događaja. Pri tom ne mislim samo na nasilje u vezi s raspadom bivše Jugoslavije. Razlike su možda počele pre oko jednog veka, svakako od vremena stvarnog formiranja Jugoslavije po završetku Prvog svetskog rata. Ali, problemi su se dramatično povećali tokom Drugog svetskog rata i neposredno potom.

U mojim razgovorima s ljudima o Titu mnogi su, izgleda, bili ponosni zbog njegove lične uloge na svetskoj pozornici i prilično nostalgični za onim što oni ponekad nazivaju "zlatnom erom" bivše Jugoslavije. Retkost je da bilo ko pokreće pitanje kršenja ljudskih prava u tom vremenu. Moraju se podsećati da je to bio jednopartijski sistem u kojem nije bilo demokratije, ni privatnih preduzeća bilo kakvog značaja, u kojem je religija bila zvanično obeshrabrivana i u kojem su barem tokom prvih nekoliko godina brutalna kažnjavanja i ubistva bila uobičajena stvar. Na događaje iz Drugog svetskog rata gledalo se i o njima učilo isključivo kroz prizmu partizanskih pobednika, dok su sve druge grupe bile smatrane inkarnacijom đavola.

Zašto se ove realnosti tako često previđaju? Da li je to zbog toga što su sve ove stvari za većinu ljudi u to vreme bile manje važne nego uverenje da imaju "dobar život"? Ili je to bilo zato što su shvatali da moraju ostati u okviru izvesnih parametara da bi preživeli i da su to naprosto činili, potiskujući ostalo?

Najveća šteta koju su počinili Tito i njegov sistem bila je ta što su odlučno kažnjavali svakog ko se usudio da dovede u pitanje vladavinu Komunističke partije, događaje iz prošlosti ili pokaže bilo kakvu vrstu ponosa zato što je Srbin, Hrvat ili neka druga nacionalnost. Generacije su shvatile surovu realnost da su to bile teme o kojima se jednostavno nije moglo razgovarati izuzev, možda, s nekim od najbližih prijatelja ili porodicom. Prirodno, ova brutalna represija nije eliminisala ova mišljenja, već ih je samo prikrila. Baš kao što ni zabrana pre Drugog svetskog rata nije uništila Komunističku partiju. Represija je osigurala da ta osećanja, kad su konačno bila oslobođena, budu izražena na eksplozivan način. Kao vulkan koji je polako ključao i prikupljao snagu. Takođe je osigurala da dođe do izliva potiskivanih pritužbi i neprijateljstva kad fasada dobre volje i susedstva između etničkih grupa više nije bila imperativ.

Koliko znam, ni u jednoj od zemalja nastalih iz bivše Jugoslavije ne postoji izbalansirana istorija Drugog svetskog rata i potonje Titove ere, da ne govorimo o poslednjoj deceniji. Umesto toga, svaka etnička grupa u ovom regionu sada ima svoju usmenu istoriju o proteklih 100 godina, koju revnosno prenosi na mlađu generaciju. A one su sve radikalno različite jedna od druge. Svaka grupa vidi sebe kao žrtvu, a sve druge kao počinioce zverstava. Zbog političke osetljivosti ovih pitanja i istovremene želje da se kreću prema evroatlantskoj integraciji, ova pitanja su sada u velikoj meri ignorisana. Verujem da ovo namerno izbegavanje teških, kontroverznih pitanja iz prošlosti mnogo doprinosi i da će mnogo doprineti problemima i nesporazumima u budućnosti.
Možda je to u suštini pitanje vremena. Možda je previše očekivati da nedavno iznikle države, koje su prošle kroz konflikte, uništenje i ogromne potrese mogu istovremeno zadržati hladnu objektivnost. U Sjedinjenim Državama, na primer, trauma terorističkih napada 11. septembra 2001. definitivno je radikalizovala naše sopstvene poglede na najvažnija pitanja. Nadam se da je to i ovde slučaj i da će se strasti ohladiti tokom vremena i da će biti moguće napraviti objektivnije procene. Svakako postoji postepeno ali stalno poboljšanje u odnosima između Hrvatske i Srbije i Crne Gore, na primer. Ali, nisam siguran da je negovanje dijametralno suprotnih viđenja događaja u proteklih 50 godina na dugi rok održivo ili zdravo. Siguran sam da je zdrava sposobnost da se na situaciju gleda objektivno i da se sagledaju sve strane nekog problema.

Haški tribunal trebalo je da pomogne da se u regionu uspostavi osećanje pravde, kao i da omogući upoznavanje sa događajima iz prošlosti. Ali iz razloga koje sam elaborirao u jednoj ranijoj kolumni, on nije uspeo da to učini. Još gore, postao je umesto toga značajan faktor nestabilnosti. Javni prenosi suđenja, kao što je ono Slobodanu Miloševiću, u Srbiji ga uopšte nisu diskreditovali. Daleko od toga. Zbog kontroverzne prirode nekih optužbi o "komandnoj odgovornosti", pre svega, Sud je izgubio mnogo sopstvenog kredibiliteta i takođe zamaglio, možda i fatalno, razliku između onoga što je dužnost jednog vojnika i učinjenih ratnih zločina.

Deo problema je i to što glavni mediji u regionu (s nekim značajnim izuzecima) retko objavljuju mnogo detalja o ratnim zločinima koje je počinila njihova etnička grupa, već se sasvim usredsređuju na one što su ih počinili drugi. Ovo je od suštinske važnosti, pošto je takođe očigledno da spoljni izvori informacija o događajima ovde nikad nemaju kredibilitet koji domaći mediji mogu dati ovom pitanju.

Glavna nada za čitav region leži u ovdašnjim vladama i narodima. U svim školskim sistemima u ovom regionu moraju postojati nastavni programi istorije koji se s više objektivnosti bave nedavnom prošlošću i koji će imati više činjeničnih informacija nego što je to sada slučaj. U meri u kojoj vlade identifikuju i gone ratne zločine i privode krivce pravdi, one će učiniti ogromnu uslugu sopstvenim zemljama. One treba da se trude da razbiju vezu između patriotizma, ljubavi za zemlju i ratnih zločina. Nijedna to nije uspešno uradila. Ne samo da je moguće biti veliki patriota i voleti svoju zemlju, a istovremeno biti kritičan prema nekim njenim akcijama, već je to možda neophodno u jednom demokratskom društvu. To će ne samo pomoći stvaranje obaveštenijeg i promišljenijeg stanovništva, već će takođe pomoći proces pomirenja u regionu i povećati interes EU da priključi i ovaj region.

Koliko će ovo dugo trajati, nije poznato. Ali, sve dok to ne počne da se dešava, iznad glava zemalja u ovom regionu stajaće mač osvete i nasilja, kao što je to bilo tokom proteklog veka.