Kraj balkanske zbrke

Osim u slučaju daljih nesuglasica između EU i SAD, kraj cele balkanske zbrke se bliži kraju, skoro bez obzira na lokalna politička zbivanja. Da bi se to dogodilo, biće potrebno da EU i SAD usaglase svoju balkansku politiku

U narednih nekoliko godina biće donete sve najvažnije odluke o Balkanu. Krajem ove godine, Evropska unija će odlučiti da li da prihvati preporuke Komisije o otpočinjanju pregovora o članstvu sa Turskom početkom 2005, kada će takođe započeti pregovore sa Hrvatskom. Bugarska i Rumunija bi trebalo da uđu 1. januara 2007. u EU. Odluka o konačnom statusu Kosova se očekuje sledeće godine, mada će njeno konkretno sprovođenje potrajati nekoliko godina, dok će Srbija i Crna Gora odlučiti ili da očuvaju ili okončaju njihovu državnu zajednicu. I na kraju, sledeće godine potrebno je da se donesu odluke o kandidaturi Makedonije za ulazak u EU i promeni tipa međunarodnog vojnog i političkog prisustva u Bosni i Hercegovini. Ako sve odluke prođu onako kako se očekuje, praktično svi važni problemi će biti rešeni do početka 2007. i nepovratna evropeizacija čitavog Balkana će biti pokrenuta.
Ali da li će oni koji žele da nastave balkanizaciju tako lako odustati? Pre dve nedelje, parlamentarni izbori na Kosovu bili su bojkotovani od strane srpske manjine. U Makedoniji, referendum o ukidanju novog zakona o lokalnoj vlasti, zakazan za 7. novembar će najverovatnije biti bojkotovan od strane albanske manjine. U Bosni i Hercegovini, Srbi potpisuju peticiju za nezavisnost Republike Srpske, jedne od dva politička entiteta te zemlje, u slučaju da Kosovo postane nezavisno. Na kraju, Srbija je još manje spremna nego ikad da sarađuje sa Haškim tribunalom, čime rizikuje uvođenje sankcija i dalje odlaganje svoje međunarodne integracije, naročito sa EU i SAD. S obzirom na sve prisutniju svest o masakru 8.000 muslimana u Srebrenici 1995. to postaje ne samo politički već i moralno neprihvatljivo. Saradnja sa Tribunalom, ne samo u Srbiji već uopšte gledano, nije veoma dobra i neki od najozloglašenijih begunaca se i dalje smatraju herojima. Većina najverovatnije ima zaštitu države.

Gruba sila i...

Koja od ove dve sile je jača: evropeizacija ili balkanizacija? Kada se međusobono suprotstave, odgovor je neizbežan. Osim u slučaju daljih nesuglasica između EU i SAD, kraj cele balkanske zbrke se bliži kraju, skoro bez obzira na lokalna politička zbivanja. Da bi se to dogodilo, biće potrebno da EU i SAD usaglase svoju balkansku politiku. I mada smo blizu ostvarenju tog cilja potrebno je da se meka sila EU strateški kombinuje sa grubom silom SAD.

Gruba sila SAD je i dalje potrebna. Samo Amerika ima neophodan autoritet među manje više svim balkanskim nacijama, naročito onima koji su i dalje opterećeni dubokom mržnjom. Albanci sa Kosova i Makedonije a možda svuda, na primer, slušaće samo SAD. Slično tome SAD može da razgovara sa autoritetom sa Srbima, Hrvatima i Bošnjacima. Ovaj autoritet nije moralan već je posledica vojnih intervencija SAD na Balkanu tokom protekle decenije. Kao kontrast tome, EU nema mnogo ozbiljnog autoriteta na Balkanu, ali ima sve veću količinu meke sile, koja se zasniva najviše na finansijskoj pomoći i razvoju institucija. Ali to postaje stvarno važno tek kada je povezano sa realističnim šansama integracije u EU. Prosto davanje para Balkanu, za rekonstrukciju ili pomirenje, ne dovodi do bilo kakvih suštinskih promena bilo u stavovima ili ponašanju. Samo kada mogućnost integracije u EU postane operativna realnost tek onda EU dobija ulogu modernizatora u regionu.

To je razlog zašto su zemlje poput Bugarske i Rumunije, što je možda iznenađujuće, bile u stanju da izbegnu posthladnoratovski balkanski haos. Činjenica da im je članstvo EU bilo obećano skoro od početka je učvrstila proces demokratizacije, reforme i ekonomske integracije u ovim zemljama. Iako zaostaju za uspešnijim centralno evropskim zemljama, one su i dalje uspele da se dovoljno transformišu kako bi postale članice EU 2007. ili tu negde. Slično tome, izgledi za članstvo u EU su promenili javni diskurs u Hrvatskoj, mada mora još dosta da se radi u oblasti poštovanja ljudskih i manjinskih prava. Isto obećanje je dato za moguće približavanje i pristupanje Turske EU.

Nažalost, kada su u pitanju druge balkanske zemlje, EU je tek od nedavno počela da razvija jasnu strategiju. Spisak grešaka i pogrešnih proračuna je dugačak. Međutim, od nedavno čini se da se EU kreće u ispravnom pravcu. U toku narednih nekoliko godina moraće da podrži nezavisnost Kosova, mirno odvajanje državne zajednice Srbije i Crne Gore i ustavnu reformu u Bosni i Hercegovini. U isto vreme, treba da otpočne pregovore sa Makedonijom o početku pristupanja EU. Ako ove odluke budu donete i ako SAD pomogne da se ubede lokalni činioci da je to u njihovom interesu, onda će balkanski problem biti rešen.

Ovi politički događaji će biti potpomognuti poboljšanjem ekonomskih uslova u regionu. Ovo je region u razvoju sa visokim stopama nezaposlenosti, ozbiljnim makroekonomskim debalansom i sve prisutnijom korupcijom i kriminalitetom. Nema ničeg važnijeg od održivog razvoja. U proteklih nekoliko godina, stope razvoja širom regiona su bile visoke. U proseku, region raste za pet odsto ili više.

Postoje izolovani delovi gde ima recesije, uglavnom oko preostalih oblasti latentnog konflikta, ali one se smanjuju. Očito, investicije su od presudnog značaja i moraće da pristignu iz inostranstva. Takođe, Balkan jako malo izvozi, delimično zbog unutrašnje dezintegracije i niske pristupnosti tržištu kao posledice toga. Isti problemi ugrožavaju i turističku industriju u regionu. Balkan je lep i zanimljiv, a morske obale i planine će biti veoma privlačne jednom kada se politika normalizuje i infrastruktura poboljša. Mora oko ovog poluostrva već sada privlače veliki broj turista.

...Meka sila

Šta je onda potrebno učiniti? EU treba da ubrza i ojača proces uključenja Balkana u Evropu s ciljem da se to okonča članstvom. Odluke koje su već donete, uključujući nedavno i onu o Turskoj, učiniće integraciju čitavog poluostrva neumitnom. Ali sam region to nije ustanju da učini. Prepušten sam sebi region će se okrenuti nazad balkanizaciji, koliko god to bilo kratkovido ili štetno. Takođe, EU treba da shvati da donacije i pomoć budžetu nisu ni dovoljni ni presudni faktori. Banke zemalja EU su vlasnici većine bankarskog i finansijskog sektora Balkana, a EU bi trebala da ih natera da podstaknu strane investicije u regionu. Takođe, EU mora da promoviše regionalnu saradnju u oblasti trgovine, investicija i usaglašavanju politike. U ovom zadnjem slučaju, pozitivna iskustva centralnoevropskih zemalja u tranziciji iz komunizma u tržišnu privredu bi trebalo da posluže kao smernice, umesto tradicionalnijih pristupa MMF-a i Svetske banke koji se nisu pokazali uspešnim u ovom regionu.

SAD može da podrži ovaj razvoj i iskoristi svoj autoritet da osujeti dalju teritorijalnu dezintegraciju. Jedan od načina je da ubrza učlanjenje preostalih zemalja u regionu u NATO. Trenutno, Bosna i Hercegovina i Srbija i Crna Gora su van bezbednosnih struktura NATO-a, čak i programa Partnerstva za mir. Postoje razlozi za to, naime činjenica da su najozloglašeniji ratni zločinci i dalje na slobodi, ali takođe postoje razlozi da se ubrza proces pristupa NATO-u. Bezbednost je i dalje ključni problem u regionu i ne postoji ni jedna slična organizacija koja bi mogla to da obezbedi. Kao dodatak tome i dalje nema dovoljno kontrole nad nekim vojnim i paravojnim snagama, i samo bi mogućnost NATO članstva mogla da natera lokalne političare da ubrzaju transformaciju lokalnih vojski i rasformiranje paravojnih snaga. To bi takođe doprinelo oštrom padu kriminalnih aktivnosti, pošto se one uglavnom vode ili ih podržavaju vojne ili druge bezbednosne službe.

Ono što je na neki način čudno i fascinantno u vezi Balkana jeste nedostatak unutrašnje podrške za promenu i okoštali otpor modernizaciji. To dovodi mnoge ljude do zaključka da je Balkan drugačiji i da su njegovi problemi duboko ukorenjeni i nerešivi. Ipak, u svakoj od ovih zemalja, kod svih partija, etničkih grupa, intelektualaca, sve je više preletača. Neverica u mogućnost da se svet zaista menja slabi, kao i verovanje da su ratovi način rešavanja problema umesto da su sami deo problema. Godina rata 1999. na Kosovu je za Balkan bila ekvivalent 1989. za istočnu Evropu, samo što će biti potrebno da prođe još nekoliko godina dok neki ljudi u regionu kao i van njega to shvate.

(Tekst je nedavno objavljen u "Vol Strit Džornalu")