Bez pušenja, lova na lisice, šećera, soli, masti...

Uživate li? Ako da, onda je bolje da prestanete s tim. Ova nedelja je nedelja zabrane u Britaniji. Vlada je zabranila i pušenje na javnim mestima i lov na lisice, a jasno je svima stavila do znanja da nema previše lepo mišljenje o onima koji jedu mnogo hamburgera a malo šargarepe.

Za one koji ne odbijaju uživanja ma gde se zatekli, situacija deluje vrlo mračno. Ali to ne iznenađuje. Iza vladine očigledne determinacije da natera ljude da vode bolji, čistiji život, voleli oni to ili ne, leže dva različita motiva – jedan prihvatljiv, drugi ne.

Zabrana lova na lisice spada u drugu kategoriju. Da je primarni motiv ovog poteza bila dobrobit životinja, vlada bi zabranila mnogo toga što se dešava kod savremenih farmera mnogo pre nego što bi obratila pažnju upravo na koji način svake godine umre nekoliko hiljada lisica. Laburistički poslanici žele da zabrane lov na lisice ne zato što nameravaju da pomognu jadnim životinjama, već jer žele da povrede bogate.

Tony Blair, koji ima blagu averziju prema unutrašnjosti, ali istovremeno vodi i klasno zasnovanu politiku, nije neko ko strasno zagovara uvođenje ove zabrane, već se on jednostavno, početkom ove godine, ne tako mudrim potezom, prepustio zahtevima poslanika. Ubrzo je shvatio da je počinio grešku, ali tada je već bilo suviše kasno. Partija je krenula u hajku na krv lovaca na lisice, i konačno ih je stigla.

Ako zakon kojim se zabranjuje lov na lisice nije uperen na dobrobit životinja, vladin dokument o zdravlju nacije objavljen ove nedelje deluje da se makar delimično odnosi na dobrobit građana. Vlade već godinama poručuju građanima da ih pušenje ubija, i iako je veliki broj onih koji su bili dovoljno senzibilni da se skinu s duvana, ostatak od 26% stanovništva tvrdoglavo ne želi da se odrekne ove biljke. U isto vreme, nutricionisti i političari ih neprekidno opominju da treba da preskoče popodnevne čokoladice, da pojedu svoje sledovanje zelenog povrća i da se više kreću, ali mnogi to odbijaju. Štaviše, pušači i oni koji se zasipaju slatkišima su neproporcionalno siromašni, što levicu ostavlja u nezgodnoj situaciji. Ako siromašni odbijaju da sami sebi pomognu, čini se, nešto se mora učiniti da im se pomogne.

Pitanje koliko tačno treba učiniti da im se pomogne dostiže same principe liberalne demokratije. Prema tim principima, vlada je ovlašćena da se meša u ponašanje ljudi jedino u meri u kojoj to ugrožava druge ljude. U suprotnom, dobro informisanim pojedincima treba dozvoliti da imaju sopstveni izbor. Ako žele da se povređuju, to je na njima.

Zbog toga vlada pokušava da zabranu pušenja proda na način na koji to čini. Pasivno pušenje, tvrdi vlada, ubija druge ljude. S druge strane, broj takvih slučajeva je izuzetno mali: u proseku 49 radnika u britanskim pabovima i restoranima svake godine umre od pasivnog pušenja. Kako god bilo, radnici imaju mogućnost izbora. Štaviše, najviše pasivnog pušenja ostvaruje se u kućama; a nedozvoljavanje ljudima da puše u sopstvenim dnevnim sobama unelo bi toliki nivo liberalizma koji čak ni ova vlada nije spremna da toleriše.

Ali, tvrdi vlada, broj ljudi koji umire od pasivnog pušenja je samo deo problema. Nepušači takođe imaju pravo da uživaju u nezadimljenom okruženju kada uveče izađu napolje. Pa, ako ih ima dovoljno, tržište će se potruditi da ih zadovolji; a to sve više i čini. Pušenja više nema u avionima, vozovima, autobusima, pa čak i na najvećem broju fudbalskih stadiona. Ovih dana većina restorana ima delove u kojima se ne puši; u mnogima je u potpunosti zabranjeno pušenje. Kako broj pušača opada, tako opada i broj mesta gde je ono dozvoljeno.

Baš lepo, kažu oni koji se slažu da treba primenjivati ozbiljne mere protiv pušenja i brze hrane; ali nezdravi ljudi predstavljaju teret za zdravstvo, i samim time njih subvencionišu oni koji rade sve što im lekari kažu. Ali to se svakako ne može primeniti na pušače: oni tako brzo i tako rano propadnu da čak i kada se ne uzme u obzir akciza koju plaćaju, oni samo uštede novac državi. I debeli ljudi predstavljaju ekstra trošak za zdravstvo, ali i debeli imaju decu, a vlada još uvek ne predlaže da ih treba ekstra oporezivati za tu privilegiju.

Ono što vlada treba da radi (s obzirom da tržište to neće učiniti) je da informiše ljude. Glavni razlog zbog kojeg je toliko mnogo ljudi ostavilo pušenje je taj što vlade neprekidno insistiraju da pušenje vodi raku pluća, lošoj cirkulaciji i ispadanju zuba. Pušači su učinjeni budalama; a s obzirom da oni to i jesu, učinjena je prava stvar.

Stoga vladin predlog po kojem sastojke u svakom prehrambenom proizvodu treba obeležiti razumljivo za običnog čoveka predstavlja sjajan primer šta vlade treba da rade. Etikete na hrani koje danas imamo su beskorisne: potrošači pred sobom imaju duge spiskove supstanci koje, koliko oni znaju, mogu i da sprečavaju rak i da ih truju. Vlada nije baš sasvim sigurna kako to da popravi. Ima i gorih varijanti od prihvatanja američkog modela gde je hrana tako obeležena da se potrošaču poručuje koliku preporučenu dnevnu količinu, na primer, soli svaki ubistveni snek sadrži. Ozbiljnije edukativne kampanje takođe bi mogle da budu od pomoći.

Nema sumnje da je zabrana pušenja neminovnost. Ona je preskočila Atlantik, i kao mnogi drugi društveni trendovi, od rokenrola do političke korektnosti, i sada zapljuskuje obale zapadne Evrope, a uskoro će zauzeti i kopno. Ipak, promene ne moraju uvek da budu progresivne. Liberalna demokratija zahteva da vlade treba da informišu ljude, a zatim da ih ostave da sami čine svoje greške. Ako žele da budu debeli, da smrde na pepeljare i rano umiru, neka ih.