Kinezi se bacilli na pravljenje ajvara

Ova crvena "špica" najbolja ti je za ajvar... Jesi li zapamtila: pečeš, ljuštiš, melješ, pa kuvaš, komanduje baba Bosa kosookoj učenici

Upekla zvezda, a vreme joj nije. Zainatila se nedelja. Navalile vaskolike narodne mase na "pošast" zvanu ajvar. Razlego se miris "ljutike", luta novobeogradskim blokovima. Baba Bosiljka je godinama pretplaćena na utrinu iza naselja dr Ivana Ribara, sa pogledom na romsku koloniju skućenu na obližnjoj peščari. Između nje i ajvara odavno nema nikakvih tajni, nema ni izazova. Mnoge su žene pokušale da vireći preko ramena "kupe" Bosiljkinu tajnu, ali avaj. Guru s juga je ostao neumoljiv.

Međutim, dogodilo se čudo. Ne samo da je Bosiljka odlučila da majstorije ovog filigranskog zanata konačno prenese na drugog, već je izbor pao na Niu, kosooku naturalizovanu Beograđanku, poreklom iz zemlje gde je ajvar nemoguće spelovati, a kamoli praviti.

- A, što da ne! Pa to su sad naši, bre. Deca im nose naša imena, ići će u naše škole, pa za koju godinu ćemo kod njih i na slave da idemo - pravda Bosa svoju odluku. Nia kao i svaki šegrt ćutke posmatra šta majstor radi. Njeno je zaduženje da po pečenju ljušti paprike, pita šta joj nije jasno, i ne ljuti "milostivu" baba Bosu.

- Voli ajvar, voli rostil, voli pitu. Oce da budem srpska domacicu - ne skrećući pogled sa učiteljevih ruku, veli ne preterano razgovorna Nia. Šta ćemo, sedamo ćutke i mi. Gust i ljut oblak dima sa sklepane pečenjare kinji čula. Nikud vetra da ga nekud raznese. Zastaju da koji put lanu psi lutalice.

- 'Oće li to baba-terajući kljuse pred sobom dobacuje Ciga u prolazu ka peščari.

- 'Oće more - lakonski odgovara baba Bosa.

- Ova crvena "špica" je najbolja za ajvar. Gledaj kako puca dok se peče. Jesi li zapamtila: pečeš, ljuštiš, melješ, pa kuvaš. Dodaješ patlidžan, paradajz, konzervans i malo zelene paprike da dobije svetlu boju i rezak ukus - još su stari Latini rekli da je "ponavljanje majka učenja" pa što ne bi i baba Bosa. Nia manirom učenika uhvaćenog u neznanju smerno klima glavom, a izgleda kao da joj baš ništa nije jasno. Šta će njoj ova lokalna "muka" pored svih čudesa koje je iznedrila njena nacionalna kuhinja.

Kako to obično biva, baba Bosiljkin primer je naprasno odlučila da proprati još po koja komšinica, pa se poljanče za tili čas premetnulo u paprikarsku komunu. Jedan za drugim izlaze nasilno mobilisani muževi vukuć sebe, džakče paprika, lonac i nešto "suvaraka" za potpalu. Po koje pivo je tu da se ne prekine vekovna tradicija "blagosiljanja" berićetnog posla.

Gore već tri vatre, a sprema se još koja. Čudo jedno kako se čovek ni posle decenija života u gradu ne odriče sitnih zadovoljstava iz zavičaja. Još da hoće da nikne po koja šljiva, eh...

Žene su poslovično raspoložene za razgovor, muževi nepoverljivi, opet poslovično.

- Pa, šta očekuješ da ti ja sad kažem o ajvaru. Ajvar, ko ajvar. Svako ga sprema kako se naučio, a stomak nema oči, ni usta pa da maniše - skromno će jedna od novopridošlih gospođa.

- Sad će meni zaove, one mogu da ti pričaju kol'ko ti volja. One su me kao mladu nevestu i učile kako se sprema - opet će skromno.

- Evo mi snajke, zapela, 'oće i ona da nauči, a ja joj kažem - pusti, bre, dete ćorava posla dok ne moraš, imaćeš kad da spremaš dok ti se ne smuči - ne tol'ko zbog snajke, koliko zbog raskrupnjalog sina ostavljamo gospođu njenom poslu.

Danu se već nazire kraj, ali ne i ovoj strateški važnoj raboti. Još dugo će se izgleda u gustom i ljutom dimu gubiti soliteri ovog priručnog "sela". Još da hoće da nikne po koja šljiva, eh!