Poruka pukovniku Helviju

Gruzijski „blickrig”. – Uzbuna u američkoj ambasadi u Ukrajini. – U Srbiji smo radili besplatno, ali u inostranstvu dobijamo honorar

Oni ne pripremaju upadanje komandosa i pripremanje atentata. Oni nisu prethodnica mornaričkih foka ili marinaca. Prema teoriji američkog pisca Džona Šarpa, gurua teorije o nenasilnom otporu, oni su samo majstori „političke džiudžice”.

Dok u novosadskom kafiću „Apolo” ispija kapućino, u gradu koji se guši na kiši i olujnom vetru, tridesetogodišnji Aleksandar Marić pre podseća na nezaposlenog momka koji gluvari slušajući Željka Samardžića, nego na državnog neprijatelja snažne Ukrajine i moćnog Leonida Kučme.

Sofisticirana tehnika izborne kampanje, bazirana na nenasilnom otporu mladih ljudi, koji akcijama parodiranja režima podrivaju njegove temelje, svojevrsni andergraund pokret tajne revolucije koja iz temelja menja Srbiju – to je bila tema diplomskog rada Aleksandra Marića uoči 5. oktobra 2000. godine.

Momak je posle „magistrirao” u Tbilisju, kada je postavio temelje organizaciji Kmara, nastale integrisanjem četiri najveće studentske organizacije.

U Gruziji je obavljen „blickrig”, kaže Marić, koji je sprovodio obuku tamošnjim opozicionarima, protivnicima starog Ševarnadzea.

Oni su načinili transplantaciju „Otpora”, uz neophodna prilagođavanja organizmu Gruzije.

Trebalo bi da su on, i njegov saborac Stanko Lazentić sada najbolji drugovi Sakašvilija, čoveka koji je zaseo na predsednički tron Gruzije.

– Posle promena, Sakašvili nas nije zvao ni na „ćepi” (piće) – smeje se Marić.

Njegov mobilni telefon zvoni. Poziv iz Ukrajine. Na vezi je Marko Marković, mladi Srbin koji od 1997. godine živi u Ukrajini, njihov saborac u planu da organizuju nevladine organizacije protiv predsednika Kučme, uoči predstojećih predsedničkih izbora. Marković obaveštava Marića da zvanični Kijev demantuje Marićevu izjavu prema kojoj je „noć uoči deportacije iz Ukrajine proveo u zatvoru”.

– Problem takvih režima je što mi radimo sve legalno, ne kršimo nijedan zakon. Ni ukrajinski, ni bilo koji drugi – kaže Marić. U utorak uveče, nije mu dozvoljen ulazak u Ukrajinu. Deportovan je sutradan ujutru.

U Ukrajini je sa Lazendićem prisutan skoro dve godine. U početku su delovali kao savetnici za njihove studentske i nevladine organizacije, kojima su im prenosili tehnike borbe iz doba borbe Miloševića. Prenosili su im duh „Otpora”.

Tamošnji mediji su ih nazvali „srpska-radikalna ekstremistička organizacija” tako da ispada, kaže Marić, da smo ekspozitura SRS-a. Marić i Lazendić, u majici „Otpora”, iz kafića poručuju: „Tomo (Nikoliću), nemamo nemamo nikakve veze sa tobom”. Doduše Lazendiću, koji radi u gradskoj upravi Novog Sada Maja Gojković je šefica.

Kakva je bila njegova „aerodromska noć”?

– Noć nisam proveo u bescarinskoj zoni, kako tvrde tamošnje vlasti, već sam sedeo u zatvoru koja ima tri ćelije, napravljene od rebrastih žica. U prvoj se nalazila mlada žena iz Konga, u drugoj jedan pripiti Šveđanin, a u trećoj pored mene, bio je student kome je zabranjen ulaz u Ukrajinu. Stražar se zvao Kolja. Policija je bila izuzetno korektna. Oduzeli su mi pertle, mobilni telefon, punjače, kablove.

Dvojica pripadnika aerodromske policije smestila su Marića u avion za Budimpeštu.

Naša ambasada nije reagovala, dok su predstavnici američke ambasade proglasili uzbunu. Došli su na aerodrom u roku od dva sata od kada je Marić priveden.

– Amerikanci su pratili moj put nazad, da bi se uverili da sam bezbedno sleteo na teritoriju Mađarske, to jest EU. Naša ambasada nije htela da se meša. Nemamo mi ništa s njim, bila je njihova nezvanična reakcija – kaže Marić.

Ali, odakle takvo interesovanje Amerikanaca za momka iz Novog Sada? Zvanično, to interesovanje je normalno, jer je on angažovan u Ukrajini kao savetnik američke nevladine organizacije za širenje demokratije „Fridom haus”.

Ali, početak jednog divnog prijateljstva možda je začet u konferencijskoj sali budimpeštanskog hotela „Hilton”, kada je famozni američki pukovnik Helvi držao seminare članovima „Otpora”.

Prema pisanju „Njujork tajmsa”, Helvi im je govorio: „Pronađite nenasilne načine da pridobijete autoritet. Pogledajte Majnmar. Tamo je opoziciona nacionalna liga za demokratiju uzela farmerski šešir za svoj simbol. Svi su počeli da ga nose. Režim je pokušao šešire da proglasi nelegalnim, ali, takva represija je samo isprovocirala provalu besa”.

„Oko Helvija je napravljena fama. Helvi je sebi digao cenu. A Ameri preko njega svojoj administraciji, kažu `moderni čegevaristi`, kako ih ponekad nazivaju. Če je bio komunjara, mi smo demokrate”, kažu najbolji polaznici budimpeštanskog seminara.

Da li su ovi momci strani plaćenici, ili, ne daj Bože, rade za CIU? Oni tvrde da ne rade za strane službe ili agencije.

– U Srbiji smo radili besplatno. Ali, u inostranstvu dobijamo honorar. Ovde bismo dobijali mnogo više kada bismo radili za kompanije, stranke... Mi rizikujemo svoje živote, jer su mnogi ulozi u igri. Nas nije imao ko da obuči na način na koji mi obučavamo druge. Mnogi mediji nas optužuju da smo špijuni, strani plaćenici. Sada postoje tako sofisticirane mere špijunaže da im nisu potrebna dva klipana iz Srbije. Kampanja „od vrata do vrata”, neposrednog kontakta na terenu, do tada se nije primenjivala u Srbiji. Sada tu kampanju izvode sve političke stranke: čak i radikali i socijalisti. Da li su oni strani plaćenici?