Nema oštrih rezova

Veliki deo društva nije za promene, privržen je komunizmu. Zahteva da se nađu izvori koji će pokriti narastajuće deficite i da se trajno obezbedi da društvo više troši nego što proizvodi. Taj poredak ima mnogo pristalica, njegova parola je „Broz je bio bolji” i ima samo jedan nedostatak: ko će sve to da plati?

Ovom opaskom dr Miodrag Zec, profesor beogradskog Univerziteta, ilustruje sadašnje probleme u ekonomskom razvoju, što se već ocenjuje kao tranzicioni zastoj. U intervjuu za „Politiku” dr Zec ukazuje na „crne” tačke sadašnje ekonomije.

– Drugi deo društva je za promene sa parolom idemo u narodni kapitalizam. Svi samoupravljači će postati akcionari i njihov stav je: „Ako su preuzeća dobra ona pripadaju radnicima, a ako su loša onda su državna i ona treba da obezbedi kredite, plate i kupce, sanaciju i restrukturisanje – kaže dr Zec.

A šta je sa raznim domaćim „finansijskim oligarsima”?

– Veliki deo finansijske oligarhije iz bivšeg i sadašnjeg režima kaže da narodni, u našim uslovima samoupravljački, kapitalizam nije moguć. Počeo je masovni proces preuzimanja preduzeća i traže se beneficirani uslovi za domaći krupni kapital i njihova je teza „srpski domaćini”, odnosno nacionalni kapitalizam. Kada se ostvari dominacija nad ključnim resursima ništa ne sprečava da se preduzeća u drugoj fazi prodaju pravim strancima ili „našim strancima”, odnosno of-šor firmama.

Veliki deo intelektualne elite se praktično etablirao u „državni krizni menadžment” koji upravlja krizom, radi u vladinim i nevladinim organizacijama i ostvaruje pristojnu tranzicionu rentu. Izgleda da je interesantnije raditi u kreiranju ambijenta nego u privredi oprobati praktične efekte tog ambijenta.

Gde su ostali?

– Ostali pokušavaju ući u neku od ovih grupa, okreću se sivoj ekonomiji ili stoje u redovima za vize.

Koji su, dakle, ključni problemi tekućeg funkcionisanja ekonomije?

– Ključni problemi kulminiraju umesto da se rešavaju: inflacija, deficit budžeta i deficit platnog bilansa. Trajna karakteristika našeg društva je da neprekidno troši više nego što proizvodi i da se iscrpljuju izvori pokrivanja deficita (donacije, krediti, privatizacija, reprogramiranje dugova). To ponovo otvara pitanje inflacije kao sudbine.

Populizam cementira postojeća prava na potrošnju, a izostanak reformi ne doprinosi da privreda nosi teret socijalnih rashoda. Stvara se uverenje da je moguća bezbolna tranzicija koja se nudi u predizbornim programima a koja je nesprovodiva. Uravnoteženje platnog bilansa se pokušava rešiti restrikcijama, a ne stimulacijom.

Kako komentarišete zastoje u privatizaciji i strukturnim reformama?

– Start nove vlade je obeležio zahtev za reviziju i poništavanje privatizacije što se sada vraća kao bumerang. Usporena je klasična privatizacija (aukcije i tenderi), startovao je novi Zakon o hartijama od vrednosti koji je uneo haos na finansijskom tržištu i umesto prodaje državnih paketa iz Akcijskog fonda omogućio većinska preuzimanja koja trajno eliminišu mogućnost prodaje državnih akcija u preduzećima. Otvorena je borba za mesta na kojima se diriguje masivnim procesima preuzimanja (Komisija za hartije, Centralni registar, brokeri, menadžment preduzeća, Komora...)

Šta je, onda, potrebno hitno rešiti?

– Ubrzati prodaju akcija iz Penzionog i Akcijskog fonda. Ključna preduzeća koja su privatizovana krajem 2000. godine (Knjaz Miloš, Bambi, Soko Štark, Toza Marković...) ostala su u Akcijskom fondu upravo zbog borbe ko upravlja daljom privatizacijom – država ili menadžment tih preduzeća.

Zatim, vlada najavljuje uvođenje upravljačkih akcija za državni udeo što će otvoriti dalju eskalaciju politike u preduzećima (svi političari će ući u upravne odbore) što nikako nije rešenje. Javna preduzeća, mešovita (Telekom i Mobtel) pokazuju da i u njima nema dobiti i pored toga što u upravnim odborima sede ključni politički faktori. Ključ je u privremenom uvođenju prioritetnih akcija (obavezna dividenda) i ubrzanoj prodaji državnog paketa i akcija malih akcionara strateškom investitoru. A tu je i donošenje Zakona o denacionalizaciji i dogradnja Zakona o privatizaciji kojim se uređuje distribucija akcija (iz tenderskih privatizacija) stanovništvu, restrukturisanje velikih preduzeća, sprovođenje usvojene stečajne procedure.

Šta je sa prihodima iz privatizacije?

– Vlada je suočena sa deficitom i inflacijom i stoga vrši pritisak na Agenciju za privatizaciju i Narodnu banku da one reše ove probleme. Ovde želim da upozorim da ukoliko se ne reši suština privrednog sistema mi ćemo ostvariti samo kratkoročni predah, a nećemo obezbediti makroekonomsku ravnotežu jer prihodi od privatizacije odlaze u potrošnju a ne u otplatu spoljnih i unutrašnjih dugova i razvoj. Državna potrošnja hrani inflaciju i deficit platnog bilansa.

Prihodi iz prodaja akcija koje su besplatno podeljene po ranijim zakonima ili uspešnih privatizacija po Zakonu iz 2001. praktično stimulišu inflaciju i deficit platnog bilansa.

U nepromenjenim okolnostima, ogroman novac koji stiže u pojedine sredine (Apatin, Niš, Aranđelovac) praktično se ulaže u nekretnine, automobile, čime se gura inflacija i deficit platnog bilansa a ne otvaranje novih preduzeća i novo zapošljavanje. To pokazuje da je u toku samo još jedna imovinska preraspodela, a ne uspostavljanje novog sistema.

Kod takvih problema, koje su nam alternative?

– Mislim da nedostaje vizija kakvom društvu težimo i kakvo je naše mesto u globalnoj ekonomiji. Na sceni su brojne ideje i inicijative, ali se u tekućoj turbulenciji još uvek ne vidi buduća konfiguracija – rekao je na kraju dr Miodrag Zec.