Milorade, pusti film!

Posle više od godinu dana u Loznici je ponovo počeo da radi bioskop zbog čega su srećni svi ovdašnji filmofili, ljubitelji bioskopskog polumraka i velikog platna. Srećni oni, ali niko kao Milorad, oči mu sijaju, razleteo se po kabini, s kojom nije drugovao tačno 386 dugih dana.

Pomislio je da neće dočekati da ponovo pusti film, da pokrene tri decenije staru aparaturu i čuje iz polutame bioskopske sale ono drago, prisno: "Milorade, pusti film". Srce je ponovo na mestu Miloradu Živkoviću, kinooperateru iz Loznice, koji je u biskopu počeo da radi pre 37 godina, zavoleo celuloidnu traku i ta ljubav, nesmanjenom jačinom, traje i danas.

Četiri projekcije dnevno

Milorad je davne 1967. počeo da radi u bioskopu kao honorarac da bi od 1974. dobio stalan posao, a već naredne otišao u Zagreb da dobije "ćage" za kinooperatera četvrtog stepena. Tri godine je putovao na liniji Loznica-Zagreb i uz školovanje radio, spojio teoriju i praksu, pa ispade dobro. Od 1979. samostalno poče da vodi i brine se o bioskopu.

- U to vreme servis nije bio blizu da neko brzo dođe ako se tehnika pokvari, a publika ne može da čeka projekciju. Tada sam pored puštanja fimova morao da savladam održavanje tehnike i budem i majstor - priseća se Milorad. Seća se i da je u srećna vremena godišnje prikazivano od 50 do 70 fimova, s tri do četiri projekcije dnevno.

Nije bila retkost da projekcije počnu ujutru i traju do ponoći. Kada je svojevremeno radio i bioskop na Gradilištu, predgrađu Loznice, onda je isti film davan u oba bioskopa. Prva rolna krene u Loznici, pa kad se završi nosi se na Gradilište. Milorad se onda vraćao u Loznicu da pusti treću rolnu, a drugu da odnese na Gradilište.

U to vreme su filmovi obično bili spakovani na tri rolne a, kako kaže, niko nikad nije primetio da film nije iz jednog dela i nije ni slutio da se za tih sat i po trajanja film vozao na relaciji Gradilište-Loznica i nazad. Onda su došle devedesete, ratovi, propadanje...

Nije Milorad dao da bioskop prestane da živi pa je, u vreme kada su po Srbiji pokretne slike gotovo zamrle, nastavio s projekcijama a tako je bilo i nesrećne 1999. kad su padale bombe. Oni bombarduju, a Milorad pušta filmove. Za njegovog radnog veka bioskopa jedino nije bilo proteklih godinu dana, kada je počela rekonstrukcija Vukovog doma kulture, a majstori umesto dva ostali 12 meseci. - Ta godina bila je možda i najteža u mom životu. Navikao sam da svako veče dođem ovde, sa svakog službenog puta sam prvo došao u bioskop pa tek onda kući. Kada sam u septembru počeo s probama tehnike i pustio prvi žurnal došlo mi da zaplačem od sreće. Onda sam danima puštao stare žurnale od po pola sata za svoju dušu... Sednem sam u salu i uživam, a srce veliko k'o kuća. A kada sam prvog oktobra opet video ljude kako sede u sali i gledaju film bio sam uzbuđen, pa me malo držala i trema da li će sve ići kako treba, a išlo je Bogu hvala - kaže Milorad ponosno. Čovek preko čijih ruku je prešlo na hiljade kilometara filmske trake smatra da za bioskop i pored svih tehničkih novotarija ima budućnosti.

Od filma se neće rastajati

- Ništa ne može da zameni profesionalnu filmsku traku od 35 milimetara, atmosferu bioskopa, polumrak, veliko platno, emocije kada na stotine ljudi, gledajući film, reaguje kao jedan, smeju se, plaču... to samo može bioskop - ubeđeno govori Milorad koji naredne godine ide u zasluženu penziju, ali se od filma neće rastajati. Sve je isplanirao. Uzeće jednu pokretnu aparturu i montiraće je kod svoje kuće pa kada se zaželi fimova, eto projekcije.

- Ovde sam proveo više vremena nego kod kuće. Šta je potrebno za ovaj posao? Pre svega ljubav prema filmu, tehnici s kojom radiš i da voliš narod koji ti dolazi u bioskop - priča legenda lozničkog bioskopa. Ušao mu pod kožu, pa i kad postane penzioner neće moći Milorad da ne svrati, da pogleda neki film, oseti dah pune sale i vidi onaj poznati svetlosni snop koji iz kabine kinoopratera "šalje" pokretne slike na veliko platno.