Partije čine građane nemoćnim

Političke stranke presudno utiču na politički život Srbije. Tako je i u većini drugih zemalja, posebno onima koje su skoro prošle i koje prolaze proces tranzicije.

U Srbiji je oko dve petine građana naklonjeno političkim strankama, polovina populacije je prema političkim partijama potpuno ravnodušna ili nije u stanju da taj odnos definiše, dok svaki deseti izričito tvrdi da nema stranke koja mu je bliska i da stranke uopšte ne podnosi.

U vreme izbora i velikih političkih potresa broj građana koji se svrstava uz stranke penje se i do 60 odsto, ali kad navedene okolnosti nestanu i sve se vrati u normalu, procenat se spušta na 40. Većina pogleda na svet politike i na društveni život uopšte stranački je obojena. Umesto da posreduju između građana i vlasti, stranke najčešće uzurpiraju vlast ili se bore za takvu priliku.

Na drugoj strani javlja se sindrom prikrivanja pozicije, odnosno želja našeg čoveka da prikrije uticaj koji na njega ima stranka, iz prostog razloga da ne ispadne kako nije u stanju da misli svojom glavom. Retko ko hoće da prizna kako će glasati za kandidata stranke koja mu je po programu i vokabularu njenih lidera najbliža, iako taj kandidat nema ni minimum potrebnih kvaliteta za obavljanje date funkcije. Naravno, ima i onih koji otvoreno priznaju da im je draža stranačka boja kandidata od njegove sposobnosti.

Rezultat izbora gradonačelnika Beograda diktiran je, u prvom redu, stranačkim opredeljenjima Beograđana.

Građani „tuđim kandidatima“ traže dlaku u jajetu, a kod svojih ne vide ni osnovno neznanje i nekompetentnost. Tako opredeljeni građani veruju svom kandidatu čak i kad priča prave političke, privredne i društvene bajke, dok onom drugom ne veruju čak ni kad daje potpuno realna obećanja, ostvariva i u najtežim uslovima delovanja.

Evo kako, na primer, izgleda kombinovana predstava o jednom od kandidata za koga većina građana misli da je najstručniji od svih kandidata da obavlja posao gradonačelnika Beograda. Reč je o Nebojši Čoviću, kandidatu Socijaldemokratske partije. Kao njegove prednosti i posebni kvaliteti navode se iskustvo u upravljanju gradom i u privredi („On zaista zna kako se to radi“), realističnost („Tu nema praznih priča, on obećava samo ono što može da ostvari“), odlučnost („Raskrstio sa Miloševićem, a ko je to još tako javno uradio?“), to što je „na jugu Srbije pokazao je kako može da se radi i u najtežim uslovima“, to što nema iza sebe „kadrove“ kojima mora da obezbedi fotelje i stručnost („Nije ni pesnik, ni filozof, a ni stručnjak opšte prakse, čovek zna da radi“).

Na drugoj strani, učesnici naših fokus grupa, sa kojima smo obrađivali ovu temu, navodili su i određene mane ovog kandidata i nedostatke uočene u ovoj kampanji: nema značajniju stranku koja bi ga podržavala, pregovarao sa Demokratskom strankom pa sa Bogoljubom Karićem i tek na kraju pravi savez sa Socijaldemokratskom partijom. Nijedna društvena grupa ne prepoznaje ga kao svog kandidata. Nema podršku medija i kasno je počeo kampanju.

Kako se ljudi odlučuju kome dati svoj glas? Upravo u tom „dati“ je suština razumevanja izbora - glas se daje i nešto se traži za uzvrat. Političke stranke koje se kod nas takmiče ili, bolje rečeno, bore za vlast, nude obećanja i za njih traže glas. To objašnjava visoku apstinenciju građana na izborima: građani im ne daju glas, njima tj. političarima i političkim strankama.

Na našim fokus grupama pri pomenu predizbornih obećanja kandidata za gradonačelnika Beograda obično je dolazilo do gromoglasnog smeha prisutnih. Toliko se obećavalo da je to izgubilo svaki smisao. Zaboravilo se na jednu od najvažnijih poruka propagandista: „Nemojte lagati. Ako već prihvatate mogućnost da nešto slažete, ne činite to bez velike nužde. Ako već lažete, pazite da vas ne uhvate.“

Kad se čak i površno analiziraju ponude kandidata, onda je uočljivo da tu nigde nema ni slova o problemima koji će, sigurno je, nastupiti i na eventualnom putu realizacije obećanja, a da se ne spominje stvarna situacija.

U razgovorima sa nekoliko grupa Beograđana tražili smo da se na početku izjasne za koga će glasati i da to urade posle dva sata razgovora. Došli smo do rezultata da ta dvočasovna rasprava gotovo nikoga nije pokolebala. Izneti argumenti i kontraargumenti na malo koga su delovali. Jedino se pokolebalo nekoliko građana koji nisu nameravali da izađu na izbore. Oni su na kraju rasprave rekli da će ipak izaći.

Ovakav nalaz potvrđuje hipotezu da jednom izborno opredeljeni građani ostaju pri svojim opredeljenjima, a da samo sa približavanjem dana izbora raste broj građana koji iz stanja neopredeljenosti prelaze u stanje odluke da izađu na izbore.

Izbori favorizuju stranke a ne ljude. I dok je to na parlamentarnim izborima gotovo isto kao i svuda u svetu, dotle smo se u slučaju lokalnih izbora pridružili manjem broju zemalja. Kao da ne možemo bez delegatskog sistema - mi biramo jedne, a onda oni biraju druge koji će nam kazati kako su baš oni izabrani našom voljom i našim glasovima.

Tako partije postaju još moćnije, a građanima se oduzima i poslednja šansa da koliko-toliko utiču na stvari oko njih.

*Autor je saradnik Instituta društvenih nauka u Beogradu