Pljunuti original

Svilanović se izvukao - niti je potpisao za Čovića, niti će - mada je njegov potpis, pljunuti original, figurirao na Čovićevoj listi onih koji su podržali kandidaturu lidera DA za beogradskog mera. Ali, šta će raditi desetine, ili stotine, ili hiljade drugih čiji su potpisi isto tako ubačeni u one kupusare koje najmljeni dečaci donose pred izborne komisije, ali koji (ljudi) nemaju tu sreću (ili nesreću) da su poznate ličnosti, pa da onda njihovo ime na ovaj ili onaj način bude abolirano. Novi Sad i tamošnja grozničava trka za gradonačelnika otkrili su prvi ovo falsifikovanje potpisa kao jednu anomaliju a lek koji je tamo pronađen - a koji Svilanović zasad nije uzeo da iskoristi - sastoji se u tome što su predmeti dati u ruke sudijama.

Da li će se taj lek pokazati kao efikasan neizvesno je, tek verovatno sud ostaje prvi i poslednji oslonac i odgovor onima za koje smo se u prethodnim redovima upitali šta da čine kad vide, ili čuju, da potpisom navodno podržavaju ovoga ili onoga a da u stvarnosti s tim nemaju nikakve veze. Jasno je i bez neke goleme pravne ekspertize to da falsifikati koji su se namnožili, i čiji cinizam ponekad može biti i duhovit, spadaju u red kršenja ljudskih prava (da slobodno biraš i budeš biran ), te da shodno tome dolaze i pod sankcije oni koji ta prava ugrožavaju ili krše. Ali, ima možda jedan đavolski alibi za celu ovu situaciju: teško, naime, da ima takvog praktičnog uma koji može da smisli efikasnu, preciznu i sveobuhvatnu kontrolu u onoj šumi potpisa koje kandidati predaju izbornim komisijama. Naročito je to teško izvodljivo za mesta gde su potrebne desetine hiljada onih koji nekoga podržavaju. Sudija Kljajević (interesantno, i on kao i Sonja Brkić pod udarom centralne vlasti, a šefovi su velikih gradskih izbornih komisija, beogradske i novosadske ) može biti dokaz ove naše teze: čovek nema iluzija o savršenstvu sopstvenog rada, pa se više predaje zahtevima "realizma" nego "idealizma".

Ali, nešto za šta, ipak, nema alibija jeste sistem, odnosno zakonom ustanovljena pravila o broju potpisa. Zbilja se ispostavlja kao nerealan zahtev da se za kandidaturu za gradonačelnika Beograda, na primer, mora sakupiti više od četrdeset hiljada potpisa, a za kandidaturu za predsednika Republike četiri puta manje. Ovaj poznati i već korišćeni primer, međutim, ne treba razumeti kao opravdanje za epidemiju falsifikovanja potpisa, nego samo kao objašnjenje o korenima te pojave. On je, najzad, i neko naravoučenije o tome da bi sistem ustvari morao biti taj koji ljude primorava da rade ono što treba, a ne ono što ne treba.