Pa, da se razilazimo polako…

Nisam bio tužan sinoć. Izgubili vaterpolisti, izgubili, pa šta. Na kraju, zar su oni morali da pobede Madjare da bi nam stvorili iluziju da smo na Igrama ‘dobro prošli’. Nismo i to je cela priča.

A sjajno je sve funkcionisalo, Grci se ‘istakli u akciji’, bio sam medju onima koji su očekivali da će biti problema, skoro da sam se plašio ‘raspada sistema’. Nisam bio u pravu i dobro je što nisam.

Taj vaterpolo je malo pokvario poslednji dan, (sada malo, pet minuta posle utakmice, kada sam odlučio da ne gledam proglašenje pobednika, bilo je i više), inače je bilo uživanje šetati atinskim ulicama. Domaćini, volonteri, predstavnici organizatora izgledali su sasvim umorno, kažu iskreno ‘da je trajalo još nekoliko dana ne znaju kako bi izdržali’. I smeju se, svi im gosti dragi, kače do iznemoglosti značke i bedževe, srdačno se pitaju sa ‘neobeleženima’ ko su i odakle su.

A ovi ‘Ko Su I Odakle Su’ skroz se pomamili. Dvadesetak Brazilki i Brazilaca igraju sambu na ulici, ko bi im se pridružio – naravno svako, potpuno zatvorili ulicu. Nije strašno, pešačka zona, može i okolo. A okolo Madjari veseli, što i ne bi bili, 17 medalja, pobeda na vaterpolu za kraj, donela im Nataša Janić dve, al’ nisu za to krivi Madjari. Siguran sam. I ništa, nisu mi bili simpatični (trenutak slabosti), što baš oni da pobede, što baš njima Nataša da doda dva ‘zlata’, mogli su i oni koji su danima pokušavali da prodaju ulaznice za finale košarke ili odbojke da se provesele poslednjeg dana.

Veselili se zato Italijani, čudnom ishodu maratona, Hrvate nisam video posle rukometa, to se igralo predaleko od ‘Akvatik Centra’ i Olimpijskog stadiona. Izgleda da se igralo predaleko i od ostalih ekipa koje su učestvovale na Olimpijskom turniru, mnogo su bolji. Danci su se bolje organizovali, pa se lepo ponapijali u centru grada u slavu svojih rukometašica. Nemam nešto sluha, ali njihovo pevanje je pre simpatično nego prijatno za uvo.

Australijanaca i dalje ima dosta, valjda im daleko kuća pa ne žure, a meni omiljena ekipa dodatno se opremila. Ogromnog kengura ‘na naduvavanje’ nose od početka, sada imaju i sličan čekić i gumene gitare. ‘Prvi komšije’, Novozelandjani brojni, ali, manje živopisni, sportisti i navijači zajedno, favorit je košarkaš u majici ‘SCG’ zamenjenoj u sklopu opšte akcije ‘Daš-dam’. Brojne su trampe, najbolje su prošli Brazilci, neka tamošnja banka ‘slala’ ih je sa punim rančevima majica ‘Forca Brazil’, ovi ih, iskusno, nisu delili nego menjali i sada se vraćaju sa gomilom suvenira.

Suvenire su pokupili i gledaoci svečanog zatvaranja, plastične stabljike pšenice (sigurno simbolika neka, meni ne baš jasna), a zatvaranje mi se (gledao sam skoro pola) dopalo manje od otvaranja. Nekako mi je bilo skoro kao višak. Gotovo je, trebalo bi da se putuje.

A opet, red je da se proslavi završetak ‘velikog posla’. Dobro obavljenog, ‘odmeriše se’ svi koliko ko vredi, izdeliše se silne medalje, slavilo se, manje tugovalo. To je valjda ‘olimpijski duh’, isprazno mi je zvučalo dok nisam osetio, kada pobediš, srećan si, kada izgubiš, guraš dalje, čini mi se da tako svi rade. Nadam se, ipak, da neće i predstavnici SCG, ako se nastavi trend zvani ‘nismo nezadovoljni’, bojim se da ćemo u Pekingu biti zadovoljni jednom ‘bronzom’ i ‘solidnim’ petim, devetim ili sedamnaestim mestima… Videćemo.

Ne znam kako se ovakva pisanija završava, ali, gotovo je. Mora da se ode kući, mora da se radi… I neka, kako je, da je – moje je, drago mi je što se vraćam. Al’, bilo je lepo u Atini.