Život između ikone i sekire

Za mene ovaj svet definitivno ide u pravcu stvaranja vlastite realnosti. Zbog toga i stvaram pozorište, jer na realnost koja me okružuje ne mogu da pristanem

Prestižni festival „Budva grad teatar“ završen je predstavom „Sto minuta“ reditelja Tomaža Pandura, rađenoj po motivima romana „Braća Karamazovi“. Te večeri na Citadeli, nekim čudom, jak vetar zbog koga je izvođenje dovedeno u pitanje se stišao. A nakon izvođenja, žiri (Jovan Ćirilov, Budimir Dubak i Nenad Prokić) doneo je jednoglasnu odluku da ovogodišnje priznanje „Grada teatra“ koje obuhvata diplomu i bibliofilsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja, pripadne Panduru. Priču o, kako je sam reditelj rekao, aerodromu za lansiranje duša u kosmos dočarali su Goran Šušljik, Stefan Kapičić (umesto Sebastijana Kavaca), Livio Badurina, Feliks Stroebl, Sonja Vukićević, Vesna Milek, Olga Pakalović i Hristina Popović. Dramaturgija je delo Livije Pandur, scenografija - Marka Japelja. Kostimograf je Jelena Proković, a autor muzike Ričard Horovic. Reč je o teatarskom ostvarenju koje je dobilo prestižno priznanje na internacionalnom festivalu u Bogoti, u konkurenciji 400 predstava iz celog sveta.

Govoreći o tome za „Blic“, Tomaž Pandur kaže: „Zapravo svaka reakcija publike je priznanje. Nije to samo floskula. Bilo pozitivna bilo negativna reakcija znači da smo izazvali emocije. Dakle, potvrđuje tezu o moći pozorišta i činjenicu da je teatar jedan živi organizam. Sa svakom predstavom ‘napadaš’ određene emotivne i intelektualne nivoe. Ako se dogodi bilo koja ekstremna reakcija znači pozorište deluje.

Poznata je vaša teza da je pozorište misao koja se kreće. Kako se kreće u „Sto minuta“?

- Kreće se tako što na neki način prostor pretvara u vreme. Mi smo zapravo pokušali da napravimo jednu novu alhemijsku formulu: misao koja se kreće u prostoru i u vremenu i tako postaje energija.

Govori se o totalnom teatru, novom dobu, a polazite od klasika Dostojevskog i njegovog romana „Braća Karamazovi“...

- Uvek se krećem tu negde, kod tih tema i tih autora koji su, paradoksalno, sami sebi dovoljni. Potcrtao sam vreme. Moje otkriće sastoji se u tome da je zapravo glavna tema karamazovske priče kratka istorija vremena. Naravno, aplicirana na jednu porodicu. Dakle, ona je potpuno metafizička ideja koja se kreće u krugu prepoznatljivosti. Jasno, u drugom aspektu Karamazovi su razapeti između sekire i ikone, odnosno između dva pola. Moj osećaj, ne samo u pozorištu nego i u životu, jeste da smo svi zapravo razapeti između neba i zemlje. To je neki univerzalni kod i najuniverzalnija matrica za novo pozorište. Moć pozorišta je u tome da nebo i zvezde spusti na dohvat ruke.

Makar u iluziji?

- Pa, sve je to iluzija. Sve je to samo privid. I naši životi su samo privid.

Kako se u „Sto minuta“ odnosite prema pitanjima Boga koje je u samom romanu veoma bitno?

- Pojmovi Boga i vremena za mene su jednaki. I Bog i vreme i lepota i strah i ljubav... To su kategorije koje postavljam na isti nivo. Osnovni egzistencijalni porivi. Za mene je to vrlo intimno pitanje na koje predstava ne odgovara, ali ga otvara. Podseća na ponovno buđenje u vremenu; pronalaženje sebe. Za mene ovaj svet definitivno ide u pravcu stvaranja vlastite realnosti. Zbog toga i stvaram pozorište, jer na realnost koja me okružuje ne mogu da pristanem. Ne mogu da budem čak ni deo te stvarnosti u koju ne verujem, s kojom nemam ničeg zajedničkog. S godinama, jasno, granica tolerancije sve je manja.

Na koji način izlazite na kraj sa sve tanjom tolerancijom?

- Zapravo, radi se o krađi vremena, emocija, otimanju nečega što čoveku bazično pripada. Ja se u pozorištu, barem u tih sto minuta, borim za to da se uspostavi neki novi red, nova harmonija. Poklanjam tih sto minuta i sebi i glumcima i publici; to je taj bonus koji svaki čovek ne ume ili ne želi da izživi u toj realnosti kojoj pripada. To je otvaranje nekih tamnih strana ljudskog bića sa naročitim akcentom na seksualnost. U njoj se otkrivaju neki naši davno zaboravljeni, arhietipski porivi. Postoji jedan osnovni arhietip, jedna matrica: da nam je rođenjem zapravo dato sve. Međutim, mi ne umemo to da prepoznamo, ne umemo to da živimo, možda nas čak i ne zanima. Ali, pozorište je, barem za mene, uvek bilo sredstvo za otkrivanje baš te nadsvesti ili podsvesti, ili nečega što je teško definisati. Zbog toga je ono misao koja se kreće.