Jurnjava za kartama i zabavom

Pun je grad turista, a na Plaki je najveća gužva. Čini mi se. Na nekoliko kartonskih kutija ili stolova prodaju se ulaznice za ‘ostatak’ takmičenja. Rvanje, ide dobro, odbojka onako, ispali Grci, kao da ne postoji više, karte ispod cene, ulaznica za vaterpolo nema ‘ni za lek’. Naumili domaćini da pobede i ne daju karte strancima. Bazen (otvoreni) u Akvatik Centru nema dovoljno mesta ni za zainteresovane Grke.

Nije malo ‘naših’ koji pokušavaju da zamene neku kartu za četvrtfinale, polufinale ili finale basketa ili odbojke, za vaterpolo. Ali, nema. I neće biti. Ispred nekih radnji u kojima se prodaju ulaznice (nisam uspeo da shvatim kakav je princip, postoje zvanični kiosci, neke prodavničice i ulična varijanta, uglavnom svi prodaju ‘regularne karte’ po ceni !) istakli su na panoima – ‘No tickets for Greece’…

Pa onda naleti naivni buca (da se ne zalećem, ali rekao bih tridesetak godina, Grk), ima li karata za vaterpolo, Grčka - SCG, pita, kaže prodavac (znatno manje naivni gospodin od svojih četrdesetak, Amerikanac) – ima, da li ima za 27., on nastavlja, on ga odmeri, izvuče tri karte za jutarnje utakmice (9:30, Kazahstan – Egipat, za 11. mesto), pita naivni da l’ je to za polufinale, rutinsko klimanje glavom, tri komada, 90 evra, posao sklopljen…

Ništa mi nije jasno, kako to da Amerikanac ‘valja’ karte Grku u Grčkoj, kako sme da mu ‘uvali’ one za koje će Buca da shvati da nisu u redu tek kada ga na prvoj od dve kontrole upozore da je pogrešio, kako uopšte Amerikanac prodaje te karte… U svim tim nezvanično-zvaničnim radnjama rade Amerikanci, u majicama sa natpisom ‘Hellas’, sa tvrdim naglaskom. Čudno.

Uveče sam bio na trgu Omonija, dosta ozbiljan raspad sistema, gomila pijanih i ljudi na drogama, puno, puno (moglo bi još nekoliko puta puno) policije, a 110 metara dalje prostitutke, dileri. Kilometar, dva od Sintagme, dva centralna gradska trga, nebo i zemlja. Ne znam kako se nisu potrudili da Omoniju očiste ili nisu stigli (Sintagma popločana 9. avgusta, Igre otvorene četiri dana kasnije…), uglavnom, ne izgleda bas reprezentativno.

Ima, kada se malo zaviri iza šminke dosta lošeg, prljavog, nekako neuglednog. Uz kontrast sa sredjenim delom, to izgleda još gore, ali, siguran sam da, ako čovek nema želju da ‘zaviruje’ iza ponudjenog, izgleda savršeno. A nije. Ali, I to je dokaz da je ovo normalan grad… Sasvim običan. I zanimljiv.

Posebno zanimljiv u doba Olimpijskih igara, sada su mnogi sportisti ‘odigrali svoje’, uveče su po gradu. Šetaju, kupuju, izlaze. U klub ‘Lava bar’, recimo. Ne znam kako Australijanke igraju fudbal, ali djuskaju, u najboljem slučaju, prosečno. U nekim majicama reprezentacije, okružene navijačima… Padaju na letnje pop hitove poslednjih godina. I na Sakisa Ruvasa, vole Grci da puste svog heroja sa Evrovizije, jedna od deset pesama je ‘Shake it’... A stranci veselo-pijani, i gore bi slušali, ne prave pitanje.

Video sam i košarkaše Novog Zelanda. Šta video, proćaskao sa Perom Kameronom, kaže da su slabiji od onih koje su pobedili, ali da oni nisu ‘gladni’, ne igraju više srcem. U pravu je Pero. Pokazivao nam kako se igra Haka, odigrao kratak segment, ubedio nas da je lako naučiti, ponovio nekoliko puta.

Nasmejan sve vreme, pivo u ruci, djuska. Ostajem pri tvrdnji da ima dvadeset kilograma više nego ‘idealno gradjen basketaš’ ali i ponaša se drugačije. Nije znao da se Pedja Stojaković, posle Indijanapolisa, zahvalio beogradskim noćnim klubovima na dobrim pripremama, dopalo mu se, nema pojma gde će da igra sledeće sezone, ali neće u Australiji i na Novom Zelandu. Kaže dosadno mu, a i zna, verovatno, sve diskoteke…