Sasvim običan dan

Kada se ustane u 6:30, a legne u 3, u toku dana predje 200 kilometara, odgleda veslanje, košarka, odbojka i vaterpolo, a u Atini je 35 (tako bar tvrde, video sam na nekom termometru ispred pres centra 44,3, ali su ti problemi sa meteorološkim standardima i realnom temperaturom već odavno apsolvirani), neko vreme potroši na slanje izveštaja, jurenje izjava, praćenje ostalih rezultata... kako se to zove?

Posao? Zadovoljstvo? Agonija? Definitivno, prva dva.

Redom, trke veslača su u Skinijasu, četrdesetak kilometara severoistočno od Atine, od centra grada, ide se metroom, pa busom koji vozi samo one koji su pošli na veslanje. Vruće je i u sedam, a pakleno u 9, pune tribune, zastave, ulaznica za veslanje nema!, sve rasprodato, Novozelandjani, Australijanci, Amerikanci i silni Evropljani potegli veliki put da odgledaju baš taj sport.

I uživaju, komentarišu trke, znaju ko je koliko dobar, malo pažljivije prate svoje takmičare, ali ne pomeraju se sa mesta iako sunce bije. Baš bije. Voda, koliko samo vode, neko pivo ili sok i odolevaj gubitku tečnosti!

Stojić i Stegić bili peti, kažu nije loše, vetra bilo nije, bili malo umorni od polufinala, uglavnom, zadovoljni…

Zadovoljan i ja, to je prošlo, jurcanje u ‘Heleniko’ na košarku. Istim putem i istim sredstvima nazad, pa još malo i jug Atine. ‘Preko puta’ Pirej.

Prepoznatljiva dvorana i okolina i neprepoznatljivi košarkaši SCG. Ili sam ja naivno verovao da nikada niće doći dan kada će, rutinski izgubiti važnu utakmicu od tamo nekih Španaca. Tamo Neki ih dobili u poslednja dva meseca tri puta, istina, ali, da vas neko pita – ko je bolji?, pa ‘mi’, e nije. Izgleda da stvarno nije.

Završilo se, razočaranje potpuno, svi nekako tužni, ali, ‘ako mi dobijemo Kinu, a Španija Novi Zeland, sve je u redu, koga dobijamo u četvrtfinalu?’ sa jedne i ‘Puštaju Španci Novozelandjane, ma ne možemo ni mi da dobijemo Kineze… ispadamo sigurno’ sa druge strane. Novinarska posla, sve se lepo proanalizira, onda se shvati da se ništa ne zna do ponedeljka. Ali, bojim se da se zna ‘od ponedeljka’, lošiji smo nego ikada. I bojim se i nadam se da grešim.

Onda odbojka, dvorana ‘Mira i prijateljstva’ je, kažu, najbolje klimatizovana od svih atinskih, stvarno napolju pakao, unutra skoro prohladno. U stvari prijatno. Malo manje kada su Argentinci poveli, a ja pomislio da ću treći put u deset dana odslušati pobedničku ‘Vamos, vamos Argentina’.

Sve ‘došlo na svoje’, odbojkaši pobedili, ‘računica kaže da će biti prvi ili četvrti u grupi, odnosno, ne kaže ništa.

I za kraj vaterpolo, utakmica sa Hrvatskom, ‘meč viokog rizika’? Ma kakvi, na tribinama višestruko brojniji navijači SCG, u bazenu ‘planirana’ pobeda’, bez ikakvih nevolja…

Ta pobeda je, definitvno, ‘popravila’ dan. Nova računica kaže da je reprezentacija SCG druga, treća ili četvrta, a sve zavisi od utakmica koje se igraju u ponedeljak. Kakav ponedeljak!

I šta onda, još jednom u press centar, da se završava posao, pa na spavanje. I završi se posao i krene se na spavanje, ma da se svrati negde na piće. Pola sata. A baš tamo Australijanci i Novozelandjani slave uspehe svojih…

I ne da slave, nego kao da za svaki predjeni kilometer moraju da otpevaju po jednu i popiju po nešto. I umotani u zastave i iscrtani po licu i majice na njima ‘državne’. I veseli i razuzdani. Sasvim lep kraj dana.