Odakle si? Ne pitaj!

Šta je život, za neke su Igre svečano otvorene u petak, manje ili više svečano počele u subotu, a za fudbalere SCG i njihove, bojim se sve malobrojnije, navijače, svetlo je ugašeno. Ne mogu da tvrdim da sam bio životno zainteresovan za njihov ‘duel odluke’ sa ekipom Australije, ali, kako se golgota na Kritu bližila kraju, tako mi je sve češće padalo na pamet kako je dobro biti bacač plamena u Monastirakiju…

Em je nekako baš zanimljiv, em su šanse da ga iko ikada i bilo gde pita odakle je, pa on kaže iz, recimo, one zemlje čiji su fudbaleri… nikakve.

Nikada i nikome nisam rekao lažno poreklo ili geografsko-nacionalnu pripadnost, ali da me je kakva grupa pripitih i upadljivo nasmejanih australijskih turista večeras tako nešto pitala k’o da vidim da bih iskoristio svoj ten i doba godine da im priznam da mi je neobično žao što selekcija moje zemlje, Turske, Irana, Sudana, malo preterah… ne učestvuje na OI.
I - da, slažem se, neverovatno da neko toliko izgubi, druga već katastrofa?, nije moguće, pa što su dolazili? (ružno je reći, ali, dobro je što Kuberten nije medju živima, pokušao bi da ih brani!) I tako…

Nego, da se manemo mi fudbala. Opasno dobro zvuči rečenica, ali, ja sam mislio samo na ovaj dnevnik. Uostalom, za one zainteresovane za tu priču evo korisne adrese - http://www.athens2004.com/en/FootballMen/results?rsc=FBM400C03&frag=FBM400C03_C73

Veče u Monastirakiju, dobar putopisac rekao bi ‘podno Akropolja’, a jeste baš nekako ispod, sliva se malo ceo taj deo grada sa Akropolja, neke uličice uske, džidža-bidža po radnjama kol’ko ‘oćeš, radnjica takodje, da se zablesi čovek u razni izlog, vidi svašta nešto što je simpatično, pa onda kičerice dosta, nekog nakita lepog, million stvari koje dosta zanimljivo izgledaju i, bez ikakve dileme, nemaju nikakvog smisla.

E, a te radnje pune. Koga? Turista, naravno. Šta rade turisti? Pipkaju, dopada im se roba valjda (uzgred kako znaju da se ‘urede’ nekima bi se savršeno uklopilo), pitaju za cenu, Grci vole, što, kao, niste znali?, te pregovore, malo baš i ne može da se prodje ulicom, ali, lepo je. Te leto, te žamor, te malo i nekog vetra ima, sredjeno, finog sveta…

Jedna od ulica ofarbana (ulica baš, asfalt farban) u crvenkasto, bele pruge sa brojevima i atletska staza. Teško bi se moglo zaključiti u kom se pravcu ide, ali se sve uklapa, Olimpijske igre su, što da se ne šeta nekom, kao, atletskom stazom.

Kojekakvih kafića, restorana, taverni, vinarija na sve strane, sve puno, subota na nedelju, valjda sutra niko ne radi, i Grka dosta, muzike razne, uglavnom prijatne, nekako širok spektar, od arija, preko sirtakija i buzukija, do tehna, sasvim ozbiljnog…

Raspon posetilaca taman takav, razuzdani klinci, navijači svih zemalja (nisu ujedinjeni), neki pristojan svet srednjih godina, ima i starijih… Brojao nisam, da se ne lažemo, a sluha imam da razaznam skandinavske od romanskih jezika, ali, se priča na mnogo različitih, glasnije ili tiše, za svojim stolom ili preko ulice. Možda je vreva prava reč.

Onaj 'bacač plamena' okupio dosta sveta, gledaju ga sa nekom vrstom divljenja, na pristojnoj distanci doduše, što potpuno podržavam, jer, kako bi samo bilo glupo da vas u šetnji lepim delom grada oprlji neiskusni bacač vatre… Ostade on nekako iza, naleteše neki tinejdžeri u švedskim dresovima, veseli, pa Rusi i Ruskinje, ofarbanih lica, pa troje-četvoro Meksikanaca sa zastavom, onda grupa maskiranih Holandjana, unarandžastili se skroz, pa predstavnici Južne Koreje, mnoštvo Grka (koji, bez greške imaju nacionalna obeležja), savršena multi-kulti ekipa, a svi funkcionisu ‘k’o svoji da su’. A takvih ‘grupa i pojedinaca’ baš gde god da se čovek okrene.

A zna i zabuna da bude sasvim zgodna. Na povratku, jedno četiri sata od dolaska, pridjoše neki ljudi i na engleskom pitaše kako do Omonije, ja objasnih (mnogo je jednostavno, sledeća stanica metroa), oni rekoše – ‘Lepa je Atina’, nego šta nego lepa, i Grci fini, jesu, baš su fini, baš im je drago što su tu, i meni bi drago zbog njih, ne pitasmo se ko smo i odakle smo.

Možda oni i ne znaju da smo ‘pukli’ od Australije 5:1, ali, ja znam…