Osam godina do NATO-a

Nama bi do NATO-a – pod uslovom da to podrže građani SCG na referendumu – verovatno bio potreban najduži rok, to jest osam godina. Ne samo zbog posebno strogih uslova i slabe vere NATO-a u Srbiju

Sa Zapada nam stižu gotovo stalna upozorenja: ako ne ispunimo „ovo” ili „ono”, budućnost nam je neizvesna, jer nećemo ući u Partnerstvo za mir (PZM). Je li to politička taktika, koja čežnju izopštenika da se vrate u svet koristi za brže ispunjenje uslova, ili je možda i NATO-u, koji je izumeo PZM za svoje potrebe i ciljeve, važno da što pre popuni dve crne balkanske rupe – Srbiju i Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu – za širenje transatlantskog i evroazijskog sistema bezbednosti?

Verovatno i jedno i drugo. Partneri bi trebalo da imaju ne samo zajedničke interese, nego i zajedničke probleme koje moraju zajedno da rešavaju. Važno nam je otuda da znamo šta nas u Partnerstvu, sada već neumitnom delu sudbine, čeka.

O tome se da suditi na osnovu iskustava drugih u toku pune decenije postojanja Partnerstva za mir i na osnovu prvih najava njegovih reformi. Za mnoge zemlje je Partnerstvo bilo predvorje za ulazak u NATO. Sada članica NATO-a, posle nedavnog uvećanja alijanse, ima više (26) od članica PZM (20).

Od preostalih zemalja iz Partnerstva, pet je neutralno i nije zainteresovano da uđe u NATO (Austrija, Finska, Švedska, Švajcarska i Irska). Tri zemlje (Albanija, Makedonija i Hrvatska) aspiranti su za ulazak u NATO. Rusija ima specifično partnerstvo sa NATO-om. Ukrajina, iako ima trupe u Iraku, više ne želi u NATO, nego će sa alijansom „produbiti odnose”. Dve evropske zemlje (Belorusija i Moldavija) važe za „pasivne partnere”. Tri kavkaske i pet centralnoazijskih zemalja ne ispunjavaju uslove za prijem u NATO, bilo da to žele ili ne. Tako se stiče utisak da se mi uslovno, po mnogo strožim kriterijumima nego drugi pre deset godina, u poslednjem trenutku ukrcavamo u voz koji ide na neki sporedan kolosek. Što više saveznika u NATO-u, to manje partnera.

Iako se, sem kod nas, drugde o Partnerstvu za mir malo čuje, američki analitičari govore o neophodnosti njegovog opstanka, „podmlađivanja” i osposobljavanja da se ponese sa novim pretnjama opštoj bezbednosti. Te pretnje su: globalni terorizam, širenje opasnog razornog oružja i postojanje kriznih žarišta na Balkanu, Bliskom istoku i u Centralnoj Aziji, gde SAD očekuju veće angažovanje svojih saveznika i partnera.

Do 11. septembra 2001, odnosno do terorističkog napada na Njujork i Vašington, NATO i PZM su sarađivali u nekoliko glavnih oblasti. NATO je, najpre, pomagao partnerima u obuci, vojnim vežbama, školovanju oficira, demokratskim reformama sistema odbrane i bezbednosti i u upućivanju u savremenu ratnu tehniku i načine modernog ratovanja.

U Bosni su se, uz trupe NATO-a, u SFOR-u „kalili” i vojnici iz 17 zemalja PZM. Za napad na Jugoslaviju 1999. NATO je imao političku podršku većine partnera, a od nekih i logističke i obaveštajne usluge. Te godine je samit NATO-a u Vašingtonu proklamovao akcioni plan za saradnju u šest oblasti: politici, privredi, odbrani, bezbednosti, zakonodavstvu i u korišćenju resursa. Na Kosmetu su, uz NATO, u KFOR uvršteni vojnici iz 16 zemalja PZM.

Posle toga, u Avganistanu, uz američke trupe i odvojene trupe NATO-a, u održavanju stabilnosti učestvuje i šest članica PZM. U novembru 2002. usvojen je „Koncept odbrane od terorizma”, koji predviđa tesnu saradnju niza faktora – od vojske, policije i obaveštajaca do graničara i bankara. Napravljen je i Akcioni plan saradnje od 2002. do 2004.

Posle američke invazije na Irak okupacionim snagama su se pridružile, uz trupe nekih članica NATO-a, i trupe iz šest partnerskih zemalja. Kako su SAD posle terorističkog napada povećale vojni budžet za 48 milijardi dolara, produbio se vojno-tehnološki jaz između američkih i savezničkih, a pogotovo između američkih i partnerskih armija. Otuda će i članice NATO-a i članice PZM morati da izdvajaju više na moderno naoružanje.

U jednoj viziji Džefrija Sajmona, višeg naučnog saradnika Instituta za nacionalne strateške studije, Partnerstvo za mir mora da se reformiše kako bi dobilo važniju ulogu u novoj strategiji NATO-a na evroazijskom prostoru, usvojenoj na nedavnom samitu u Istanbulu. U toj studiji se, pored ostalog, prijem Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine u PZM vidi ne samo kao želja aspiranata, nego i kao potreba NATO-a.

„Njihovo (SCG i BiH) produženo uspešno angažovanje postaje sve značajnije u svetlu transfera operacija NATO-a u Makedoniji na EU (Konkordija) i biće još značajnije u budućnosti”, kaže Sajmon. „Ako PZM zamre ili izgubi kredibilitet, bezbednost Balkana biće teško ugrožena, jer se neke zemlje mogu naći u iskušenju da krenu u nekonstruktivnim pravcima.”

Autor, reklo bi se, veruje da pripadnost balkanskih zemalja Partnerstvu može da spreči nestabilnost regiona, prekrajanje granica, raspad Makedonije, Bosne, pa, valjda, i Srbije i Crne Gore.

Prema ovoj studiji, do ulaska SCG i BiH u NATO još je daleko. „NATO bi trebalo da osmisli strategiju za povezivanje Balkanskog akcionog plana za učlanjenje partnera sa nizom specifičnih uslova i rokom od pet do osam godina”, kaže Sajmon.

Ako je ovo realna procena, a tako izgleda, nama bi do NATO-a – pod uslovom da to podrže građani SCG na referendumu – verovatno bio potreban najduži rok, to jest osam godina. Ne samo zbog posebno strogih uslova i slabe vere NATO-a u Srbiju. Treba imati u vidu i odbojnost prema NATO-u u našem narodu, kao i činjenicu da smo jedini bili bombardovani od strane sila sa kojima nas okolnosti sada nagone u savezništvo. Neke ožiljke samo vreme može da izleči. A predstojalo bi nam, već u PZM, da i za tuđu bezbednost brinemo kao za svoju.