Kraj ravnoteže nemoći

Maršićaninovim porazom u prvom krugu i Tadićevim trijumfom u finišu predsedničkih izbora Koštuničina vlada je osvanula u jednom sasvim drugačijem ambijentu

Dok je, na jednoj strani, novopečeni predsednik Srbije Boris Tadić, nakon impozantne, a opet, kažu, skromne nedeljne inauguracije, pakovao kofere za višednevno zvanično „osvajanje” Amerike, na drugoj, vladajućoj (vladinoj) sceni ponovo – potresi. Po jednima se, doduše, nije desilo ništa, po drugima, ipak, nešto – (potencijalno) dramatično novo. Zavisno od toga ko kako gleda na ovdašnje zaplitanje ili rasplitanje političkih prilika i, naravno, kom od brojnih antagonizovanih tabora pripada.

U svakom slučaju, iza nas je sedmica sa događajima koji bi se mogli pripisati prenaglašeno promovisanoj kohabitaciji dva centra vlasti, šefa države i vlade, ali i stanju odnosa među vodećim političkim akterima u Srbiji uoči nekih novih političkih bitaka. Zavidnom brzinom, koja dosad i nije baš bila svojstvena kabinetu premijera Koštunice, sa mesta direktora Agencije za privatizaciju smenjen je Branko Pavlović, lider marginalne Inicijative za normalnu Srbiju. Nešto slično bi se moglo ustvrditi i za Ustavni sud Srbije, kome je bilo potrebno godinu i po dana da razreši dileme oko (ne)ustavnosti nekih mera vanrednog stanja nakon ubistva Zorana Đinđića, a tek samo koju sedmicu da presudi u sporu između vlade Srbije i kompanije Karić oko (ne)nadležnosti beogradskog Trgovinskog suda, odnosno naplativosti poreza na ekstraprofit.

Pragmatičan zaokret

Povučena su, dakle, dva radikalna poteza, koji bi, pod određenim okolnostima, mogli štošta (izakulisnog) da razjasne, a opet – možda i mimo volje njihovih glavnih inspiratora i aktera – izazivaju dodatnu konfuziju i, logično, nova pitanja. Pavlovićeva smena došla je u času kad je vlada shvatila da se mora nešto hitno uraditi kako bi se izišlo iz finansijske (budžetske) krize u koju je zapala zbog zaustavljene privatizacije. Suočena sa svakojakim pritiscima spolja (MMF) i iznutra (prenapregnuta socijalna situacija) i spoznajom da, najvećim delom, politički motivisana revizija modela prodaje društvenih firmi i preduzeća nije dala očekivane rezultate, vlada je bila pred izborom: ili će i dalje tvrdoglavo zagovarati diskontinuitet sa „Vlahovićevom privatizacijom” i, tako, od sebe načiniti taoca (i žrtvu) sopstvene ideološke (ili stranačko-liderske) ograničenosti. Ili će, prećutno, dići ruke od tog, nema sumnje, rizičnog eksperimenta i nastaviti ono što je nakon formiranja Koštuničinog kabineta brže-bolje stopirano.

Čini se da se opredelila za potonju soluciju ne toliko zbog toga što je ubeđena da je formula započete privatizacija najbolja, već prvenstveno zato što u međuvremenu nije ponudila ništa novo što bi bilo bolje, efikasnije i, kako često vladini ljudi ističu, pravednije. A i zbog procene da su rezultati prošlogodišnje prodaje (pozamašni budžetski prihodi, porast proizvodnje) već potrošeni i da nailazi razdoblje kad će se morati objasniti zašto je ekonomija, posle ohrabrujućeg početka, ponovo umrtvljena.

Vlada je, međutim, i posle Pavlovićeve smene, ostala dužna neke odgovore. Najpre, koliko zaista pije vodu optužba da je direktor Agencije za privatizaciju glavni (i jedini) krivac za zaustavljenu privatizaciju. Možda je Pavlović bio preterano revnostan, čak toliko da je zasmetao i onima koji su ga postavili na to mesto. Međutim, deluje u najmanju ruku neubedljivo tvrdnja da je vlada u svemu tome bila nevina, čak „neinformisana” (što bi se reklo, ni luk jela ni luk mirisala) i da je zaustavljenu privatizaciju primetila tek kad je shvatila da budžet boluje od teške besparice. Koncept zaustavljene ili, blaže rečeno, usporene privatizacije, bio je od samog starta nove vlade suština platforme vladajuće koalicije za kompromitaciju svojih prethodnika (optužbe za korupciju, rasprodaju u bescenje), a još je u svežem sećanju činjenica da je kandidat vlade Dragan Maršićanin svoju predsedničku kampanju (i fijasko) upravo započeo promovisanjem spiska od 80-ak „spornih” prodaja i teškim rečima na račun autora privatizacije.

Popravni ispit

Prave razloge, ipak, valja potražiti pre svega u bitno promenjenim političkim okolnostima. Maršićaninovim porazom u prvom krugu i Tadićevim trijumfom u finišu predsedničkih izbora, Koštuničina vlada je osvanula u jednom sasvim drugačijem ambijentu. U nekim drugim okolnostima (i državama) ona bi bila praktično izgubljena, odnosno teško da bi se nakon takvog izbornog kraha mogla oporaviti. U srpskim okolnostima, međutim, dobila je priliku za popravni, da opstane bar još neko vreme prvenstveno zbog činjenice da vanredni parlamentarni izbori do kraja godine ne odgovaraju nikome, ni strankama vladajuće koalicije, a ni DS-u, odnosno Tadiću, kome je za uspešan start predsedničke misije preko potrebna relativna politička stabilnost.

Tadićev prepoznatljivi politički pacifizam i njegova spremnost da vladi produži rok trajanja za još najmanje godinu dana jeste pragmatičan potez novog šefa države, ali i efikasan način da Koštunicu i njegove partnere prinudi da radikalno menjaju odnos prema nekim bitnim pitanjima (Hag i evropske integracije), što znači i napuštanje dosadašnje taktike jedan korak napred – dva unazad. Ako će to nekima ličiti i da je vladajuća koalicija u situaciji da mora da igra po Tadićevim pravilima, to jeste realnost koju su poslednji izbori naprosto nametnuli.

Dakle, reč je pre svega o svojevrsnom prestrojavanju vodećih političkih aktera sa demokratskim predznakom, specifičnom stranačkom (i interesnom) pregrupisavanju. Na jednoj strani su DSS i G 17 plus, uz neformalnu, prećutnu podršku DS, na drugoj Bogoljub Karić sa svojim logističkim uporištem u vladi (Velimirom Ilićem). Na trećoj su, naravno, radikali i ono što je još preostalo od SPS-a, dok je buduća pozicija Vuka Draškovića i SPO zasad još u nagađanjima i pretpostavkama.

Kantonizovana vlada

Taj novi raspored snaga, čije se konture mogu naslutiti i koji bi mogao da bude dominantan pred septembarske lokalne i pokrajinske izbore, prilično je uzdrmao unutrašnju interesnu homogenost vlade. Ona je primorana da polako napušta svoj koncept stroge kantonalne organizacije i podele vlasti (i resora) koji je proizvodio, s jedne strane, uočljivu ravnotežu nemoći, a, s druge, povode za hronične „nesporazume” zbog „mešanja u unutrašnje stvari” vladinih kantona, odnosno resora. Sukobi oko vlasništva Mobtela i naplate poreza na ekstraprofit od kompanije Karić trebalo bi da sugerišu zaključak da većinski deo vlade svoju perspektivu mora da gradi samo komunikacijom i saradnjom sa onom političkom opcijom (DS i Tadić) koja joj koliko-toliko pruža priliku da se, posle serije neuspeha, konsoliduje i popravi svoj rejting.

A što će to učiniti tako što će dojučerašnje partnere u jednoj „drugačijoj igri” (Branko Pavlović i Savet za borbu protiv korupcije) ostaviti na ledini, bataliti priču o pljačkaškoj privatizaciji i „neviđenoj” korupciji, sa Haškim tribunalom uspostaviti racionalniju i trezveniju komunikaciju, bez opstrukcije i novih trikova, jeste surova politička tehnologija. Kad je neko primoran da spasava svoju kožu, on, naravno, ne pita ni za cenu, još manje za žrtve i posledice.