Tange za zakletvu

Ko god se jednom lati preuređenja Srbije, moraće početi od obrazovanja i vaspitanja. Džaba ti i junaci i mudraci bez redovnog umivanja i pristojnog ponašanja. Kako kod kuće, tako i međ’ ljudima.

Da je kojom nesrećom pobedio protivkandidat današnjeg predsednika Srbije, on i njegovi obožavaoci došli bi na svečanu zakletvu u tangama. Da se vidi lik njihovog vođe, istetoviran na mestu koje tange ne pokrivaju.

U demokratskim zemljama svako ima pravo da prezire svoju državu i da se ruga njenom narodu. Mada Srbija ne spada u najdemokratskije zemlje, radikali imaju pravo da je ne vole i da se sprdaju s njom. Bar dotle dok se demokratski ne urede pravila ponašanja u Narodnoj skupštini, Vladi i na drugim mestima gde stoji državna zastava. Ko je vaspitan kod kuće, taj i bez pravila zna kako se ide u opštinu, u crkvu, na svečanu zakletvu. Ko nije, treba mu pomoći. Da se ne bruka, brukajući i državu.

Kad bi bili siromašni, valjalo bi im prikupiti nešto para za odela. Pošto niko od radikalaca što sede u Skupštini ne oskudeva u imovini, pokretnoj i nepokretnoj, bio bi red da ih neko posavetuje da koji put i operu majice s ljupkim likom đilkoša koji ne zna nijedan strani jezik, ne ume da koristi kompjuter i ne poštuje ni tuđe ni svoje. Dok je Sloba bio na vlasti, radikalci behu mirni ko bubice. Izigravali su gospodu s kravatama. I tada za debele pare. Narodu šipak. Realno.

Prvi predsednički govor Borisa Tadića primljen je u svetu kao nagoveštaj da se Srbija vraća zdravom razumu. Ko zna kakva su ovlašćenja predsednika Srbije, neće očekivati više od mogućeg. Veću moć imaju oni u tangama. Kao u Skadru na Bojani, oni obnoć mogu da sruše više no što on danju sazida. A baš vole da muvaju po mraku. Taka fela.

Iako su se u nedelju mnogi tiskali oko njega, Boris Tadić je usamljeni jahač na bespuću punom zaseda, zvečarki i zatrovanih bunara. Između njega i onih milion i sedam stotina hiljada ljudi što su glasali za njega već se podiže zid koji će neprestance rasti. Zasad ga čine samo oni koji su na dan zakletve okruživali predsednika. Takvih će biti sve više. Njemu će biti sve teže da dokuči ima l’ ičega izvan tog kruga. I čega.

Srbija koja veruje Tadiću i očekuje od njega da ispuni obećanja biće mnogo dalje od njega nego ona kojoj je dobro. Manjina kojoj je dobro nastojaće da drži predsednika što dalje od većine kojoj je loše. Dvojici njegovih prethodnika savršeno je odgovaralo da se prave da ne vide gde žive. Sloba nije video sirotište ni na slici, mada je mnoge osiroteo. Od javnosti se čuvao kao od najgoreg otrova. Milutinović se prilagođavao okolnostima, ne izlazeći iz okvira svojih ovlašćenja.

Tako bi, na osnovu pripadajućih mu prava i obaveza, mogao da se ponaša i Tadić. Da spokojno sedi na Andrićevom vencu, potpisuje što mu se donese, slika se s onima koje mu dovedu. Njegove pristalice očekuju više: raskid sa devedesetim godinama i nastavak Petog oktobra. Njegova stranka bi da što pre iskoristi Tadićevu popularnost.

Kroz nekoliko meseci mnogi će primetiti da se u njihovim životima ništa nije promenilo nabolje. A glasali su za Tadića zato da im bude bolje. Glasali su za ono što je on tako lepo nabrojao u govoru pred zvanicama. I počeće da se pitaju zašto su uopšte glasali. I gunđaće da su svi političari isti: med i mleko dok ne dođu na vlast, nakon toga gluvi i slepi za ono što tišti malog čoveka.

Rekavši da želi da bude predsednik svih građana, Tadić je izabrao ulogu gromobrana i pomiritelja. Krivica za sve što ne valja pripisivaće se i njemu. Čoveka koji mesecima ne radi i ne prima platu ne zanima kakva ovlašćenja ima predsednik. Ne zanimaju ga odnosi između zakonodavne i izvršne vlasti. On hoće svoje. On traži da se ispravi nepravda. I da uz što manje napora ima što više blagodeti.

Tadić neće moći da stoji iza svega što bude činila vlada. A neće mu valjati ni ako joj stalno bude delio načelne packe, onako kako je to činio Koštunica dok je bio predsednik Jugoslavije. Ako zaista bude pokušavao da raščišćava mračno nasleđe, moraće da se zameri ne samo ubicama i lopurdama iz devedesetih, već i nekima koji su omastili brke posle dvehiljadite.

Kao predsednik svih građana, Tadić će morati da bude i učitelj i vaspitač. Koliko god želeo da služi svima, neće moći da svima ugađa. Nit’ mu je to posao.

Medeni mesec - između predsednika i vlade, između predsednika i građana - trajaće jako kratko. Veći deo Srbije nije spreman za ono o čemu je predsednik govorio 11. jula. Ako on to zna, a ako ipak veruje da se ne sme nazad i da se može napred, valjda se zaista može. Da nije moguće, bilo bi svejedno ko je predsednik Srbije.