Na haškoj žeravici

Utisak je da je tek drastična odluka Pedija Ešdauna, da smeni 60 funkcionera RS zbog nesaradnje sa Hagom, primorala beogradske zvaničnike da ovog puta stave prst na čelo i porazmisle o mogućim reperkusijama, odnosno isplati li se izazivati sudbinu

Još se nisu dovršili bilansi predsedničkih izbora u Srbiji, a priča o „saradnji” sa Haškim tribunalom za ratne zločine, posle sedmomesečnog zastoja, ponovo je izbila u prvi plan. Tako nešto se, doduše, i očekivalo, ali ne i da će biti reaktivirana na stari, dobro poznati način: polemikama, preganjanjima, optužbama i kontraoptužbama. Pre svega, unutar bloka vladajuće koalicije.

Stekao se utisak kao da premijer Koštunica vreba novu priliku kako da odloži neminovno. Odnosno, da eventualno neispunjavanje obećanja da će saradnja sa Hagom krenuti s mrtve tačke čim se predsednički izbori završe, opravda novim političko-proceduralnim razlozima. Najpre su to bili „dupli standardi” međunarodne pravde, zatim insistiranje na „dvosmernoj saradnji”, a kada su istrošeni svi „principijelni” izgovori i oblici svojevrsnog prkosa i teranja inata, lansirana je priča o „sukobu nadležnosti”: poslata je u svet nova poruka da će se „saradnja intenzivirati” čim se Nacionalni savet na nivou državne zajednice do kraja konstituiše, tj. izabere predsednika. Za tren oka je jedan, naizgled, proceduralno-tehnički spor prerastao u pravi pravcati sukob: oštru polemiku u trouglu Vuk Drašković (šef diplomatije) – Prvoslav Davinić (ministar odbrane) – Zoran Stojković (ministar pravde) oko toga u čijoj je nadležnosti Hag. Kako nikome od pomenute trojke ne pada na pamet da preuzme na sebe haški „vruć krompir”, izgledalo je da će zvanični Beograd, po svom starom običaju, otvoriti novi krug opstrukcije i odugovlačenja...

Preokret ili blef

A onda je „neko”, po svemu sudeći, procenio da je đavo odneo šalu i da više nema nimalo prostora za bilo kakvo blefiranje međunarodne zajednice. Iz Istanbula je stigla očekivana vest da nema ništa od poziva za učlanjenje u Partnerstvo za mir, a iz Njujorka ozbiljno upozorenje da će se Beograd – nastavi li igru skrivalice sa Hagom – suočiti sa neprijatnim posledicama. Međutim, utisak je da je tek drastična odluka Pedija Ešdauna da smeni 60 funkcionera RS zbog nesaradnje sa Hagom primorala beogradske zvaničnike da ovog puta stave prst na čelo i porazmisle o mogućim reperkusijama, odnosno isplati li se izazivati sudbinu.

I desilo se nešto što donekle može ličiti na preokret, a da li će to zaista i biti pokazaće se već narednih dana. Šef diplomatije Vuk Drašković prosledio je optužnice Haškog tribunala protiv četvorice vojnih i policijskih generala Ministarstvu pravde Srbije i Okružnom sudu u Beogradu (što, takođe, nije prošlo bez uzajamnih „čarki” ). Da li je on to učinio na svoju ruku, distancirajući se na taj način od dosadašnje taktike razvlačenja, ili će pre biti da je dogovorena formula kojom će se svetu poručiti da Srbija, uprkos unutrašnjim teškoćama i hipotekama, želi da sarađuje, možda i nije najbitnije. Ostaje činjenica da je pravni postupak za izručenje Nebojše Pavkovića, Vladimira Lazarevića, Sretena Lukića i Vlastimira Đorđevića pokrenut, pa će se videti šta će se narednih dana desiti. Hoće li vlast „ubediti” prvu trojicu da se, ipak, dobrovoljno predaju ili će ministar Jočić poslati policajce po njih. Ili će se, možda, čitav postupak opet zaglaviti u proceduralno-institucionalnim marifetlucima.

Pretnje skrajnutih

Vlada i sam premijer Koštunica su, nesumnjivo, na ozbiljnim mukama. Tačnije, na pravoj žeravici. Još nisu valjano preboleli težak poraz u prvom krugu predsedničkih izbora, a već moraju da se suoče sa još jednim neprijatnim izborom: ili će se ponašati kao ozbiljna vlast, kojoj je stalo do ispunjavanja međunarodnih obaveza, ili će podleći ideološkim ograničenjima nekih njenih delova (pre svih, DSS) i domaćim antagonizmima, nadajući se da će svet, i posle još jednog izbornog ciklusa, imati razumevanje za Koštuničine probleme kod kuće. Sadašnji premijer je praktično u sličnoj (delikatnoj) situaciji kao i Zoran Đinđić, 2001, kada je trebalo prelomiti: ili izručenja ili novi oblik izolacije. Đinđić je to učinio poslavši Miloševića u Hag, od Koštunice se očekuje da to isto učini sa optuženim generalima i Ratkom Mladićem.

Predaja trojice (od četvorice) generala Tužilaštvu u Hagu omogućiće mu izvestan predah, pri čemu ni ostvarenje najave Ivice Dačića da će SPS u tom slučaju uskratiti podršku manjinskoj vladi ne mora imati teže posledice. Tim pre što se mnogo ne veruje u odlučnost sada već prilično skrajnutog SPS-a da će to i učiniti, odnosno izvršiti svojevrsno političko samoubistvo. S druge strane, vlada ionako nije baš uživala dobar glas ni u domaćim ni u inostranim krugovima zbog oslanjanja na Miloševićeve socijaliste, pa bi eventualno odricanje od njihove pomoći moglo čak blagotvornije da deluje na rejting samog Koštunice nego da i dalje nastoji da marginalizovanu SPS drži uz sebe, produžavajući mu veštački život. I, logično, rizikujući da zbog toga od sebe odgurne Labusa i Draškovića. U toj varijanti, kako stvari izgledaju, imao bi (prećutnu) podršku novoizabranog predsednika Srbije Borisa Tadića i DS-a, kojima, svakako, u ovom času ne ide u prilog da pad vlade zbog Haga izazove dublje tektonske poremećaje na srpskoj političkoj sceni na štetu njihovog proklamovanog proevropskog kursa. Ukoliko, pak, Koštunica proceni da su mu socijalisti preči, Tadić će biti rasterećen makar moralne obaveze da čuva ovu vladu i moći će mirnije da posmatra kako se ona sama urušava.

Vojni vrh i Hag

Ima, međutim, nešto što aktuelnom premijeru može dodatno da zagorča život, više nego dilema kako reagovati na pretnje SPS-a. Ako isporučivanjem generala i dobije kakav-takav predah, moraće da se suoči sa trenutkom kada će hapšenje Ratka Mladića biti prioritet nad prioritetima, odnosno glavni preduslov opstanka njegove vlade makar do neminovnih vanrednih parlamentarnih izbora krajem ove ili početkom iduće godine. Najnovija polemika oko imenovanja predsednika Nacionalnog saveta za saradnju sa haškim sudom i ingerencija Srbije, odnosno SCG, bila je direktan povod Vuku Draškoviću da pokrene jednu drugu, još delikatniju, potencijalno, i opasniju temu: uloge načelnika Generalštaba Branka Krge i vojnog vrha u opstrukciji komunikacije sa Hagom i komplikovanju odnosa sa Crnom Gorom povodom „daktilografskih grešaka” u predloženoj Strategiji odbrane državne zajednice. Draškovićev zahtev da Krga bude „penzionisan” aktuelizuje bar dve dileme: da li je i koliko demontirana vojna obaveštajna služba (drugim rečima, očišćena od Miloševićevih struktura) i koliko su utemeljene procene da je general Mladić dosad bio čudesno neuhvatljiv samo blagodareći izdašnoj logističkoj (i svakoj drugoj) podršci nekih vojnih krugova. Povrh toga, koliko ima istine, a koliko je puka glasina najava da Koštunica insistira na reaktiviranju kontroverznog generala Ace Tomića i njegovog angažmana u vojno-obaveštajnim poslovima.

Tu, naravno, ima izvesnog posla i za novog predsednika Srbije Tadića, koji je doskora bio ministar odbrane, i koji bi, istini za volju, mogao da pripomogne u razjašnjavanju dileme da li je i koliko vojni vrh doživeo istinsku transformaciju ili se sve svelo na kozmetičke prepravke.