Koštubica

Za samo 24 časa – kako i priliči ozbiljnim državama poput Srbije koje primitivni hedonizam europskog nogometa ignorišu spram ključnih nacionalnih pitanja – moja voljena i odavno napaćena domovina suočila se sa ličnim, gotovo tragičnim sudbinama dva mitska junaka. Prvi je nesrećni Dragan Maršićanin, predsednički kandidat Vlade Srbije, lični zamenik još nesrećnijeg srpskog premijera Vojislave Voje Koštunice; drugi je Milorad Ulemek (devojačko: Luković), takođe politički kandidat Vojislava Koštunice, prvooptuženi u procesu za ubojstvo Zorana Đinđića.

Hronologija dramatične tragedije s komediografskim elementima u prvom slučaju (Maršićanin) započela je onog časa kad je pala odluka da se isti lik kandiduje za budućeg srpskog predsednika, uz neobaveznu glumačku podršku koalicionih partnera (Vuk Drašković, Velimir Ilić, Mlađan Dinkić, Miroljub Labus) koji su na predizbornim mitinzima pod pikado-sloganom “U centar, Srbijo” šmirali entuzijazam, zajedništvo, inspiraciju, viziju – ubedljivi koliko i Ljupka Dimitrovska u heavy metal vodama. Zastrašujuće fijasko-finale: da je Koštuničin potpredsednik Dragan Maršićanin osvojio ugledno četvrto mesto, iza Bogoljuba Karića, Borisa Tadića i Tomislava Nikolića – i to samo nakon 100 dana Koštuničine Vlade – više je od poraza, o čemu govore reakcije Vojinih partnera koji su odmah, posle 10 minuta od objavljenih rezultata, preporučili sebe, podržavajući u drugom krugu Borisa Tadića. Ta sofisticirana ljigavost: da, recimo, G17 pod vođstvom Labusa, istog sekunda po objavi katastrofičnih rezultata u drugom krugu podrži Borisa Tadića čijoj su partiji mesecima spočitavali kriminal, korupciju, krađu glasova – kazuje da je Vladina Koalicija od samog početka, uz podršku Miloševićevih socijalista, bila neprirodna tvorevina, kancerogeno tkivo na kojem su rasli Šešeljevi radikali, uvek jasni i dosledni u svom fašističkom programu.

Usamljeni Koštunica kojem su svi okrenuli leđa – danas je u dilemi: da li da podnese ostavku, da li da se umije ili da se ubije, ili da fingira da je i dalje The Premijer koji se gadi svog posla ili, da, konačno, odustane od politike u koju je zalutao, uveren da je mrzovolja uslov uspeha, o čemu govori i incident kad je pre neki dan okupljenim novinarima, na ivici besnog plača, pokušao da objasni kako nitko nema prava da se interesuje za rad njegove partije! Ovakav psycho ispad – tipičan za mentalno obolele koji svakodnevicu projektuju u lobotomične predstave o mnogobrojnim neprijateljima – determinira i budući stav dr. Kalašnjikova koji ni u ludilu neće podržati Tadića u drugom krugu, jer je njegova lična fiksacija protiv mrtvog Đinđića i živog Tadića premijerska surealnost, hologramska projekcija poremećene svesti u kojoj je on najvoljeniji i najpošteniji. Kad bismo se zajebavali!

Ukratko: 27. juna birači from The Serbia imaće priliku da odluče – hoće li Borisa Tadića ili Tomislava Nikolića; izbor je, naravno, teoretski prost: Evropa ili izolacija, demokratija ili sankcije… ali je gorko osećanje u ustima – da Tadić nikakve veze nema sa Đinđićem, da je pomirljiv preko svake mere i totalno bezbojan, gotovo beživotan – onaj feeling koji oduzima političku karmu, neophodnu u ovakvim situacijama.

Što se drugog junaka tiče, Milorad Ulemek Legija već u prvom javnom nastupu pred Specijalnim sudom u Beogradu – potvrdio je ono što su specijalne medijsko-tabloidne službe, Koštuničini friendovi, delovi policije ili otuđeni centri dss moći iz bezbednosno-kriminalnih agencija već tvrdili mesecima, pripremajući teren za Legijinu predaju: da je gospodin Legija nevin, da su Đinđićevi suradnici Čeda Jovanović i Vladimir Popović dilovali heroin (circa: 700 kilograma), da je pokojni Đinđić bio dio Zemunskog klana, da on (Legija) nije imao pojma da je Zoran Đinđić ubijen jer je u tom času čuvao bolesnu decu (detalj iz romana Danielle Steel: brižni otac koji brine nad klincima pod temperaturom), te je onda, ogrnut bijelim plahtama, kao zloduh krenuo Beogradom, preskačući ograde, zidove, reke i planine, štiteći se od snega kojeg nije bilo… da konačno nađe svoje ognjište (hrvatski: kuću) u kojoj je, gle, neometan boravio punih 14 meseci. Ovaj senzacionalni scenario – mesecima detaljno obrađivan u ovdašnjim nacističkim tabloidima – zajedničko je delo Vojislava Koštunice, njegovih prijatelja u vojnim i ostalim paravojnim agencijama, sve uz pomoć organizovanih kriminalnih grupa čiji jeste interes da se svaka priča o ubistvu relativizuje i potvrdi da su Đinđića ubili njegovi najbolji prijatelji.

Umesto da javnost nasedne na celu priču i kolektivno uzdahne “jebote”, desilo se da Legijino svedočenje ima verujući rang šizofreničnog ludaka koji tvrdi da je bio u kosmosu dok su ubijali Đinđića, jer je on, u tom času, bio van Planete Zemlje; sve Legijine priče – da su umešani ovi ili oni iz Đinđićeve koalicije – ne samo da ne korespondiraju sa stvarnošću ili datumima ili meteorološkim uslovima ili bilo kakvim dokazima, već govore o scenarističkoj grandomaniji na koju se naslonio Vojislav Koštunica, uveren da mu je Legija jedini adut u predsedničkoj pobedi i opstanku na vlasti.

Kako se završilo, znamo; danas, Legija može da izjavi šta mu god padne na pamet – da je lično Vladimir Šeks u srpskoj prikolici primio 700 kilograma droge, kao poklon od Đinđića za Tomislava Merčepa; ili da izjavi da su mu navodno bolesna deca, u stvari, primala drogu dok je on bio odsutan na putu za Mars, gde je kao prvi Srbin ostavio drogu da istu u kosmičkom odelu pokupi Vladimir Popović koji će “Enterpriseom” tu istu drogu predati Čedomiru Jovanoviću… ili pokojnom Tuđmanu, zašto da ne, kod Legije je sve moguće, čak i da mu Koštunica od srca veruje, kao što mu je do prvog kruga predsedničkih izbora verovao, uzdajući se u njegov epski iskaz.

Drugim rečima, dok se Hrvatska ovog tjedna bude bavila nogometnim zajebancijama tipa France ili England – mi ćemo se, kao vaseljenski narod, baviti Legijinim fantazmima: mašta radi svašta, možda Legija ima veze u francuskom timu pa vam obezbedi časni poraz od 0:7, tko zna?

Božji putevi Srba jesu koštuničinsko nedokučivi!