Ćaskanje sa genijem

Svaki susret sa Najdželom Kenedijem je doživljaj za sebe. Muzički genije, a tako jednostavan... Osvaja virtuoznošću, ali i ličnošću. S lakoćom uspostavlja kontakt, dijalog ostvaruje i pogledom, pridobija osmehom, u trenu "diže" raspoloženje čitavoj svojoj okolini...

I ovaj put konferencija za novinare (u subotu popodne u "Sava" centru) više je ličila na opušteno ćaskanje sa drugarom iz kraja, nego na formalnu razmenu informacija. Ko zna kako je od beogradskih novinara (ponekad) teško iščupati pitanje, može već da zamisli kakav je dar potreban da bi ruku na kraju dizali i oni koji nisu mislili da bilo šta pitaju.

Kenedi se ne drži ustaljenog protokola, ili, bolje reći, ne pristaje na formalnost i rutinu čak ni u takvim "formalnim" prilikama: ne miruje, šeta, pozdravlja se s kim stigne, voli da opsuje, kad mu mahnete da bi postavili pitanje treba da budete spremni i na hvatanje mikrofona...

Mada komplimente prihvata kroz blago (samo)ironični osmeh - "ta, nemojte, molim vas" - svestan je svog uspeha i veličine, ali ni jednog jedinog trenutka od toga ne pravi famu. "Popularnost ti pruža mogućnost da radiš ono što želiš, da biraš gde ćeš da putuješ, s kim da radiš, koju emociju kod publike da izazoveš... Teško je naći pravi način za komunikaciju sa ljudima, ali ako ga nađeš to je onda prava stvar", kaže Kenedi.

I ovaj put je insistirao na tome kako nije "klasičar".
"Sviram muziku! Nikad se nisam ograničio samo na to da budem muzičar koji će svirati isključivo klasiku. Klasična muzika je samo deo muzičke baštine. Ona mi doduše plaća kiriju, ali još kao student svirao sam svašta". Ako je uopšte moguće izvlačiti neke zaključke iz nekoliko kratkih susreta, moglo bi se možda reći da je suština Kenedijevog stava stalno nastojanje da utekne ukalupljenostima bilo koje vrste.

Zato (muzički) puritanci u njemu često vide jeretika. Na koncertima u "Sava" centru i Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, Kenedi će sa Beogradskim gudačkim orkestrom "Dušan Skovran" svirati Vivaldija. Na svoj način.

"Vivaldi se obično svira jednodimenzionalno, a mi njegovu muziku hoćemo da učinom trodimenzionalnom. Nema zapisa koji bi govorili kako je to izvođeno u Vivaldijevo vreme. A sigurno su i za njega, kada se pojavio, govorili 'ovaj mora da je lud', jer to je bila muzika na jednom sasvim drugom nivou od onoga što su stvarali Hendl i Bah".

I kada govori o džezu, Kenedi napada konvencionalna shvatanja. Konstatuje kako džez danas u velikoj meri pati od komercijalizacije i kao pozitivan i važan naglašava uticaj Ronija Sajza. U istom kontekstu sa uvažavanjem govori i o grupi Autkast. "Da bi se sviralo na nov način potrebno je poznavati istoriju - džeza, bluza, motauna..."

Kao sledeću premisu u dokazivanju teze navodi primer fenomenalnih mladih poljskih džez muzičara. "Džez više nije samo američka muzika, postao je muzika celog sveta. Evropa tu sustiže Ameriku." Pošto dosta vremena provodi u Poljskoj - supruga mu je Poljakinja i u okolini Krakova imaju porodičnu kuću - dobro je upoznat sa poljskom muzičkom scenom.

Uživa u muzičkom druženju sa triom Kroke, u čijoj se muzici prepliću različiti etnomotivi karakteristični za centralnu i istočnu Evropu. "Oni donose iskrenost i svežu, nepatvorenu komunikaciju. Imaju savršen balans, kakav su nekada imali Bitlsi i Led cepelin".

Tvrdi da palestinska marama zavezana oko struka i čarape različite boje nisu modni detalji. "Nema kod mene modnih detalja. Čak se sam i šišam, da ne bih morao nekom jebenom frizeru da objašnjava šta hoću. Maramu mi je poklonio prijatelj Palestinac, praktična je, a uostalom nije zgoreg da danas, kada je Mekdonalds na svakom ćošku, na sebi imaš neki detalj koji nije američki. A rasparene čarape... To je za sreću Aston Vile..."