Ubrizgavanje istine

Sada kada je Legija „dolijao”, dobrovoljno, spontano, zato što mu je „puko film” ili možda što mu je neko nešto u međuvremenu obećao, suštinsko pitanje je – može li sud normalno da radi.

Evropa je, eto, prošle sedmice i formalno i suštinski stigla do Horgoša i Urala. Srbija baš i nije imala jakih motiva i mnogo vremena da se tim „istorijskim” događajem studioznije pozabavi. Ako, naravno, izuzmemo proročanska (bar smo tome vični) naklapanja domaćih „eksperata” i „analitičara” kako je „stara dama” ovim samu sebe definitivno ukopala.

O čemu, zapravo, Srbija razmišlja i promišlja ako joj je Evropa, čak i u tumačenjima njene političke elite, nešto do čega se može a i ne mora. Bar ne tako brzo i energično kako zagovaraju neki „naši mondijalisti”. Njena opsednutost je sasvim druge prirode, što bi trebalo da znači da joj je bitnije od svega hoće li „dobrovoljac” iz svih mogućih ratova i operacija postartiljerijskog „čišćenja neprijateljskog terena”, vrhunski „patriota”, egzekutor (kako tvrdi država) ili inspirator brojnih ubistava „gospodin” (možda uskoro i „drug”) Milorad Luković, alijas Ulemek, alijas Legija, progovoriti. I šta će reći. Odnosno, hoće li, kako sam kaže, dokazati svoju nevinost. Pa ako je čovek, koji je pripadao, čak i komandovao „crvenim beretkama”, jedinici za koju Kapetan Džo ističe da „joj ubiti nije ništa”, u prilici da u novim „povoljnijim političkim i pravnim okolnostima” iznese celu istinu ko je (i zašto, valjda) ubio Đinđića, Stambolića, usmrtio četvoricu na Ibarskoj magistrali, zašto mu onda uskraćivati mogućnost da u završnici odigra još jednu „misionarsku patriotsku ulogu”. Ma kako to bilo kome izgledalo, zar ne.

Već je zaštićen

Legija se, dakle, vraća kući ne kao prevejani kriminalac i hladokrvni ubica, što je sadržano u optužnici, već kao „dragoceni svedok” koga valja čuvati ko malo vode na dlanu, i koji bi trebalo da pruži odgovore na mnoge domaće dileme. Ne može, kažu, doduše, čak i zvaničnici, da bude zaštićeni svedok, ali on je to već postao u času kad je „izašao iz svoje kuće” ili „iz automobila kojim se dovezao do kuće” (možda ćemo i to saznati) i predao „zapanjenim” čuvarima reda. Pošto se „dobrovoljno predao”, a niko ga prethodno niti ganjao niti hapsio, znači da mu je „nivo svesti i morala vredan poštovanja”, garancija da će „nepristrasno dokazati” u kakvim smo sve zabludama živeli nakon 5. oktobra. A možda i pre. Shodno tome, sasvim je prirodno što „proslavljeni komandant proslavljene ratne jedinici” voljom ovdašnjih političkih propagatora i manipulatora, prizemnih medija i neobuzdanih advokata vaskrsava kao „nacionalni heroj”, „uzor” i „idol” mladim naraštajima.

Njemu će se omogućiti sve, saznaćemo i najsitnije romantičarske detalje iz života jednog legionara, saopštiće nam da mu je zdravstveno i psihofizičko stanje solidno, nagađaćemo da li mu je brada bila prirodna ili veštačka, hranu će mu prethodno probati (da ga dušmani ne bi i u ćeliji dokrajčili) pokusni kunići u obliku zatvorskih čuvara. Sve će se, dakle, učiniti da kaže istinu. A kako je njegova istina da je nevin, da mu je sve namešteno, njegovo zdravlje je od prvorazredne državne važnosti. Relevantnije od onih jadnika kojima je jedna državna (zdravstvena) institucija „ubrizgala” virus side u krv, a tek od psihofizičkog stanja porodica Đinđić, Stambolić, Drašković i četvorice ubijenih na Ibarskoj magistrali.

Psihoza pritiska

Sada kada je Legija „dolijao”, dobrovoljno, spontano, zato što mu je „puko film” ili možda što mu je neko nešto u međuvremenu obećao, suštinsko pitanje je – može li sud normalno da radi. Odnosno, nije li njegovo privođenje pravdi preveliki zalogaj za sudsko veće, koje je i bez Lukovića u proteklim mesecima bilo na velikim mukama kako da spreči opstrukciju i nastojanje nekih krugova da proces obesmisle pretvarajući ga u suđenje žrtvama, a ne ubicama.

Dok jedni misle da će Legijin iskaz biti od presudne važnosti da se zaokruži priča o motivima, pozadini, inspiratorima i izvršiocima atentata, drugi su ili oprezniji ili skeptičniji. Pre svega, zato što je stvorena psihoza koja liči na uvertiru mogućeg novog pritiska na sud. U javnosti je već pojačano očekivanje da će Legija da otkrije „nešto drugo”, grade se zaključci na glasinama, insinuacijama i hipotetičkim procenama, pa se čak stiče utisak da je svaki drugačiji sudski ishod osim da je ubijeni premijer praktično sam sebi presudio, naprosto neprihvatljiv. Plasira se priča o, najblaže rečeno, nameštenoj istrazi, razvija kontroverza o famoznom trećem metku, namernoj likvidaciji vođa zemunskog klana Spasojevića i Lukovića da ne bi progovorili. Iskušenju davanja preuranjenih izjava nije odoleo ni aktuelni premijer porukom da bivša vlast ima razloga da strepi od toga šta će Legija reći (da li je predsednik vlade zaista već obavešten?), uzimajući zdravo za gotovo medijske spekulacije o ućutkivanju zemunaca bez prethodne policijsko-istražne potvrde. Neoglašavanje policije povodom neobičnih okolnosti predaje Lukovića, a posebno o izjavi njegovog advokata da se Legija 14 meseci krio u svojoj kući na Ceraku pod pokroviteljstvom i zaštitom „dvojice visokih policijskih oficira”, stvorilo je dodatnu konfuziju i podgrejalo očekivanje da će sve što bude Legija izjavio biti „prava i jedina istina”. I sama najava ministra pravde da će se po hitnom postupku pripremiti novi zakon o zaštićenim svedocima mogla bi da utiče na dalji tok suđenja za ubistvo Đinđića, Stambolića, Ibarsku magistralu.

Ništa bez politike

Kako je reč o Srbiji, koja je već debelo zahvaćena sindromom političkih konfrontacija i nestabilnosti, i sam čin predaje (ili privođenja) Milorada Lukovića dobija izrazitu političku konotaciju, sa jako vidljivim elementima političke instrumentalizacije.

Neke procene govore, u stvari, o nameri vlade da pažnju javnosti preusmeri sa gorućih ekonomskih i socijalnih problema, pokuša da lansiranjem i podgrevanjem priče o „mutnim i sumnjivim” rabotama bivše, dosovske vlasti, pridobije javno mnjenje u započetoj predsedničkoj kampanji. S druge strane, neka manje suptilna uveravanja upućuju da je pojavljivanje Legije i forsiranje teze o njegovoj nevinosti najefikasniji način za dalju opstrukciju, zatim i potpunu destrukciju započetog sudskog procesa.