Još malo pa nestalo

Sve uzburkanije tržište „crnog zlata“

Da bogata nalazišta „crnog zlata“ zemljama na čijoj se teritoriji nalaze ne garantuju automatski i blagostanje stanovništva - dokaz su svi ratovi koji su vođeni tokom prošlog, a nastavljeni su i u ovom veku. To što su Sjedinjene Države u svim ovim ratovima direktno učestvovale ili ih zdušno pomagale, ne čudi jer, prema statistici američke naftne kompanije Texaco, Amerika je čak 43 odsto energetski zavisna od nafte i njenih derivata. Procenjuje se da Amerika troši više nafte nego prirodnog gasa i uglja zajedno.

Svetske zalihe sirove nafte procenjuju se na blizu jedan trilion barela ili 141 milijardu tona, a rezerve prirodnog gasa iznose 144 milijarde metara kubnih. Samo Saudijska Arabija, Irak, Kuvajt, Abu Dabi i Iran leže na zalihama od 648 milijardi barela sirove nafte. U energetskom bilansu planete nafta i derivati čine čak 40 odsto. Na drugom mestu je opet ugljovodonik, prirodni ili zemni gas, pa ugalj, nuklearna energija i hidropotencijal.

Evidentno je da su rezerve nafte i prirodnog gasa ograničene i da relativno pouzdana saznanja ukazuju na njihovo brzo iscrpljivanje. Prognoze se dosta razlikuju, pa u zavisnosti od autora i zemlje koja njegov rad finansira zavisi i optimizam, odnosno pesimizam u vezi s tim do kada će „crno zlato“ potrajati. Najčešće se čuju procene koje rezerve nafte ograničavaju na oko 40, a prirodnog gasa na oko 70 godina. Zato svetski moćnici žure da prigrabe što veći deo ovih ograničenih resursa.

O snabdevanju sopstvenih potrošača naftnim derivatima i prirodnim gasom moraju da razmišljaju i siromašni. Kako je živeti sa nestašicom goriva, građani Srbije su mogli da se uvere tokom devedesetih, kada su najpre bili suočeni sa bonovima za benzin i vožnjom po sistemu „par - nepar“ a potom da kupuju švercovano gorivo iz kanistera po paprenim cenama.

Opšte je poznato, naravno, da Srbija nije Kuvajt. Milan Lončarević, pomoćnik direktora za razvoj i istraživanje u NIS Naftagasu, kaže da je godišnja proizvodnja iz otkrivenih ležišta u Vojvodini oko 760.000 tona sirove nafte, a da je u ovoj kompaniji zacrtano da se 2005. godine iz sopstvenih izvora podmiri 30 odsto potrošnje naftnih derivata, a 2015. svih 100 odsto. Uz to, naši naftaši teže da se što više angažuju u inostranstvu.

- Najjeftinija nafta je ona koju sami proizvodimo, iz domaćih ležišta ili angažmanom u inostranstvu. To je pozitivno iskustvo iz koncesije koju Naftagas ima u Angoli, a tako, uostalom, rade i sve velike svetske naftne kompanije. Zato smo se locirali na prostoru Rusije, Kaspijskog regiona i u zemljama Bliskog istoka - kaže Lončarević.

- Ko god kontroliše proizvodnju nafte na Bliskom istoku i u Kaspijskom moru, kontrolisaće i ceo svet - rekao je 2001. Dejl Fejfer, poznati geolog i aktivista za očuvanje životne sredine.

Sve je izvesnije da ovaj „zadatak“ po svaku cenu sebi na pleća hoće da stavi SAD. Amerikanci za to imaju i sasvim praktičan razlog. Sjedinjene Države su tokom 2001. bile suočene sa najozbiljnijom nestašicom energenata od naftnog embarga sedamdesetih godina. Porodice su dobijale od dva do tri puta veće račune za energiju nego ranije, a neki vlasnici preduzeća bili su prinuđeni da otpuštaju radnike ili smanjuju obim proizvodnje. Posle toga je usledila intervencija u Iraku.

Najveće do sada netaknute rezerve sirove nafte nalaze se u bivšim sovjetskim republikama, na obali Kaspijskog mora (Azerbejdžan, Kazahstan, Turkmenistan). Istraživanja pokazuju da je 39,5 odsto svetskih rezervi prirodnog gasa locirano u zemljama bivšeg SSSR-a, a da je Srednji istok po količini rezervi druga regija sveta sa 33,8 odsto ukupno utvrđenih rezervi.

Ove izvore bogatstva sada dele velike kapitalističke zemlje, kroz angažman multinacionalnih naftnih kompanija. U Kaspijskom basenu je trenutno angažovano više od 20 kompanija za eksploataciju nafte i gasa: Agip, Amoco, BP, Chevron, Delta, Elf Aljuitaine, Itochu, LUKAgip, LUCARCO, LUKoil, Mitsui, Mobil, OIEC, Petrofina, Total... Petrolejska kompanija Exxon je procenila da bi to područje moglo proizvoditi čak šest miliona barela nafte dnevno do 2020. Ministarstvo energije SAD-a računa da se tu može pronaći oko 163 milijarde barela nafte i više od 100 triliona kubnih metara prirodnog gasa. Ako se ovi proračuni obistine, ovaj region će postati proizvođač nafte koji će se po veličini moći porediti sa Iranom i Irakom.

Naftagas je u Kazahstanu ispitivao polja na kojima su procenjene rezerve nafte od šest do sedam miliona tona i moguća godišnja proizvodnja od 350.000 do 360.000 tona. U međuvremenu je Kazahstan promenio zakonske uslove, pa se sada ponovo ocenjuje isplativost ulaska u taj aranžman.

U Rusiji, u zapadnom Sibiru, naša kompanija je analizirala mogućnosti jednog polja i odustala zbog loših finansijskih rezultata. Trenutno se radi analiza dva istražna bloka u istočnom Sibiru. Rezultati se očekuju u maju, a ako budu povoljni - konačnu odluku o angažmanu doneće generalni direktor i UO NIS, s tim što odobrenje za ulaganje treba da dâ i Vlada Srbije.

U Turkmenistanu Naftagas planira da pokuša sa uslužnim servisima na eksploataciji nafte, a učestvuje i u tenderima koje su raspisala ministarstva energetike Irana i Sirije. To što nema dovoljno sopstvenog kapitala za veći angažman u inostranstvu Naftagas pokušava da prebrodi ulaskom u posao sa velikim naftnim kompanijama kojima novac nije problem.

Zemlje u razvoju, pogotovo siromašni svet, najteže osećaju ćudi svetske cene nafte. Treba reći da zemlje članice OPEK-a (organizacije izvoznica nafte) pripadaju grupi nerazvijenih, siromašnih zemalja, i da bogati ne mogu da sakriju gnev zbog toga što se na teritoriji država koje čine ovu asocijaciju nalazi čak 77 odsto otkrivenih rezervi „crnog zlata“. U svetskoj proizvodnji sirove nafte OPEK je 2000. učestvovao sa 40 odsto, pa je ta organizacija i dalje ključni regulator ponude i tražnje na svetskom tržištu, sa svim rizicima koje nosi takva funkcija.

Ako postoje političke, ideološke ili kakve druge prepreke za ulazak krupnog kapitala u zemlje bogate naftom i gasom, zainteresovane velike sile koriste politička sredstva, a na kraju se pribegava i vojnoj sili. Primeri za to nisu samo Irak već i bombardovanje Libije, foklandski rat, to što su Kuvajt vojno zaposeli zapadni saveznici, kao i Saudijsku Arabiju, u kojoj američke snage čuvaju režim. Ratno pustošenje je doživela i Čečenija kako bi se destabilizovalo područje oko Kaspijskog mora, a Angola i neke druge zemlje bi bez ovih stranih upliva, svakako, brže došle do mira.

- Ključna politička zbivanja tokom devedesetih dovela su do megaintegracija u svim sferama, pa i u oblasti nafte i gasa. Pored multinacionalnih nastaju i brojne transnacionalne kompanije. Istinski identitet tih kompanija se prepoznaje tek po vlasnicima u njima plasiranog kapitala, a ne prostora na kome posluju. Tako je Exxon kupio Mobil za 82 milijarde dolara i stvorio najveću privatnu naftnu kompaniju. BP se udružio sa Amocom, Shell sa Texacom. Zahvaljujući deregulaciji, privatizaciji, otvaranju ranije zatvorenih tržišta, poput ruskog i kineskog, ove kompanije imaju nove prostore za delovanje - ukazivao je svojevremeno dr Đorđe Petrović iz Naftne industrije Srbije, ističući da su „upravo u toku integrativni talasi u domenu istraživanja i proizvodnje nafte i gasa, rafinerijske prerade, ali i prometne sfere i uslužnih delatnosti u naftnom kompleksu“.

- Na ovaj način bogati uspevaju da sebi pribave najveći deo profita od eksploatacije i distribucije nafte, naftnih derivata i prirodnog gasa, ali i da gazduju samom proizvodnjom i korišćenjem ovog bogatstva kod drugih - govorio je Petrović.

Zato je realno očekivati da će se bogati i međusobno posvađati oko kontrole preostalih rezervi sirove nafte i prirodnog gasa u svetu, ali i početi da razmišljaju o alternativnim izvorima energije.