Kad žrtva ima smisla

Ko ima pravo na tuđi život, ko ima prava da tuđim životom spasava svoj? Ovo pitanje se prenosi u najoštrijem obliku i u naše današnje dane: Hag i njegovi zahtevi

Svi narodi imaju svoje izreke koje odražavaju njihovo iskustvo. Odnos slabog prema jakom objašnjava poslovica „Ne može šut s rogatim”, a kako se treba ponašati kad te silnik pritisne upućuje ona narodna „Zmiju gladi, ispod nje se vadi”.

Dakle, otvoreni sukob sa silnikom znači smrt, a smrt znači kraj, poraz. Mrtvi nikad nisu pobedili. Herojske smrti mogu da nadahnjuju, ali i ne moraju. Nadahnjujuće su kad služe pobedi. Tako deluju reči majora Gavrilovića braniocima Beograda kada im saopštava da ih je Vrhovna komanda izbrisala iz svog brojnog stanja i da njihovi životi više ne pripadaju njima da bi svojom žrtvom omogućili povlačenje glavnine koja treba da nastavi borbu do pobede. Branioci Beograda svesno žrtvuju sebe za pobedu, njihova žrtva nadahnjuje buduća pokolenja.

Međutim, kosovski mit je mnogo šta zamaglio. Najšire rasprostranjeno mišljenje o kosovskoj pogibiji je ocena da je knez Lazar izabrao carstvo nebesko (smrt), a ne zemaljsko (život), jer „zemaljsko je za maleno carstvo, a nebesko u vek i do veka”.

Zbog tako shvaćenog kosovskog mita je nastalo srpsko slavljenje poraza. Svi narodi slave pobede, a Srbi poraze. Umesto da slave pobedu na Velbuždu, kada je izvojevana srpska prevlast u moravsko-vardarskoj dolini, a prvi put blesnula vojnička slava budućeg cara Dušana, Srbi slave kosovski poraz.

Činjenica je da je Karađorđe odneo niz izvanrednih pobeda i da mu Napoleon odaje izvanredno priznanje kao vojskovođi. Ta izjava glasi:

„Lako je meni biti veliki uz našu iskusnu vojsku i ogromna sredstva. Ali daleko na jugu – na Balkanu – živi jedan vojskovođa koji je proizišao iz prostog seljačkog naroda i koji je, prikupivši oko sebe svoje čobane, da, iako bez oružja i snabdeven samo trešnjevim topovima, uzdrma temelje svemoćnog Osmanskog carstva i da tako svoj zarobljeni narod oslobodi tuđeg jarma. To je Crni Đorđe – njemu pripada danas slava najvećeg vojskovođe”.

Činjenica je da su Cerska i Kolubarska bitka bile dve prve savezničke pobede u Prvom svetskom ratu. Ali umesto da slave njih, Srbi su dali prednost prelazu preko Albanije, posrtanju i umiranju...

Takav odnos prenet je i na vreme Drugog svetskog rata. Umesto da se slavi prva oslobođena teritorija u okupiranoj Evropi, slave se Neretva i Sutjeska – katastrofe, dok se na toj oslobođenoj teritoriji slavi Kadinjača – opet poraz!

A mirenje sa porazom kao neminovnošću otupljuje hrabrost koju treba pokazati u pravom trenutku, a i mudrost čija je prisutnost stalno potrebna. Zbog toga mi Srbi treba da, pre svega, razmislimo o razlogu žrtve kneza Lazara.

Činjenica je da je knezu Lazaru bilo jasno da ne može pobediti na Kosovu. Njegov izlazak na bojno polje jeste značio smrt ratnika (plemstva), ali i spas života naroda. Ako bi prihvatio pokoravanje Turcima, knez Lazar bi sebe i srpsko plemstvo stavio u vazalni položaj u odnosu na Turke, a Srbija bi bila vazalna država i njen unutrašnji život bi se sve više uklapao u život Turske, a pravoslavlje pod dominacijom islama. A čovek je u to vreme bio religiozno, a ne nacionalno biće.

Znači, gubljenjem pravoslavnog, svetosavskog duha, Srbi bi prestali da budu svetosavski narod. Oni bi prestali da budu – oni.

Imajući to u vidu, knez Lazar uklanja sebe i plemstvo kao prepreku Turcima, ali ostavlja pravoslavnu crkvu koja se poistovećuje sa narodom i narod s njom. I zar nije tačno da nikada Srbi nisu bili u toj meri jedinstveni kao što su bili u vreme obnovljene Pećke patrijaršije, kada nijedna stopa srpske zemlje nije bila slobodna!

Ako se kosovski mit tako shvati, ako se shvati da je knez Lazar svoju smrt izabrao radi života naroda, onda će biti sasvim drugačije i naše vrednovanje žrtve.

Niko, a pre svih oni koji se bave politikom, nema prava da poziva narod na pogibiju. Smrt pojedinca može da bude korisna, a smrt naroda – nikad!

I slučajevi iz Drugog svetskog rata ne samo da teraju na razmišljanje već navode i na zaključke. U prvom slučaju radi se događaju za vreme italijanske okupacije Crne Gore. Doznaju Italijani da se jedan mladi student, komunista, krije u selu. Opkole Italijani selo, isteraju sve seljake i saopšte da oni znaju ko se u selu krije i da znaju da seljaci znaju i ako ne kažu gde je mladi student skriven – streljaće redom sve, dok ne budu otkrili skrovište studenta.

Mladić je bio sakriven u zemunici i kad je ovo čuo i shvatio da će svi biti pobijeni zbog njega, izašao je, predao se, seljaci su bili pušteni, a on streljan.

U toku rata u jednom selu u Srbiji bio je skriven u zemunici u kući jedne žene Dušan Petrović Šane, čovek koji je pripadao užem krugu srpskih komunista. Četnici su nekako doznali gde je skriven, pa rupe jedne noći u njenu kuću, tražeći da kaže gde se krije Šane, ali ona nije htela da ga oda. Oni su zato zaklali njene dve mlade kćeri i nju.

Sve pretnje i psovke razbesnelih koljaša, sve krike tih nesrećnica čuo je i Šane i – nije izašao! Preživeo je rat i proglašen je za narodnog heroja.

Da li će u ovakvim slučajevima izabrati predaju ili ne, zavisi najviše od samog čoveka. Ključno pitanje je čija savest može da podnese življenje sa saznanjem da je toliki broj ljudi nastradao zbog njega.

Ali nezavisno od savesti, ko ima pravo na tuđi život, ko ima prava da tuđim životom spasava svoj? Ovo pitanje se prenosi u najoštrijem obliku i u naše današnje dane: Hag i njegovi zahtevi.

Mnogo razloga postoji za stavljanje zahteva haškog tribunala pod znak pitanja: od ogromne neravnomernosti u broju optužnica prema sukobljenim stranama, pa preko sigurnosti izjava svedoka, do sukoba u kome su Srbi označeni kao jedina zla strana, a uz činjenicu da su oni prognani sa svojih ognjišta.

Neka sve bude tako, neka bude i crnje i gore po Srbe, ali je činjenica da moćnici očekuju da se pred tribunalom pojavi poveći broj Srba. I šta sad? Pronaći te ljude i izručiti ih, ili ne?

Ako zaključimo da naše ljude ne treba predavati haškom tribunalu, šta postižemo? Ko sme da isključi nove sankcije? Ko sme da isključi dalje unazađivanje i upropašćivanje ovog naroda?

Mi moramo da shvatimo koju silu imamo pred sobom. Ne treba polaziti isključivo od toga da ta sila želi da nepravedno nanese zlo. Možda ona veruje da su njene namere najbolje, da joj je cilj najpravedniji. Baš zato što možda veruje da joj je cilj najbolji i najpravedniji, ona ne bira sredstva da ga po svaku cenu naturi drugima.

I zato, ako se želi da se ovaj narod spasava od daljih nesreća, onda se postavljenim zahtevima mora udovoljiti. Treba žrtvovati branioce Beograda da bi se spasla glavnina.

Treba da shvatimo da razrešenja na globalnom planu ne zavise od nas. Mešanje u tu borbu za mali narod, a mi smo mali narod, znači pogibiju. Možda slavnu. Ali, koga će to interesovati kada ovog naroda ne bude više?

Zato oni koje traži haški tribunal treba da budu na visini istorijskog zadatka i svoje moralne odgovornosti. Oni treba da odluče da li će se poneti kao crnogorski student, ili kao narodni heroj Šane.

Njihova predaja je, pre svega, spasavanje ovog naroda. A svoju čast će braniti pred tribunalom. Sve što tamo bude rečeno biće zapisano i sačuvano. A pokolenja će reći svoj konačni sud. Sud pokolenja će, svakako, reći da je svejedno da li je ponašanje bilo principijelno ili pragmatično, ako je bilo korisno za narod. Pokolenja će onima koji su se žrtvovali za narod obezbediti večno mesto u koloni slavnih.

deo izlaganja održanog na Filozofsko-književnoj školi u Kruševcu