Sa crkvenog gledišta Vatikana Kosovo je deo Srbije

Nadbiskup Euđenio Sbarbaro, apostolski nuncije u SCG, u Beograd je došao pre skoro četiri godine, tokom kojih je propratio sve političke promene, učestvovao u, kako sam kaže, primetnom napretku u odnosima Rimokatoličke i Srpske pravoslavne crkve i naučio srpski jezik dovoljno da na njemu služi misu. U uskršnjem razgovoru za Danas ističe da mu je drago što "svi hrišćani ove godine slave Uskrs istoga dana, čime pokazuju svetu da su ujedinjeni oko središnje tačke i osnovnog hrišćanskog događaja koji daje smisao celoj Crkvi".

- Važno je da se praznik slavi istog dana, ali je još bitnije da svi hrišćani, katolici, protestanti i pravoslavni, bez obzira na dan proslave, istinski žive Uskrs. Svim građanima ove zemlje želim srećne uskršnje praznike, da dođe do Uskrsa ne samo u duhovnom smislu, nego i u svim ostalim dimenzijama života. Svima mogu da poželim bolje dane, a radi tog cilja svi moramo da zajedno sarađujemo - kaže nadbiskup Sbarbaro.


 Koliko su najnovije političke promene u Beogradu uticale na Vašu ambasadorsku misiju ovde?

Došao sam u vreme Miloševića, posle je predsednik bio Koštunica, a premijer Đinđić, potom Živković, sada je Koštunica premijer, dok Sveta stolica zastupa moralne i duhovne vrednosti. Bio sam poslednji ambasdor koji je predao akreditivna pisma bivšem predsedniku Miloševiću. Da budem iskren, imao sam primedbu što dolazim u takvom trenutku. Sveti otac mi je rekao da predstavljam Svetu stolicu pred državom i narodom, a vlade će se menjati. To, naravno, ne znači i da smo ravnodušni. Naš cilj je da pomognemo da narod živi bolje, jer je Crkva deo naroda, svejedno da li je reč o pravoslavnoj, katoličkoj ili nekoj drugoj religiji. Ali, narodu ne može da bude bolje ukoliko prihvati bilo koji radikalizam, politički ili religiozni.


 Šta su trenutno prioriteti u diplomatskim odnosima Vatikana i SCG?

- Mi se ne mešamo u politička i ekonomska pitanja. Nas zanima demokratija, jer ona predstavlja jednu od osnova ljudskih prava. U klimi demokratije razvijaju se dijalog i svi drugi odnosi. Ministar inostranih poslova Vatikana prošle godine bio je u poseti SCG i u planu su programi i posete sa obe strane na vrlo visokim nivoima. Postoje i drugi programi koji su ostvareni sa SPC, gde je već došlo do susreta Svetog sinoda SPC i Svete stolice, Biskupske konferencije SCG i Svetog sinoda SPC, Bogoslovskog fakulteta SPC i Papskog lateranskog univerziteta. Sveti sinod SPC odobrio je potpisivanje sporazuma između Bogoslovskog fakulteta i Papskog lateranskog univerziteta iz Rima. Delegacije Sinoda i Bogoslovskog fakulteta druge nedelje juna otići će u Rim i u Asizi, što je bila želja članova delegacije Svetog sinoda SPC koja je prošle godine posetila Rim. U Asiziju će biti potpisan sporazum o saradnji dvaju fakulteta, koji predviđa međusobnu razmenu profesora i studenata. Mislim da je to jedan od načina da se prevaziđu neki suštinski problemi, pre svega međusobno nepoznavanje.


 Zar fakulteti nisu i dosad sarađivali, zbog čega je potrebno to ozvaničiti sporazumom?

- Potpisivanje ovog sporazuma biće istorijski događaj. Egzemplar za sav hrišćanski pravoslavni svet. Prvi put se sa jednom pravoslavnom crkvom potpisuje takav sporazum. To je veoma važan korak, iako plodovi te saradnje neće doći odmah. Ideja o saradnji nastala je tokom prošlogodišnje posete rektora Lateranskog univerziteta biskupa Fizikele Bogoslovskom fakultetu SPC u Beogradu. To bi faktički trebalo da bude seme koje će dati nove plodove. Ono što je moja ideja jeste da se napravi edicija istorijskih knjiga koje bismo zajedno pripremali, kao i različite sesije određenih studija, ne samo na univerzitetskom nivou. Pretpostavlja se da će mnogi od studenata koji će pohađati Lateranski univerzitet, pogotovo, studenti teologije, jednog dana postati episkopi i imati mnogo šira znanja.


 Kao predstavnik crkve i države da li u Vašoj ambasadorskoj misiji prednost dajete odnosima sa Crkvom ili sa državom u SCG?

- Naša osnovna misija na prvom mestu ima religiozni karakter, mada je naš zadatak da imamo dijalog i sa vlastima, bez obzira ko bio na vlasti. Sama po sebi Nuncijatura ima sve karakteristike ambasade, ali se istovremeno od njih potpuno razlikuje, jer nema direktne ekonomske, političke i vojne interese u ovoj državi. Indirektni interes, međutim, postoji. Cilj nam je da u ekonomiji, društvu i politici vlada moral. Dok ostale ambasade moraju da brane interese svoje zemlje i građana u državi u kojoj se nalaze, naša misija je da štitimo interese građana države u kojoj se nalazimo. U toj perspektivi treba posmatrati naše odnose sa političkim i crkvenim autoritetima, ali prirodno je da prioritet dajemo religioznom delovanju. Ono se ne odnosi samo na hrišćane, nego i na nehrišćane.


 Koliko na odnose Vatikana sa SPC utiču problemi u ostatku pravoslavnog sveta kakav je, recimo, mogućnost uspostavljanja Grko-katoličkog patrijarhata u Ukrajini protiv kojeg su se oglasili svi poglavari pomesnih crkava uključujući i patrijarha Pavla?

- Prirodno je da postoji određena veza između svih pravoslavnih crkava, ali ne postoji generalna politika, jer je svaka od njih autonomna i donosi odluke nezavisno od drugih pomesnih crkva. Grčka je, recimo, prihvatila posetu pape, kao i Bugarska i Rumunija. Veliki primer je pomenuta saradnja sa SPC na nivou univerziteta, kakve dosad nije bilo u pravoslavnom svetu. Sveta stolica nije imala nameru da u Ukrajini uspostavlja patrijarhat Grko-katoličke crkve. Primer je sličan onom u Makedoniji gde Pravoslavna crkva želi da se odvoji od Patrijaršije u Beogradu koja nije sa tim saglasna. Grko-katolici u Ukrajini već više od 40 godina žele da imaju patrijaršiju. Sveta stolica, međutim, nikada nije izašla u susret tim željama. Pre nekoliko meseci odneo sam u Patrijaršiju zvanični stav Vatikana u kome se kaže da će Sveta stolica proučiti zahtev koji je došao iz Ukrajine zajedno i sa Moskovskom patrijaršijom.


 Da li međucrkvene odnose SPC i Vatikana remete problemi kakvi postoje ovde na terenu između Eparhije raško-prizrenske i Apostolske administrature u Prizrenu?

- Ono što se događa na lokalnom nivou ne može u velikoj meri da utiče na globalne odnose. Vatikan ima dijalog sa Crkvom, a ne sa njenim segmentima ili pojednim delovima. Jasno je da na određenim lokalnim nivoima između određenih osoba mogu da postoje određeni konflikti i nesporazumi, ali to ne utiče na globalne interese.


 Kakve su Vaše ingerencije kao ambasadora Vatikana u SCG na Kosovu i Metohiji?

- Nemam posebne ingerencije i ovlašćenja za Kosovo. Ono je deo Srbije, a ja predstavljam Svetu stolicu pri državnoj zajednici SCG. Vatikan poštuje odluke međunarodne zajednice, pre svega Rezoluciju 1244 SB UN. Sa crkvenog gledišta Vatikana Kosovo je deo Srbije kao što su to Beograd, Subotica ili Zrenjanin.


 Ne čini li Vam se da nedefinisan status biskupa Sopija za koga se ne zna da li učestvuje u radu Biskupske konferencije SCG ili Albanije stvara zabunu u javnosti?

- Zvanično, prema Svetoj stolici, on institucionalno pripada Biskupskoj konferenciji Jugoslavije, kojoj još nije promenjeno ime u SCG. Ako neko ode i učestvuje u radu neke druge BK kao posmatrač, kao što ovdašnjeg nadbiskupa pozivaju, to je na ličnom nivou, nije institucionalno.


 Ne čini li Vam se da se ovde često u svakom potezu Vatikana traži pozadina?

- Potpuno sam svestan toga. Imam jedan poseban dijalog sa Pravoslavnom crkvom, ali to ne znači da zapostavljamo dijalog sa muslimanima. Pre nekoliko dana sreo sam se sa beogradskim muftijom. Tražio sam da me primi odmah posle nedavnih događaja, ali je on zbog zdravstvenog stanja bio sprečen. U Vatikanu su tokom januara i februara održana dva susreta između katolika i muslimanske zajednice. Izdata su dva zajednička saopštenja u kojima se osuđuje terorizam i ukazuje da ne postoji kolektivna krivica verskih zajednica za pojedinačne zločine. Ta dokumenta, koja sam poslao i muftiji sandžačkom Zukorliću, predao sam muftiji Jusufspahiću da bi videli da smo otvoreni za dijalog, koji je sa muslimanima i drugim ne hrišćanima malo drugačiji od međuhrišćanskog dijaloga. Iz Islamske zajednice Sandžaka zahvalili su nam se pismom. Ako postoji otvorenost i dobra volja, sa svakim se može voditi dijalog radi stvaranja boljeg društva.


 Kako biste ocenili ono što se događalo sredinom marta na Kosovu i Metohijii?

- Bio sam kod patrijarha Pavla i osudio nasilje na Kosovu. To je učinila i Biskupska konferencija u saopštenju koje je izdala. Povodom ovih dešavanja papa Jovan Pavle Drugi uputio je, preko državnog sekretara Anđela Sodana, pismo patrijarhu u kojem izražava svoje veliko žaljenje i razumevanje za bol i patnje koji su zadesili narod. Ono će verovatno biti objavljeno preko Informativne službe SPC.


 Zašto papa koji se javno oglašavao protiv svih ratnih sukoba i terorističkih napada od Njujorka do Madrida, kada je u pitanju nasilje na Kosovu i Metohiji piše privatna pisma patrijarhu umesto da se javno oglasi?

- Sveti otac i Sveta stolica ne istupaju posle svakog terorističkog akta. Terorizam i nasilje se, kao zlo celog sveta, oštro osuđuju, ali se saopštenja ne objavljuju za svaki pojedinačni slučaj. Madrid je bio izuzetak zbog katastrofičnih razmera stradanja. Obično se takva papina istupanja dešavaju nedeljom tokom angelusa. Posle kosovskih događaja prva nedelja bila je beatifikacija petoro ljudi. Sveti otac nije govorio sa balkona. Bio je na trgu gde je služena misa, tako da nije bio u mogućnosti da se obrati vernicima. Postoje različiti načini osude naselja i tagičnih dešavanja. Mislim da papino pismo patrijarhu Pavlu ima vrednost kao bilo kakvo drugo reagovanje.