Ne pada lova daleko od tate

Ko ima 25 godina a ne događa mu se da u diskoteci F-6 svi vide kako se poziv s razglasa "molimo vlasnika poršea registarski broj BG... da pomeri svoj automobil" odnosi baš na njega, nek ne računa da je uspeo u životu. Niti da će. Pogotovo ne ako bar povremeno ne svraća i u kafić "Moda" i da, dok je tamo, bio pušač ili ne, kubanski tompus "kohiba" od 25 evra po komadu, ne vadi iz usta.

Pravila su pravila, a slika statusnog prepoznavanja mladih srpskih biznis-genija, tri i po godine posle "dana D", ne samo da nije izbledela, nego ima još veću oštrinu. Stižu nove snage pa je tako i (reformisani) poreski sistem upravo pokazao da lidersko mesto u visini poreza na dohodak u prošloj godini (9,9 miliona dinara) zauzima biznismen od 27 godina, na drugom je njegov devet godina mlađi kolega a među onima koji treba da plate više od milion dinara, njih 20 je mlađe od 30 godina, jedan još nije ni punoletan.

Obogaćeni reformatori

Koliko je mladih među onih 13 hiljada ljudi koji su, kako reče ministar finansija Mlađan Dinkić, morali a nisu prijavili porez, teško je reći, još teže je znati koliko je onih koji su netačno prikazali prihode, ili su ih sasvim sakrili, koliko je vlasnika opranih i para u inostranstvu... Tek, mnogi ukazuju - a mnogo toga se i golim okom vidi - da se društvu uglavnom netaknutih bogataša stalno pridružuju novi, mlađi. Istovremeno sa uvećavanjem broja mladih među nezaposlenima (40 odsto), dece koja nemaju treći obrok (jedna trećina) i brojnim drugim, sve crnjim statistikama koje nas guraju ka dnu svih svetskih lestvica.

Uz svo poštovanje izuzetaka, ako ih ima - stručnjaci tvrde da se u ovakvom društvu bukvalno niko ne može brzo a regularno obogatiti - prilično je lako uočiti, jer to niko i ne krije, da je standard (kriminogenog) "snalaženja u džungli" i dalje neprikosnoven, uprkos izvesnim pomeranjima i inovacijama u definitivnoj "tajkunizaciji" srpske ekonomije. Profesor dr Branko Milanović, ekspert Svetske banke, glasno se pita kako naše društvo misli da napreduje ako u njemu i deca misle da treba da postanu kriminalci, koji su ostali glavni?

A kad smo kod Svetske banke, ona je prošle godine objavila studiju o zemljama u tranziciji u kojoj se kaže da su se oni koji sprovode reforme i lično obogatili. Pridružujući se tom zaključku, dr Branko Dragaš, ekonomski analitičar, tvrdi da sve veći broj naših reformatora ne može da odoli iskušenju, u uslovima sve većeg socijalnog raslojavanja. Dobro je jedino to, kaže on, što će kroz započeto međusobno optuživanje, pred sud javnosti isplivati i krupni kapitalci, koji se sada kriju iza testamentiranih naslednika.

- Da bi se učestvovalo u pranju novca, morate da budete bliski državi - kaže Dragaš. - Kako pogrešnim konceptom reformi srpska privreda nije ni pokrenuta, onda onima koji hoće brzo da zarade, ne preostaje ništa drugo nego da se uključe u politiku. Tako politika postaje najunosnije zanimanje koje omogućava tatinim i maminim sinovima da primaju uplate sa egzotičnih ostrva gde ozbiljni ljudi nikada ne štede. Uzmimo da je na spoljnotrgovinskom deficitu od čak devet milijardi dolara od 2001. godine uvoznički lobi zaradio samo 10 odsto. To je 900 miliona i time je taj lobi spreman da finansira opstanak nesposobnih reformatora, bez obzira što propada država a građani su sve siromašniji.

Kafana na poklon

Te teze o "sponzorskim bavljenjem politikom", "skrivanjem iza naslednika" i "tatinim i maminim sinovima", veoma su prisutne u lociranju jedne od mnogih, a svakako najjače kategorije mladih bogataša. Izvesna Zorica, koja ne želi da punim i pravim imenom sebi zatvori vrata na "fensi" mestima po Beogradu, gde se i sama kreće, priča kako su jednom klincu matorci za 18. rođendan kupili ceo jedan restoran i dali mu da vodi posao. Mali kao studira, posao ga uopšte ne zanima, restoran je uglavnom prazan, a celo osoblje zapravo dežura za slučaj da se mladi gazda pojavi sa nekom devojkom, kako bi im priredili gala-ručak.

- I u toj vrsti mladih bogataša, ima dve podvrste - kaže Zorica - Jednima su roditelji strogi i teraju ih da rade u porodičnim firmama ili im otvaraju firme, uz obrazloženje - ako sam ja mogao da radim, možeš i ti. Roditelji druge podvrste su brojniji i uz moto - ako sam se ja mučio, ne mora i moje dete - pune svojim potomcima džepove. Takvi momci obično upišu neki fakultet ili višu školu da bi mahali indeksom, bleje po kafićima ili se vozikaju po gradu i skupljaju ribe koje im se bacaju na haubu skupih automobila, što im je omiljena zabava. Ispite, naravno, polažu preko veze, ili kupe šesticu.

Ima, naravno, i drugih sorti, od tih koji su deca funkcionera i poznatih biznismena bivšeg režima a nisu se posle 5. oktobra razmileli po inostranstvu, preko dece sadašnjih poznatih direktora, do "srednjaka" koji krckaju ono što su godinama "zarađivali" dilujući devize i švercujući sve i svašta. Tu je i kategorija mladih, imućnih sportista i pevača, od kojih su ovi prvi stidljivi a ovi drugi uvek na nečemu - "vutri", "koki" ili "samo" na alkoholu.

Marko Nicović, poznati stručnjak za borbu protiv narko-kriminala, upozorava da na ulicama velikih gradova u Srbiji ne samo da ima dovoljno heroina, nego mu je cena i pala, na 40 evra. Borba protiv organizovanog kriminala tu ništa nije promenila, kaže Nicović, kao što nije ni dodirnula takozvanu finansijsku oligarhiju u Srbiji. Izvestan broj novih bogataša i dalje ima svoje privatne vojske i odlučujući uticaj na sve važne odluke. Zahvaljujući političkim vezama, novi milioneri mogu sebi da pribave najunosnije poslove, da na vreme uklanjaju eventualni otpor u vlasti, da prodaju bajatu robu iz inostranstva i slično. Na vrhu piramide domaćeg organizovanog kriminala nalazi se 15 oligarha.

Državni trikovi

Vidljiv je i lako dokaziv i "fenomen" koji nastaje zbog ukupnog smanjenja supstance, prosto rečeno, globalnog siromašenja Srbije i Crne Gore a koje znači da više nema mesta ni za one mlade koji bi hteli da "posluju" nezakonito, a nisu počeli ranije. Taj teren je, naprosto, prebukiran. A da bismo se otarasili i nezakonitog poslovanja i siromaštva, potrebne su i investicije a njih, kako reče i profesor dr Miroslav Prokopijević, predsednik Centra za slobodno tržište i ugledni analitičar, neće biti dok god vlada ne postupa s nelegalno stečenom imovinom tako što će bez pardona, odmah po pravosudnoj presudi sudova, takva sredstva oduzeti, kuće prodati ili ih dati u humanitarne svrhe... Umesto toga, država stalno izmišlja neke trikove i čudi se što nema pravih investicija u domaću privredu.

Pa, ima li uopšte u Srbiji mladih a "normalnih" i uspešnih poslovnih ljudi, imućnih, regularnih, pametnih, kulturnih, veštih...? Odgovor je relativno potvrdan, ali, sa stanovišta perspektive našeg društva, još nema mesta radovanju. U najboljem slučaju, to je neka vrsta puberteta evropskog profesionalizma kod nas.

Bacanje na haubu

Kako izgleda današnji pravi "srpski japi"? Podsetimo, ukratko, da je fenomen nazvan "japi" nastao s usponom mladih i ambicioznih ljudi koji su se naglo obogatili na svetskim berzama u NJujorku, Londonu i Tokiju. Među pripadnicima aristokratije i izuzetno bogatih ljudi nema japija. U psihologiji se ta pojava naziva meritizam - uspeh ostvaren sopstvenom zaslugom, pojašnjava profesor dr Tijana Mandić, klinički psiholog. Osnovne vrednosti koje su mladi japiji postavljali sebi jesu uspeh, bogatstvo i moć, sve ostalo, uključujući i privatni život, nevažno je, sem striktno određenog načina odevanja i robovanje prepoznatljivijim markama i predmetima.
Poznato je da se u društvima zahvaćenim ratom proces ličnog i profesionalnog sazrevanja jedinke produžava do 29. godine, pa kod nas često možemo čuti da je neko mlad iako ima preko 30 godina. Sada "mladi srpski japi" ima tridesetak godina, zaposlen je u nekoj stranoj firmi ili nekoj od malobrojnih domaćih uspešnih korporacija, a da bi uopšte mogao pomisliti za sebe da je japi, neophodno je da zarađuje najmanje 500 evra mesečno. Zabranjeno mu je da priča o zaradi, živi s roditeljima jer nema svoj stan, vozi 15 godina star "Jjugo" i mašta o uspehu. Ono što ga čini japijem jeste pakovanje - odelo, kravata i mobilni telefon, kao i motivacija - uspeh, bogatstvo, moć...

"Japi pokret kod nas predstavlja odbranu od poseljačenja koje nam se dešavalo i imamo generaciju mladih poslovnih ljudi koji se lepo oblače i urbano izgledaju", mišljenje je stiliste Ašoka Murtija, ali dr Tijana Mandić upozorava da je u našem slučaju to samo puka imitacija i izgleda smešno. Ipak, dodaje ona, opšteprihvaćeni japi pokret, uz mnogo loših, ima, posebno za nas, i jednu dobru a značajnu dimenziju - ti mladi ljudi oslanjaju se isključivo na sebe.
I to bi bilo najdalje dokle su stigli tek pojedini vesnici društvenog i poslovnog preobražaja Srbije, u četvrtoj godini 21. veka. Oni kratko podšišani momci i sponzoruše koje se bacaju na haube njihovih metalik-mercedesa, iako znatno malobrojniji od mladih koji će ostariti lepi, pametni i gladni, i dalje su određujuća slika i prilika Srbije u kojoj reforme ili nikad ne počinju, ili se nikad ne završavaju.

Naši Rokfeleri

Profesor dr Branko Milanović:

Često ljudi kažu da je današnjim zemljama u tranziciji potrebno da imaju bogataše, da bi investirali i otvarali nova radna mesta. Delimično je to tačno, ni Rokfeleri nisu prvi dolar dobili na najlegalniji način. Ali, ako bogataši koriste svoju imovinu da bi sprečili tržišnu utakmicu, uzimaju te pare da bi investirali u inostranstvu, pare koriste za glamuroznu potrošnju i potplaćuju političare da bi glasali za zakone koji njima odgovaraju, onda to znači da bogati ljudi ne samo da nisu zamajac razvoja nego direktno sprečavaju stvaranje institucija i kreiranje jedne normalne države.

Novi srpski karterl

Nebojša Medojević, analitičar:

- Srbiji pod DOS-ovom vladom, privatizacija je postala osnovni mehanizam za legalizaciju, uglavnom prljavog kapitala i konstituisanje novouspostavljenog sistema moći - novog srpskog kartela. Ovaj kartel i njegovi interesi će sasvim sigurno biti osnovni protivnik svake vlade, pa i ove Koštuničine, ukoliko je ne kupi. Zato je pitanje otvaranja kovčega tajni o privatizaciji u Srbiji, naročito onih u kojima su vlasnici postali domaći tajkuni, od presudnog značaja.

Duhovni čemer

Dr Žolt Lazar, sociolog, Filozofski fakultet u Novom Sadu:

- I sad nosimo nasleđe društva bezakonja i haosa, pa su potkulture mladih ogledalo onog što se nameće kao vrednost jednog društva. Valja da samo šljašti i zvecka, da kuća bude prava hacijenda sa svim pratećim teretanama, bazenima i đakuzijima... I dok većina ovakvu sliku pamti samo iz EPP-reklama ili srceparajućih strip-telenovela koje za utehu ovim drugima nude samo ovu virtuelnu stvarnost, mladi se okreću duhovnom čemeru ili pak cinizmu, s nadom da će bar sa ovom gorkom pilulom moći da progutaju novo jutro. Nestrpljivi, kakvi već mladi jesu, njih gotovo 70 odsto želi da zakorači preko, u nadi da će tamo iskovati svoju potkovicu sreće.