Krugovi nemoći

Situacija na Kosovu i Metohiji prekjuče je (ne)očekivano eskalirala u najveće sukobe albanske većine i srpske manjine od dolaska međunarodnih snaga u ovu trusnu, nominalno još pokrajinu Srbije. Povod su bile glasine, ali primetan manjak spontanosti i u pohodu velikih grupa Albanaca na enklave sa preostalim Srbima, kao i lakoća kojom su prešli u severni deo Kosovske Mitrovice, ukazuju na uočljiv višak organizovanosti.

Palo je mnogo žrtava, mahom Srba, zapaljene su kuće starosedelaca i novoizgrađene stambene jedinice za povratnike, škole i domovi zdravlja, sa zemljom je sravnjeno još nekoliko verskih spomenika koji su dokaz srpskog postojanja i trajanja na ovom prostoru... Situacija se, posle divljanja i sukoba sa neenergičnim međunarodnim snagama juče smirila, ali je ceo događaj, valjda konačno, raspršio od međunarodnih faktora sistematski pospešivanu iluziju o stabilizaciji kosmetskih prilika i napretku tog protektorata ka demokratskim, multietničkim i tolerantnim standardima civilizovanog sveta. Drugim rečima, od slike po kojoj tamo sve napreduje, a glavna je smetnja „srpska nekooperativnost”, nije ostalo gotovo ništa.

Najnovija eksplozija nasilja otkrila je, pri tome, nekoliko koncentričnih krugova nemoći. Pre svega, nemoći međunarodnih vojnih snaga i međunarodne civilne administracije da obezbedi osnovno ljudsko pravo preostale srpske manjine: pravo na život i slobodu kretanja. Zatim, nemoći demokratskih snaga u političkom korpusu kosmetskih Albanaca da obuzdaju sopstvene ekstremiste. Pa, nemoći kosmetskih ekstremista da se transformišu u normalne političare koji će konflikte rešavati dijalogom, a ne sukobom. I, najzad, nemoći države Srbije da, u okolnostima kada je izgubila jurisdikciju nad Kosmetom, zaštiti tamošnji srpski živalj koji u svojoj nemoći nema drugog izbora nego da spas traži od matične države.

Događaji koji su potom usledili u Beogradu i drugim gradovima Srbije bili su prirodna reakcija i razumljiv revolt zbog zbivanja na teritoriji koja je i dalje veliki razlog za izlive patriotskih i političkih emocija – ali samo do momenta kada su stvar u svoje ruke uzele razuzdane gomile huligana, čije divljaštvo ne može imati nikakve veze s patriotizmom ili solidarnošću sa ugroženim Srbima na Kosovu i Metohiji. Spaljivanje i razbijanje izloga nisu ništa drugo nego vandalizam koji Srbiji u časovima krize ne pomaže, već joj dramatično šteti.