Zavera na sudu

Hoće li Mijailo Mijailović, Šveđanin srpskog porekla optužen za ubistvo švedske ministarke inostranih poslova Ane Lind, biti osuđen na doživotnu robiju za zločin počinjen sa predoumišljajem ili nakon psihijatrijskog veštačenja upućen na izdržavanje kazne u zatvorskoj bolnici znaće se za mesec dana. Juče je sud odlučio da zatraži mišljenje psihijatra i na osnovu procene uračunljivosti donese presudu. Suđenje je trajalo nedelju dana. Ana Lind je ubijena 10. septembra 2003. godine u tržnom centru u srcu Stokholma. Povoda za smrt omiljene švedske političarke, popularne i širom Evrope, nije bilo i istraga se suočila sa naizgled nerešivom enigmom. Ubrzo je, međutim, svet saznao da je psihički labilni Mijalilović ubica, a kako će sam reći na samo četiri meseca kasnije upriličenom suđenju, ubio je po "nalogu glasa odozgo".

Šest meseci pre besmislene smrti švedska ministarka je trebalo da se susretne sa srpskim premijerom Zoranom Đinđićem. Do susreta nije došlo jer je tog 12. marta Đinđić ubijen, takoreći, na radnom mestu ispred sedišta Vlade Srbije, okružen telohraniteljima. Ubistvo koje je šokiralo svet pokrenulo je vanrednu policijsko-sudsku mašineriju u Srbiji i u opsežnoj bezbednosnoj akciji Sablja vrlo brzo su otkriveni organizatori i uhapšeni egzekutori. Dve nedelje nakon atentata Zvezdan Jovanović, specijalac iz rasformirane Jedinice za specijalne operacije, priznao je ubistvo. Balistička analiza potvrdila je da su osumnjičeni i puška neraskidivo vezani, baš kao što su nož i Mijailović povezani DNK-analizom.

I tu prestaje svaka sličnost u dve najveće političke tragedije koje su Evropu zadesile lane. Mijalilović je prvo osporavao ubistvo, pa ga je pritešnjen dokazima pribavljenim u istrazi, priznao. Jovanovića, koliko javnost zna, nije bilo potrebno "PRITEZATI" - ubio je svesno i sa predoumišljajem. Na suđenju koje je počelo 22. decembra brani se ćutanjem, a njegovi advokati, kao i branioci preostalih 35 "u paketu" optuženih za niz zločina, suđenje mogu razvlačiti unedogled jer je istraga obavljena sa niz proceduralnih i inih propusta. Tako je na samom početku suđenja u pitanje dovedena Jovanovićeva izjava od 7. aprila, priznanje na kome se proces i temelji; ubistvo nije rekonstruisano pa se i danas ne zna pouzdano iz koje je puške ubijen Đinđić, koliko je metaka ispaljeno i koliko je, napokon, strelaca bilo. Uprkos policijskoj istrazi, privođenju više hiljada lica i specijalnim komisijama, ne zna se ni ko je iz bližeg okruženja, službenog pre svega, učestvovao u drastičnom političkom uklanjanju agilnog srpskog premijera. Prvooptuženom Miloradu Lukoviću Ulemeku Legiji sudi se u odsustvu, a vođe zemunskog klana označene kao mozak operacije Dušan Spasojević i Mile Luković mrtvi su, likvidirani prilikom hapšenja, pa sudu nema ko da posvedoči da je odista bila u pitanju zavera.
Ostane li suđenje stoleća "utemeljeno" na ovolikim prazninama i nepoznanicama može se lako dogoditi da jednog dana, već umorni od svega, njegovi akteri sporazumno zaključe da su Mijaila Mijailovića i Zvezdana Jovanovića rukovodili isti "glasovi"; oni "odozgo" koji se na ovozemljskom sudu ne računaju u zločinačke.