Prolaze dani bola i prkosa

Lično, zadovoljna sam izložbom, a kako drugi reaguju - ne znam, jer me je nekako sramota da sedim na svojoj izložbi, osim na otvaranju – rekla nam je Goranka Matić, uoči samog objavljivanja da joj je upravo izložba, održana na prelazu iz 2003. u 2004. godinu, u Salonu Muzeja savremene umetnosti, pod nazivom „Tiho teče Sutjeska...“ donela prestižnu Politikinu nagradu za stvaralaštvo.

Juna 2003. godine, Goranka Matić kreće na Tjentište, da fotografiše teren na kome se odigrala jedna od najvećih partizanskih bitaka u Drugom svetskom ratu. Tom prilikom, snima i freske cenjenog pripadnika kulturnog establišmenta socijalističke Jugoslavije – Krsta Hegedušića, koje upravo reprezentuju ovu bitku.

Goranka Matić je urednik fotografije u nedeljniku „Vreme“, a po pozivu, predaje fotožurnalizam na Fakultetu političkih nauka. Član je foto sekcije ULUPUDS-a, dobitnica, pored najnovije Politikine, i Nagrade Oktobarskog salona 1998, kao i Nagrade „Osvajanje slobode“, ustanovljene povodom smrti Maje Maršićević – Tasić. Otkuda baš Sutjeska?

- Pre dve godine videla sam na TV „Politici“ emisiju o stanju fresaka Krste Hegedušića na Tjentištu, i to me je zaintrigiralo. Do tada nikada nisam bila tamo, pošto pripadam generaciji koja je maturirala 1968. godine, dakle pre nego što je otvoren Memorijalni centar. Stoga mi je izgledala interesantna pomisao da odem i da to vidim, kao i da eventualno napravim neki rad, što sam poverila i svojim prijateljima, sve do trenutka kada me je, jednog dana, nazvala Branka Anđelković, direktorka Muzeja savremene umetnosti, rekavši: „Hajde, vreme ti je da ideš na Tjentište.“ U to vreme, ona je pripremala jednu ekipu za Bijenale u Tirani, i odgovarala joj je ova tema za tu smotru, tako da sam zaista i krenula sa dve mlade istoričarke umetnosti na Tjentište, fotografišući najpre pretežno freske, a u drugom navratu i pejzaže. Po povratku kući, počela sam instinktivno da slažem te predstave pomoću kompjutera, i ubrzo je šest radova, zaista, i predstavljeno u Tirani, kao posebna ambijentalna celina.

Kakav je bio taj prvi susret sa terenom?

- Pre svega, to je božanstven nacionalni park. Zadovoljstvo mi je bilo da vidim Perućicu, u koju naravno nisam zašla, jedinu prašumu na Balkanu. Pošto sam bila sa velikim aparatom i stativom, zavitlavali su me da ja, kobajagi slikam, a u stvari, tražim Karadžića.

Šta ovakva fotografija može da saopšti po pitanju istorije?

- Već duže vreme sam, u tom izlagačkom delu svoje aktivnosti, imala tu priču odnosa prema istoriji. To je karakteristika mog prvog rada „Dani bola i prkosa“, 1980. godine, pre nego što ću postati fotografkinja, kada sam snimala beogradske izloge u vreme Titove smrti. U pitanju je beleženje gotove situacije, i samo je stvar ideje i načina kako da to konstatuješ. Danas su ti izlozi svedočanstvo iz 80-ih godina, ne samo odnosa našeg prema pokojnom predsedniku, nego i izgleda gradskih izloga raznih namena u to vreme, s tim što je fotografija predsednika sa zida radnje premeštena u izlog. Taj spoj predstave vođe i namirnica, prslučića, makazica... stvara određenu magiju, koju doživljavamo kao umetnost. Tako je i ovde osnovna priča bila – postaviti jedan istorijski spomenik u kombinaciji sa prirodom, u kojoj su se i dešavale stvari koje te freske opisuju. Osnovna ideja mi je bila da pokažem kako jedna teritorija u više navrata biva poprište sukoba, dok priroda ostaje i dalje lepa, odnosno jednaka. Ona se obnavlja, a umetnost doživi sudbinu svog vremena.

Da li je priroda mesto gde punite svoje baterije?

- U slučaju najnovije izložbe, ja sam mnogo više iskoristila prirodu, nažalost, nego ona mene, jer nisam baš bila u prilici da duže boravim u njoj. Međutim, sticajem okolnosti, kako nam je život konfuzan, baterije se izgleda najviše pune kroz posao.