Migracije u Evropskoj uniji - Horde dolaze

S jedne strane stoje ekonomisti naoružani formulama i tabelama, i iznose argumente da će migracija iz siromašnih zemalja centralne Evrope u bogate zemlje zapadne Evrope biti umerena i rešiva kada u maju deset novih članica uđe u Evropsku uniju. S druge strane su Euroskeptici, sindikati i neke vlade koji strahuju da će proširenje za sobom doneti poplavu migranata koji jure za poslovima i prednostima socijalne države. Glasovi iz samih siromašnih zemalja gotovo i da ne mogu da se čuju od ovih povika, a oni traže prava i slobode u Evropskoj uniji, dok se istovremeno plaše odliva kvalifikovanih radnika.

Slobodno kretanje radne snage iz jedne članice u drugu je temelj politike EU. Ali to će postati golem problem kada EU dobije deset novih zemalja i dodatnih 75 miliona građana, čije su plate i životni standard daleko ispod onih u 15 sadašnjih članica (i 380 miliona ljudi). Ako se izuzmu Kipar i Malta, nove članice uključuju osam zemalja iz centralne Evrope sa prosečnim prihodom po glavi koji iznosi samo 23% proseka EU u 2001. godini. Ta cifra pada na 18% ako se dodaju Bugarska i Rumunija koje se nadaju da će u EU ući 2007.

Imajući u vidu tako veliki jaz, kao i visoku nezaposlenost u mnogim od novih zemalja, možda se ne treba pitati zbog čega će mnogi radnici poželeti da odu, već zašto bi mnogi mogli da odluče da ostanu. Jedan od odgovora je da su cene niže u centralnoj Evropi, što čini da njihov nizak prosečni prihod u stvari iznosi 35-45% njihovih kolega iz zapadne Evrope. Ali to je i dalje dovoljan podsticaj radnicima da odu preko, šalju kući novac, i kasnije se vrate da ga troše. Već sada više od 400,000 migranata iz centralne Evrope legalno radi u EU, a mnogi drugi to čine ilegalno.

Strah od novog  velikog migracionog talasa iz centralne Evrope nakon proširenja izazvao je podelu među vladama EU koje su već pod ogromnim pritiskom azilanata i ilegalnih imigranata iz daljih zemalja. Nemačka i Austrija koje se graniče sa novim članicama, protive se brzom otvaranju tržišta rada. One su isposlovale sporazum po kojem članice EU mogu da ograniče priliv radnika iz centralne Evrope u sledećih sedam godina, iako se to neće odnositi na studente i turiste.

Britanija i Irska su među zemljama koje zauzimaju vrlo drugačiji stav. One obećavaju da će svoja tržišta radne snage otvoriti odmah, a radnike iz novih zemalja vide kao blagovremeni izvor jeftinih i stručnih radnika. Pojedine vlade EU tek treba da iznesu svoj konačni stav, mada se Evropska komisija nada da će one to učiniti do kraja januara. Sve one imaju mogućnost da u prve dve godine zabrane ulazak radnicima iz centralne Evrope, a tu zabranu mogu da obnove na još tri godine 2006. Produžetak zabrane na još dve godine biće moguć za zemlje koje i dalje budu strahovale od "ozbiljnih potresa" na tržištima rada.

Nedavna akademska predviđanja govore da će u sledećih 25 godina nakon proširenja iz centralne u zapadnu Evropu migrirati čitavih 3-4 miliona ljudi, oko 1% sadašnjeg stanovništva EU. Otprilike polovina od te cifre će biti radnici. U prve dve tri godine doći će do ogromne navale migranata, a zatim će nastupiti padajući trend. Imajući u vidu ranije trendove, najmanje polovina migranata će se uputiti ka Nemačkoj.

Oni koji smatraju da će stopa migracije biti viša ističu ujedinjenje Nemačke, kada je 7% stanovništva za deset godina prešlo sa istoka na zapad, uprkos ogromnom prilivu subvencija sa zapada. Oni koji smatraju da će stopa migracije biti niža podsećaju na iskustvo EU sa Španijom i Portugalijom koje su postale članice 1986. Tada nije došlo do velikog odliva: desilo se upravo suprotno, jer je visok privredni rast naveo Špance i Portugalce da se vrate iz drugih zemalja. Međutim, kada su se pridružile EU, životni standard u Španiji i Portugaliji bio je znatno bliži proseku EU. U Poljskoj, najvećoj državi u centralnoj Evropi, ta cifra iznosi 40%.

Čak i vredni i legalno zaposleni pečalbari iz centralne Evrope mogli bi da stvore političke probleme za zapadnoevropske vlade ukoliko stignu u tolikom broju da istisnu lokalce sa radnih mesta. Ali oni će i pored toga doneti ekonomski profit jer će izgledno da će svojim radom doprineti više nego što će taj posao naplatiti.

Ozbiljniji problem za vlade bogatih zapadnih zemalja tiče se migranata koji su u potrazi za državnim beneficijama. Romska manjina centralne Evrope – oko 9% stanovništva u Slovačkoj, 5% u Mađarskoj i 3% u Češkoj Republici – predstavlja poseban razlog za bojazan. Najsiromašnija romska sela, naročito u istočnoj Slovačkoj, su najsiromašnija mesta u Evropi, u kojima malo ko radi i stiče obrazovanje. Priliv romskih emigranata koji traže politički azil naveo je Britaniju pre nekoliko godina da uvede vize za Slovake. Takve barijere neće biti legalne nakon proširenja EU.

Ipak, kakve god probleme da napravi migracija, kratkoročne restrikcije, kao što predlažu Nemačka i Austrija, ne predstavljaju rešenje. U najboljem slučaju one će samo odložiti ili skrenuti priliv ljudi. Odlaganje od tri ili pet godina nije neki bitan vremenski period kada se ima u vidu da će zemljama centralne Evrope biti potrebno od 50 do 90 godina da dostignu zapadni životni standard. Ako poriv za migraciju bude jak u 2004, on će ostati isti takav i u 2009 – osim ukoliko evropske privrede ne krenu silaznom putanjom.

Bolji način da se spreči veliki priliv radnika bilo bi investiranje u najsiromašnije delove centralne Evrope, pre svega poboljšanje infrastrukture kao što su putevi. Time bi se otvorila nova radna mesta što bi kao rezultat imalo manju stopu migracije. I to je dobar argument za usmeravanje subvencija koje EU daje siromašnim regionima.

I pored toga, migracija na relaciji istok-zapad biće činjenično stanje u EU, makar u sledećih 30 godina. Trik je u tome da se to na najbolji način iskoristi. A to znači kreiranje suptilnih sistema beneficija, kao što to čini Danska, kojima bi se zatvorila vrata pečalbarima koji nameravaju da za kratko vreme dođu do para. To zahteva deregulaciju tržišta radne snage kako bi se radna mesta stvarala jeftino, ali na legalan način. Migracija će biti manje izazov, a više povoljna okolnost ako se nepredustretljive vlade budu forsirale da sprovedu takve reforme.